Од Купреса, преко Мањаче до Бањалуке

ПУТОПИС И РАТНА СЕЋАЊА

Пише: Душан Марић

Од родног Благаја, на Купрешкој висоравни, до Шипова, путем који носи име по партизанском народном хероју Симели Шолаји, наилазим на бројне одроне земље и камења, па одлучујем да за Бањалуку не настављам крај Врбаса, него преко Змијања и Мањаче. Да избегнем све опасности пута кроз кањон хировите реке и још једном уживам у прелепим пределима Мањаче, једне од најопеванијих српских планина, чувене по четницима Уроша Дреновића, Петру Кочићу, Вуји и Јаблану.

Неколико километара после Мркоњић Града свраћам на Балкану, најлепше српско језеро. Око језера густа букова и смрчова шума, а неколико стотина метара изнад воде врх планине Лисине, прекривен непланираним мајским снегом. Горе је у октобру 1995. године, само у 24 сата, у борбама против хрватских гардијских бригада, погинуло 19 мојих сабораца, припадника 7. бригаде ВРС са Купреса, међу њима и мој брат од ујака Владимир Милишић. Имао је само 22 године.

Од превоја Рогољ до Чађавице магистрални пут иде преко поља. Прав као стрела. На хоризонту, тамо негде изнад Кључа и Грмеча, чудесан мозаик кишних облака и небеског плаветнила. Додајем гас. После неколико минута зауставља ме полиција. -Возили сте пребрзо.

Пружам тражена документа.

-Господине, паркирајте се десно. Морамо вас искључити из саобраћаја. До сутра.

-Што се мора, није тешко, али зашто до сутра.

-Зато Марићу што смо заједно ратовали на Купресу и хоћу да се за јуначко упитамо здравље. Зар ме не препознајеш? Сећаш ли се ратни друже Сијукса, марта 1994. године и Османагине косе?

Сећам се. И марта, и Османагине косе, и Стојана Кнежића, и Мирка Вавана, и Владимира Станојевића, и Боже Милића…И свих осталих српских племића који у шумама између Купреса и Бугојна падоше покошени митраљеским рафалима. Лево под Малим Димитором угнездили се Граци, место Јове Томића из извиђачко-диверзантске чете, који је у јесен 1994. јуначки пао на Купрешким Вратима.

На радију песма „Са Мањаче кренули су вуци и одоше према Бањалуци“. Појачавам музику до даске, размишљам о Јови, о свим нашим живим и палим саборцима, о славним ратним данима, о трагици мог народа крајишког који су ратови позобали, који су усташе у колонама водиле у јаме и Јасеновац. Кочићево Змијање ме дочекује са сунцем, које се пробило између натмурених облака и насмејаним крајишким цурицама које на тезгама поред пута продају корпице са јагодама. Дивље јагоде на Мањачи су тек цветале, али пластеници су стигли и на ову пространу крајишку планину.

У Ситници, првом селу које ме дочекује, застајем да у кафани „Сложна браћа“ попијем једну ракију. Ваља се. Саобраћајни прописи су прописи, али жеља је жеља. Овде сам прво пиће попио са својим братом Митром, приликом његовог првог доласка из Чикага, а ред је и наздравити сусрету са планином коју монархисти називају „четничком мајком“. Док се дружим са шљивовицом шаљем поруку Лани, мојој пријатељици са Мањаче, која је заљубљена у родну гору, али је ипак подлегла зову великог града и отишла преко Дрине, да несвакидашњим аранжманима свадби осваја Београд, његове ресторане и салоне.

Седим у кафани на Змијању, погледом милујем пропланке драге планине и размишљам о згодном девојчурку изгубљеном у вртлогу велеграда, који је, да је среће и другачије судбине крајишког народа, могао да буде најлепша чобаница од Купреса до Бањалуке. На излазу из села, лево од пута, велико стадо. У њему стотинак оваца. Размировале се по пашњаку. Чобанин, обучен у некакву флуооресцентну кабаницу ми маше руком да дођем. Поздрављамо се срдачно као да се знамо стотину година. Каже да се зове Неђо Стојић. Воли благо, како Крајишници називају домаће животиње. Цео радни век је провео радећи по фармама у Немачкој. Највећа на којој је радио имала је више од 1.000 крава. Кад је завршио радни век, вратио се у завичај. Иако има огромну пензију и стан у Бањалуци, не може без села, Мањаче и оваца. Зато држи седамдесет оваца. Да убија досаду. Али ове овце нису његове. Морао комшија због неких обавеза у Бањалуку, па га замолио да му причува стадо.

-Ја сам ти задња кућа на излазу из села према Чађавици. Кад год наиђеш и с ким год наиђеш, дођи на ракију. Добро је стати, одморити. Што човек у животу више жури и срља, види мање од живота.

Обећавам да ћу свратити, већ у јулу, кад са женом и децом кренем на Купрес, на кошевину траве. После Ситнице и неколико кривина, прострло се велико поље. На пашњацима лево од пута, огромно стадо оваца. Остављам аутомобил и крећем уз ливаде. У сусрет ми трче три црна пса овчара. Око мене, као за инат, ни дрвета, ни камена. Лају и затркују се према мени, али како их игноришем закључују да се не плашим па постају обазривији и питомији. Крај стада, које лежи, два чобанина. Гледају ме знатижељно.

-Помаже бог људи.

