Одлазак чаробњака песничке речи
Српски књижевник, песник, прозни и драмски писац Добрица Ерић преминуо је у 83. години живота. Добрица Ерић рођен је у селу Доња Црнућа у Горњој Гружи (код Горњег Милановца). Родитељи су му били шумадијски сељаци Милош и Радмила. Завршио је четири разреда основне школе у Враћевшници и опробао срећу, како је сам говорио, у многим занатима…
Својим богатим стваралаштвом на својеврстан начин је обележавао живљење на шумадијском и српском простору. Он је био песник, прозни и драмски писац, лирски здравичар Груже, сликар природе, села, детињства и љубави, писац песама за децу. Ерић је био плодан и популаран стваралац. Прву збирку песама „Свет у сунцокрету“ објавио 1959. а потом чак више од стотину књига поезије, прозе, антологија, сликовница…
Хроничари бележе да су му дела продата у тиражу од милион примерака, као и да је превођен на многе стране језике, те да су му песме уврштене у читанке, антологије, школске лектире.
За многе су композитори написали музику, бивале су екранизоване у разним емисијама…
Нјегов опус великим делом чини поезија за децу, а у публикацији „Форум београдских гимназија“ забележено је да је јануара 2015. у сусрету с гимназијалцима, између осталог, рекао:
– Не записујем стихове, све памтим. То није лако, али је добро, јер сам одвојен од оловке и хартије и све се догађа у глави. Тако могу да бирам најлепше мисли, речи, слике, риме и метафоре и да их пребирам у мислима док не изаберем најбоље. (…) Записујем их касније, али тај део посла око песама не волим и често га одлажем. Тако исто смишљам и прозу, приче, бајке и романе, које на крају исто знам да испричам у целини, али то ипак брзо записујем и заборављам.
О свом образовању је казао селедеће:
– Народни говор и разговор из мог краја јесте и моје највеће школовање. Ја сам учио мало школе и много заната, али сам свакодневно слушао шта људи говоре, много читао књиге и ослушкивао природу и тако завршио велики „народни универзитет“ у мом селу Доња Црнућа у Горњој Гружи.
Осврћућући се на свој живот и рад, напоменуо је:
-Ја сам увек ишао помало у раскораку са стварношћу, а поготову данас. И песме су сада у новом веку, као и лепота уметности уопште, у раскораку са здравим разумом и у дослуху са невременом, па се све чешће питам да ли се вреди још борити лепим речима и мислима за место под немилосрдним сунцем, које нас такође не гледа и не милује онако често и нежно као у детињству. Сад су у моди неке туђе речи и сунца, чији смисао, или пре бесмисао, ја не разумем и не прихватам, чак и по цену потпуне изопштености и самоће која је преурањена чак и за моје године.
Нјегов опус снажно је обележен и стрипом. У 1960-им био један од најважнијих стрипских сценариста горњомилановачког издавача Дечје новине. Дебитовао је у часопису Дечје новине, али је главна дела остварио у едицији историјских стрипова Никад робом, где се издваја серијал Блажо и Јелица.
Међу његова најпознатија дела убрајају се „Вашар у тополи“, „Чардак између четири јабуке“, „Разапета земља“, „Вилина долина“
Добитник је низа награда међу којима су “ Горанов вијенац“, „Младо поколење“, „Орден заслуга за народ“, „Награда Змајевих дечјих игара“, „Награда Милан Ракић“, “ Змајева награда“, „Невен“, „Златни кључ Смедерева…
Српска књижевна задруга, издавач који је публиковао 20 Ерићевих књига, на чијем челу је књижевник Драган Лакићевић, је издала саопштење у коме се каже да је отишао човек који је „знаменита фигура српске поезије“, те да је „био природни изданак српске поезије, рођен у окриљу усменог песништва, богомдани дар, чаробњак песничке речи и лирске музике.“
Лјубивоје Ршумовић је рекао да је Ерић са правом имао титулу „Сарадник сунца“ коју су носили сви који су били на трагу стваралаштва Душка Радовића. „Добрица је био један од темеља наше културе из чије поезије су деца учила најбоље о животу. Био је песник и приповедач, врхунски наратор и човек којег су школарци обожавали. Ово је велики губитак за нашу културу, а нарочито за нас његове пријатеље“ казао је Ршумовић.
