Обреновићи и Карађорђевићи

Пише: Небојша Вучинић

Милош Обреновић, књаз српски, касније титулисан „Велики“ (као један од три српска владара са том формалном титулом), починио је „архигрех“: наредио је убиство свог кума Ђорђа Петровића, познатог као Карађорђе, и кожу с његове главе послао турском султану на дар. Историја је касније ту чинидбу оправдала коначним циљем и добробити народа и државе, али је Карађорђевићи нису никад заборавили, па су на крају затрли директну линију Обреновића.

Милошеви наследници (имао је седморо званичне, и, веле, осморо ванбрачне деце) нису имали среће: од два могућа наследника (трећи је умро у детињству) старији син, Милан, „кнезовао“ је само двадесетак дана, већ тешко болестан у моменту преузимања трона. Млађи син, Михаило, несумњиво најпрогресивнији српски владар, владао је у два наврата – једном је био збачен (у корист Карађорђевог сина, Александра), а други пут убијен. Интересантно, по збацивању кнеза Александра Карађорђевића, на српски престо није се вратио Михаило, већ његов остарели отац, Милош. Михаило је добио престо две године касније, када је Милош умро. Михаило је убијен у атентату у Кошутњаку, који је, наводно, спонзорисала руска тајна служба. Није имао званичних потомака: његов ванбрачни син Велимир Теодоровић (интересантно, носио је презиме свог правог деде!) није могао да наследи престо.

Зато је трон заузела побочна линија Обреновића, односно, Милан, унук Милошевог брата Јеврема. Он је Србију довео до независности (на Берлинском конгресу 1878.), уздигао је на ранг краљевине (1882.) и веома приближио Европи. Имао је само двоје деце с краљицом Наталијом (и једног ванбрачног сина са Артемизом Христић): млађи син умро је пет дана по рођењу, тако да је после Миланове абдикације 1889. престо наследио Александар.

Александар је познат по бројним кршењима устава и неколико дворских удара, али се мало зна да је први Обреновић који је показао знаке окретања ка Русији. Иако је посетио Петроград, та наклоност није дуго трајала: почела је да се топи када је вратио свог оца Милана из Беча у Србију. Онда је Александар балансирао између Беча и Петрограда, што ни једни ни други нису добро прихватали, па је Петроград још једном спонзорисао промену на српском престолу – Мајски преврат, у коме су краљ Александар и краљица Драга измасакрирани, а убијено још неколико стотина официра, политичара лојалних Обреновићима, чланова породице краљице Драге…

Сада у причу увлачимо и црногорску династију Петровић. Са њима је краљ Милан захладио односе, јер је краљ (тад књаз) Никола дао своју ћерку Љубицу – Зорку за жену принцу Петру Карађорђевићу, потоњем краљу Петру I Ослободиоцу (другом од три српска владара титулисаном са „Велики“). Књаз Никола је хтео да измири две српске династије и предложио да кум на венчању буде краљ Милан, али то ниједна српска владарска породица није прихватила. Кум је, на крају био црногорски војвода Илија Пламенац, са „печатом“ цара Александра III. Петар и Зорка имали су петоро деце, а истоимени унук средњег сина, Александра, сада је старешина краљевског дома Карађорђевића.

Али, Петровићи су и у блиској вези са Обреновићима: не говорим о плану да у случају да Александар Обреновић нема потомства, српски престо наследи црногорски принц Мирко. Чињеница је да се лоза Обреновића, на неки посредан начин, и продужила преко Петровића. Анка, текта краља Милана, имала је сина Александра Константиновића. Његова кћи Наталија удала се за сина краља Николе, принца Мирка. Из тог брака рођен је црногорски престолонаследник Михаило, а Михаилов син је Никола, садашњи старешина краљевског дома Петровића.

И да закључимо причу с Обреновићима: потомци браће Милоша, Јована и Јеврема Теодоровића више не постоје. Али, постоје потомци њихове браће по мајци, Вишњи, из првог брака са Обреном Мартиновићем, тачније, најстаријег брата Јакова. Предраг Јаковљевић је формални старешина дома.

*Аутор је познати београдски ноивнинар, уредник у „Вечерњим новостима“ и дугогодшњи блогер и уредник веб странице „Пишем дакле, постојим“