Ko je Jovan Vladimir prvi srpski vladar svetac

Dukljanski vladar Jovan Vladimir koji je proglašen za sveca živeo je u 10. i 11. veku i bio vladar srpske srednjevekovne države koja se prostirala na teritoriji današnje Crne Gore.

Jovan Vladimir za Barane i Srbe je nebeski zaštitnik, a za ostale u Crnoj Gori i na Balkanu malo poznati srednjevekovni vladar. U njegovom životu se, kao u bajkama, prepliću viteštvo, borbe za presto, kao i ljubav princeze. Živeo je u 10. i 11. veku i bio knez Duklje, srpske države koja se prostirala na području današnje Crne Gore.

„Zna se da je vladao od 1000. do 1016. pretpostavlja se da je bio vazal vizantijski u prvom delu vladavine, a posle vazal bugarskog cara Samuila. Važnije od te njegove političke delatnosti je da je bio prvi srpski vladar, proglašen za sveca“, kaže istoričar Radivoj Radić za BBC na srpskom.

O njemu nema mnogo istorijskih podataka. Vladimirov naslednik bio je knez Vojislav, koji se smatra rodonačelnikom prve crnogorske dinastije Vojislavljević, prema crnogorskim izvorima.

Svake godine za provoslavni praznik Svete Trojice koji ove godine pada 12. juna u Baru se održavaju litije, kada vernici peške idu do crkve na vrhu obližnje planine Rumije. Život Jovana Vladimira obeležila je legendarna ljubavna priča i brak sa bugarskom princezom Kosarom.

Dok je vladao Dukljom bio je vazal Vizantije, tada moćne grčke carevine sa sedištem u Konstantinopolju, sada Istanbulu. U tom periodu na vrhuncu moći je bilo i prvo bugarsko carstvo na čelu sa Saumilom, koje se prostiralo na teritorijama današnje Bugarske, Severne Makedonije i Albanije. Kada je 1010. car Samuilo krenuo u rat protiv Vizantije, napao je teritoriju Duklje i zarobio Vladimira.

„Izvori navode da je ćerka Samuilova Kosara dolazila u tamnicu i da joj se dopao Vladimir.„Ona je izašla i rekla ‘ili ću se udati za njega ili ni za koga drugog’, i zaista je tako urađeno“, kaže Radivoj Radić, istoričar i profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu.

Samuilo ne samo da je pristao na ćerkinu molbu, već je budućem zetu, kraljevske loze, vratio državu i još na upravljanje dao i Dračku zemlju. Istorijske činjenice potvrđuju da su se Kosara i Vladimir venčali, kaže istoričar, dok je moguće da je ljubavna priča vremenom nadograđena.

„Najstroži naučnici smatraju da je jednostavno Samuilo želeo da oko svoje države ima vazalne države koje će biti na njegovoj strani. „Smatraju da je to bila neka vrsta diplomatije“, kaže Radić.

Nekoliko godina kasnije 1014. odigrala se bitka na Belasici, između Bugara i Vizantinaca, u kojoj Vladimir nije učestvovao. Ipak, presudno će uticati na njegov život. Tada je vizantijski car Vasilije Drugi izvojevao pobedu i usledila je surova kazna za protivnika – oslepeo je 15.000 Saumilovih vojnika.

„Kad je Samuilo video tu kolonu koja se pojavila, on je preminuo“, kaže Radić.

Cara je nasledio sin Gavrilo Radomir, ali samo na godinu dana, a zatim sinovac Jovan Vladislav – Kosarin brat od strica. U to vreme urušava se Samuilovo carstvo.

U strahu da će mu se zet i dukljanski vladar ponovo okrenuti ka Vizantiji, Jovan Vladislav rešio je da ubije Vladimira. Namamio ga je ponovo u prestonicu Prespu, u crkvu Svetog Ahilija.

„Kad je ulazio u crkvu, ubili su ga, to je bilo 1016. godine“, kaže Radić.

Navodno, Vladislav nije uspeo da odrubi glavu Vladimiru, pa mu je Vladimir dao sopstveni mač da ga obezglavi. Po predanju, Vladimir je uzeo glavu u ruku i uzjahao konja do obližnje crkve. Na ikonama se zato predstavlja sa glavom u ruci. Sećanje na njega je posebno živo u Baru i širom Crne Gore, kaže sveštenik Jovan Plamenac dok razgovaramo ispred velelepnog Hrama Jovana Vladimira u centru Bara.

„Njegov otac Petrislav je stolovao na Gradini kod Danilovgrada.

„Arheolog Mladen Zagarčanin je radio ispitivanja i utemeljeno tvrdi da je Jovan Vladimir posle stolovao u Svaču, u gradu prema Ulcinju, to je bilo veliko utvrđenje sa mnogo crkava“, kaže Plamenac.

Prema legendi, barska porodica Andrović vekovima čuva krst Jovana Vladimira i sa tajnog mesta relikviju iznose samo jednom godišnje za praznik Svete Trojice.

Tada od centra Bara do Rumije, nepristupačnim stazama, vernici idu do crkve posvećene Svetoj Trojici.

„Do druge polovine 19. veka sećanje na njega je bilo zamrlo, ali je tad ponovo živnulo i od tada ima i tekstova o njegovom krstu sa kojim je okovan u Prespi za kojim je vršena litija.

„Krst je bio drven, pa je okovan u Veneciji kasnije“, kaže Plamenac.

Litiju, svečanu povorku, predvodi pravoslavni sveštenik, a u njoj bude i katolika i muslimana nekad, dodaje sveštenik.