-Бог ти помогао незнани јуначе.

-Ја свратио да сликам овце и вас. Ако не смета.

-Не смета, сликај колико хоћеш. А одакле си?

-Са Купреса.

-Са Купреса? Земљаче мој, ја сам ратовао на Купресу. Био сам на фронту у Вуковску, изнад Бугојна. База моје јединице је била у Кудиљима. Има тамо једна лепа и стара православна црква. Много добри људи. Жао ми их што мученици одоше у избеглиштво – прича млађи чобанин, који се представља као Неђељко Делић.

-Неђељко, та црква посвећена Благовештењу пресвете Богородице, саграђена 1863. године, је баш сад за Васкрс проваљена и оскрнављена. Прозори разбијене, олтар срушен, иконе разбијене.

-Е, тужне наше судбине. Коме је сметала напуштена и осамљена црква?

-Србима.

-Како, болан, Србима. Па нису је, ваљда, наши провалили?

-Наши Недељко. Не знам да ли су Хрвати или муслимани, али су наши. Наша браћа. Покатоличени или поисламљени Срби.

Други чобанин је Славко Делић, Недељков стриц. На моју молбу, да бих могао да направим лепе фотографије, јаве овце. Оне устају, почињу да блеје и као лавина крећу према нама.

-Биле кише, а нисмо их солили. Мисле да их јавимо на со – објашњава Славко.

Кажу да су из села Дујковићи, засеок Делићи. Овце су њихове. Имају око 1.500 оваца и јагањаца. Уз помоћ паса који лајући трче око стада некако их обуздавамо и „припремамо“ за сликање за београдске интернет портале. Недељко и Славко немају интернет, не знају шта су Фејсбук, Инстаграм и остале белосветске новотарије, али ипак узимам њихов број телефона да им јавим кад текст изађе. Они ће већ некако наћи начина да се „виде у новинама“.

Добри људи одлазе да једну овцу и јагње које се управо ојагњило однесу до оближњег тора, а ја настављам пут према Бањалуци. Изнад Горњег Раткова фотографишем крдо крава и берем тулипане, који су ишарали падине изнад пута. Краве стале и гледају. Размишљам да ли се више чуде што их фотографишем или што берем цвеће. Са којим сам се први пут сусрео још док сам као дете чувао овце по Виторогу и Хрбљини, кад сам га брао чобаницама, али сам тек много година касније, као гимназијалац, сазнао како се зове. Иза следећег превоја, још три велика стада. Највеће пасе уз сам пут. Међу овцама, које не обраћају пажњу на мерцедесе, голфове и остале коњске снаге које крај њих промичу 100 на сат, десетак магаради. На њима товари прекривени шаторским крилима. Човек који ми долази у сусрет каже да је чобанин. Радован Мирнић из Чокорских поља, село Бистрица.

-Чије су овце?

-Славка и Марка Бијелића. Браће.

-Колико овде има брава?

-Више од 1.700, без јагњади.

-Је ли тешко Радоване?

-А који посао није тежак? Шта друго да радим? Боље и овде у природи, са овцама, него у некој творници савијен над машином. Не можемо сви у град, мора неко и на селу остати.

-Зашто су магарци натоварени?

-Зато што смо стално у покрету. Ко би их стално товарио и растоварао. Овако је лакше.

-Вама лакше, а њима теже.

-Лакше је и њима. Навикли се.

У Стричићима, родном месту Петра Кочића, уз Бранка Ћопића, Иву Андрића, Његоша и Мехмеда Селимовића највећег српског писца, пуно народа. Недеља, па се окупили у центру села. Да се виде, попију по коју и размене новости. Топло ми око срца што Кочићев крај живи, што још има ко и коме да прича и са колена на колено преноси казивања о Луји, Јаблану и Рудоњи, Мећави, Јауцима са Змијања, Јазавцу пред судом и другим приповеткама крајишког великана. Касарна Добрња, некадашња касарна ЈНА, оаза тенкова и војничких снова. После ње Кола. Највеће насеље на Мањачи. У центру села основна школа. У којој сам поткрај 1995. године последњи пут на једном месту видео своје саборце из 7. бригаде. Ратнике са Купреса. Било је вече. Ја сам им читао своју избегличку причу „Никад се нећу вратити у родни крај“, коју је објавила „Јавност“ из Пала, а они су ћутећи слушали, пушили и крадом брисали сузе.

У Бањалуци свраћам на фудбалски терен у насељу Шехер, да се видим са Војиславом Милишићем, који ту држи фудбалску школу. Мој рођак из Барјемоваца, до последњег рата живео је у Бугојну. Питања сустижу једно друго. Како породица? Да ли су чуо да су провалили у цркву у Вуковску? Кад си последњи пут био у Чипуљићу? Виђаш ли нашег земљака Александра, видим да опет даје велику помоћ за Републику Српску, ваљда ће нешто дати и за Купрес? Да ли си слушао нови це-де Ђоке Марића, има једна добра песма о Купресу? Да ли знаш да је умро наш командант Ракић, да су умрли безбедњак Анђелић и мали Кљајић из Мркоњића, онај што је са четом војника цели дан на Прикој Јеловачи одолевао силовитим јуришима Прва гардијске бригаде ХВО, а кад је одбио последњи напад у команду послао извештај: „Десно од мене, све до Берлина, више нема наше војске, али усташе неће проћи“.