Гинули да би Србија живела
2. У Мојковачкој битки учествовали су са једне стране црногорска војска, њена 1. санџачка дивизија бригадира Петра Мартиновића, а понајвише колашинска бригада од око 4.000 људи коју је водио командант Милош Меденица. Са друге стране биле су аустроугарске снаге, које су на главном правцу удара имале нешто преко 14.000 војника
4. Србија је тада била на коленима. Нападнута од две силе истовремено, Аустроугарске и Немачке, добила је и нож у леђа који дан касније, када се у Први светски рат укључила Бугарска – управо нападом на Србију. Славна али и војска измучена што губицима у борбама, што тифусом који је харао 1915. године, била је присиљена да се повлачи. Жељу да се повлачење ка савезницима који су се прикупљали код Солуна изведе вардарском долином спречили су својим нападима Бугари, па се одлучило за пролазак ка мору преко Косова, а потом или преко Црне Горе или албанским планинским беспућима.
5. Зашто су Црногорци помагали Србима? Неко ће одговор на то пронаћи у државном уџбенику, Земљопису (географији) Књажевине Црне Горе за ученике 3. разреда основне школе из 1899. године, у коме пише да „У Црној Гори живе све сами чисти и прави Срби, који говоре српским језиком, а има их око 300.000 становника. Већином су православне вјере, а има нешто мало римокатоличке и мухамеданске вјере, али треба знати да смо сви српскога поријекла и српске народности”. Пише у уџбенику и ово: „Осим Црне Горе има још српских земаља, у којима живе наша браћа Срби. Неки су, као ми слободни, а неки нијесу, него су под туђином. Сваки Србин у Црној Гори дужан је познати и љубити своју цјелокупну домовину – све српске земље, у којима живе наша ослобођена и неослобођена браћа Срби. Ниједан Србин и Српкиња, ма које вјере били, не смију пожалити ни живот за општу српску слободу, добро и благостање. Треба да је брат мио, које вјере био, јер тешко брату без брата“.
7. И, шта је онда сад тај Мојковац и што је важна Мојковачка битка? Па, када су Срби, војска и народ, кренули да се повлаче пред три силе које су нагрнуле, а све у нади да ће их на Јадрану одмах дочекати савезничке снаге и пребацити у неко место опоравка (што се не само да није одмах десило, него се после ужаса по албанским планинама пешачило и додатних двестотинак километара по мочварим приобалним пределима), у једном тренутку Срби су умало били опкољени. Одозго „стис’о Шваба“, с леђа ударио Бугарин (тај део фронта према Бугарима држао је Гвоздени пук и о његовим јунаштвима више има и биће у мом роману који ће се ускоро бесплатно делити, о чему више, уз део рукописа, имате овде – www.gvozdenipuk.rs). Ипак, највећу претњу представљале су оне аустроугарске јединице којима је остало само да се пробију кроз Мојковачка врата и, правцем према Колашину и Подгорици, престигну Србе и пресеку одступницу српској војсци. Црногорска војска је то спречавала од 22. октобра 1915, што се и сматра почетком Мојковачке операције. Прве језиве борбе водиле су се од тог дана до 2. новембра око Вишеграда, друге од 8. до 16. на Јавору, али су та јунаштва малобројнијих – добила кулминацију на Бадњи дан и Божић 1916.
8. Тада су 62. пешадијска дивизија и бригада „Шварц“ из 53. дивизије добиле наређење да се крене у пробој. Ипак, ударну снагу чинило је, по неким проценама, око 20.000 војника под командом генерала Вилхелма фон Рајнара, који су уз немолисрдно коришћење далеко веће муниције, а и бројчану надмоћ, у уводној фази дводневних мојковачких окршаја заузели неке од кључних тачака одбране, попут Бојне њиве. Не и Развршје, најважнији положај на том правцу. Снег је био до колена, јуришало се, борило прса у прса, а малобројније црногорске снаге потпуно су спречиле први план непријатеља – да се силовитим налетом све брзо реши. И, док су храбре, пожртвоване жене по снегу доносиле храну војницима који и по неколико дана нису ништа друго јели до парче хлеба, а те исте жене са бојишта односиле рањенике јер није имао ко други, сердар Јанко Вукотић, који је био надлежан за тај део бранилаца, дошао је током ноћи на положаје, схвативши да ће се сутрадан, на Божић решавати битка.
10. Нема песме која би веродостојно описала полазак тих храбрих јунака у смрт. Нема тих стихова који би описали те призоре, мада гуслари чувају сећање, уз речи „Ми гинемо Христос да се роди… Црногорци на Голготу пошли“. Гинули су један по један, десетина по десетина. А ишли напред. „Снег се вас искрварио“, што рече један од ретких преживелих. Али, јуриши нису престајали. Бранећи браћу од смрти, давали су своје животе један за другим. И заузели шта им је дан раније отето. Одбранили част за сва времена. И оставили нама у аманет да то никада не заборавимо.
Уместо „хвала“, које никада неће бити довољно, борба против заборава биће највећи дар на олтару мојковачких јунака, који су страшни, најузвишенији завет испунили. Што рече владика Николај, „да не беше смрти на Мојковцу, не би било васкрса на Кајмакчалану“.