I za crkvu na Rumiji su vezana brojna predanja.

Crkva je tu postojala od vizantijskih vremena, a porušena je prilikom turske okupacije Bara 1571. godine.

Prema legendi, nju su oskrnavili čoban i čobanica, pa je crkva odletela.

S kolena na koleno se prenosio zavet da vernici kad god idu gore nose kamenje, a da će kad se skupi dovoljno kamenja crkva sama sići sa neba.

To se i obistinilo 2005, veruju, kada je uz pomoć helikopterskih jedinica Vojske Srbije i Crne Gore spuštena crkva čije su dimenzije četiri metra visine, tri metra dužine i dva metra širine, sa težinom od tri tone.

Čitavu akciju sproveo je tadašnji mitropolit crnogorski Amfilohije, opisujući taj dan kao „najlepši u životu“.

„Leti helikopter s hramom… vidi se Bar, Albanija, Skadarsko jezero, Jadransko more, Italija, sva brda“, rekao je Amfilohije.

Od tada crkva izaziva kontroverze, a mediji su je nazivali i „crkvom razdora“. Iste godine je država donela rešenje o uklanjanju ovog limenog objekta, ali i on dalje stoji i u njoj se praznikom održavaju i bogosluženja. Jovan Plamenac čuva česticu ostataka kostiju Jovana Vladimira. Oženio se na Rumiji, kako kaže on i supruga su bili „kao Tarzan i Džejn“ jer su u šumi brali granje za vence, a posle su tamo krstili i decu.

Vizantijski istoričar Kedrin Jovana Vladimira opisuje kao čoveka koji je „pravičan i miroljubiv i pun vrlina“. I u drugom izvoru Letopisu popa Dukljanina navode se uopštene pohvale o Jovanu Vladimiru, bez mnogo detalja, navodi profesor. Pretpostavka je da je uz viteške i ratničke veštine, bio i pobožan, kao većina srednjevekovnih vladara.

„Postoje različiti razlozi zašto se neko proglašava za sveca, a Jovan Vladimir je za sveca proglašen zbog stradanja“, kaže Radić.

Ukazuje na terminološku razliku između sveca i svetitelja.

„Svetitelj je za života bio neki crkveni velikodostojnik, recimo, Sveti Sava je bio arhiepiskop i on je svetitelj, a Nemanja je svetac, kao i Jovan Vladimir“, napominje Radić.

Srpska pravoslavna crkva ovog sveca praznuje 4. juna. Jovana Vladimira danas pamte zbog njegovog duhovnog nasleđa, kaže Jovan Plamenac U(na slici dole).

„On je bio na razmeđi Istoka i Zapada, živeo u to vreme kad se Crkva delila na istočnu i zapadnu.

„On se opredelio za Istok i to je za nas značajno, jer da je bilo drugačije mi bismo danas bili zapadna crkva, on nas je zadržao u pravoslavlju“, napominje Plamenac.

Velika šizma kada je hrišćanska crkva podeljena na Istočnu pravoslavnu i Zapadnu katoličku, kako je to danas poznato, dogodila se 1054. godine.

Zemni ostaci Jovana Vladimira dva veka posle smrti (oko 1215. godine), u vreme srpskog kralja Stevana Prvovenčanog, prenete su najpre u albanski grad Drač, zbog čega se svetitelj slavi i kao zaštitnik Drača. Nešto kasnije su prenesene u njegov manastir Svetog Jovana (albanski naziv Šin-Đon) kod grada Elbasana u srednjoj Albaniji na putu ka Skadru.

„U tom manastiru ima natpis na grčkom, latinskom i srpskom jeziku i kaže se da ga je podigao oblasni gospodar 1381. na ruševinama prethodnog, to je 300-400 godina kasnije, koji je srušen u zemljotresu“, kaže Radić. „U manastiru se nalazi ćivot sa moštima Jovana Vladimira. Nedaleko od ovog mesta trebalo bi da se nalazio i dvor odakle je Vladimir upravljao državom, ali on nije sačuvan.

Ćivot je drveni sanduk u kojem se čuvaju kosti svetaca. Prema predanju, kod Elbasana je Jovan Vladimir podigao zadužbinu-crkvu posvećenu Presvetoj Bogorodici, gde se svake godine vernici okupljaju za praznik posvećen njemu.

Kako se navodi na sajtu SPC, pravoslavni vernici, i srpski i grčki i albanski, smatrali su ga svecem i čudotvorcem.

Plamenac, sveštenik i nekadašnji novinar, izučavao je život Jovana Vladimira i obilazio mesta gde se on pominje.

„Njegov kult je svuda živ, ne toliko kao ovde, ali se čak i u Bugarskoj pominje.

„Vrlo slične priče postoje u Albaniji i Sverenoj Makedoniji, o tome gde je navodno bio sahranjen, pokazivali su nam kamen gde su mu navodno odrubili glavi i da je sahranjen ispod ploče, ubeđeni su da je tako“, kaže Plamenac.

Po legendi, Kosara je po sopstvenoj želji sahranjena uz noge supruga.

Krajem aprila je predsednik Severne Makedonije Stevo Pendarovski uručio predsedniku Opštine Bar Dušanu Raičeviću spomen ploču Vladimira i Kosare.

Zajedno sa crnogorskim predsednikom Milom Đukanovićem posetio je Bar.

„Tom prilikom je, u znak prijateljstva dva naroda, uručio spomen ploču Vladimira i Kosare, simbol bezvremenske ljubavi, koja se vekovima neguje u Baru i makedonskoj kulturi“, saopšteno je.

Izvor: BBC