Одлазак једног од највећих српских сликара

Рођен је у Београду 11. августа 1935. године као син јединац оца Душана и мајке Ленке. Њихов дом је био испуњен књигама о уметности, монографијама и репродукцијама великих дела, те се Владимир већ у раним годинама заљубио у уметност старих мајстора: Леонарда, Рембранта, Дирера, Микеланђела и Гоје, који су на њега оставили снажан утисак.

По наговору оца уписује и завршава Архитектонски факултет иако је, како је сам говорио, желео да упише Ликовну академију. Прву изложбу је имао већ са 16 година, када се пријавио на конкурс у павиљну „Цвјета Зузорић“, а који је био намењен младим афирмисаним сликарима.

За члана Српске академије наука и уметности изабран је 1985. године. Изабран је 7. децембра 2005. за члана француске Академије лепих уметности и први је Србин члан ове Академије. У априлу 2007. Величковић је одликован француским Орденом витеза легије части. Излагао је широм земаља Европе, Азије и Америке. За себе је говорио да је потпуно посвећен послу иако је, по сопственом признању, био врло неорганизован.

„Веома сам мотивисан, амбициозан, бескомпромисан… Радим сваки дан. И то по цео дан. Стојећи. Често не седам ни кад једем…“, испричао је Величковић у једном од интервјуа.

Трудио се да на своје слике унесе што више иновација, јер како је говорио „настоји да у своје радове преточи оно што види око себе“.

Да би помогао младим уметницима у Србији основао је фондацију „Владимир Величковић за цртеж“ која додељује награде најбољим младим уметницима из области ликовне уметности. На врхунцу каријере слике Владимира Величковића су продаване и за 50.000 евра.

Осим уметношћу, Величковић се у раној младости страствено бавио спортом. Тренирао је атлетику у Црвеној звезди и са својим тимом био првак старе Југославије у дисциплини 4 x 100 метара. Његова приврженост спорту била је видљива и кроз његов уметнички опус. Радио је спортске плакате за Фудбалско првенство света у Шпанији 1982, за Олимпијске игре у Барселони 1992. Такође, био је ангажован и при представљању гренд слема Ролан Гарос, али и у рекламама за скије „росињол“.

Иза себе је оставио супругу Маристелу, Далматинку из Сплита, са којом је у браку био више од пола века. Имају двојицу синова, који се такође баве уметношћу.

„Дискретна, конструктивна, неопходна за функционисање у овом мом послу. Емотивно увек стимулише креативно…“, причао је о својој супрузи.

На вест о смрти Владимира Величковића историчар Дејан Ристић написао је на друштвеним мрежама да је „био потпуно аутентична, снажна и упечатљива појава у српском, југословенском и европском сликарству.

„Траг његове кичице означио је неке од највећих висина и достигнућа нашег сликарства током друге половине претходног и почетком овог столећа.
Његова смрт није ништа друго до онај трен када велики мајстор трајно одложи своју кичицу и смело закорачи у пантеон вечности, придружујући се Јовановићу, Предићу, Гвозденовићу, Поповићу, Омчикусу и другим нашим истакнутим ствараоцима у области ликовне уметности“, истакао је Ристић.