Nostalgija u alpskom raju

Dejan Stefanović Stefa, Požarevljanin, spakovao je u putnu torbu svoje 24 godine života i te 1993. godine prošlog veka zaputio se u alpski turistički raj na severu Italije. Gradić Merano, postao mu je druga kuća, Italija velika ljubav, ali nije zaboravio odakle je došao. Nostalgija je tu da ga na to podseti, da ga testira i izaziva mu emocije. Danas je uspešan porodičan čovek, ali priznaje da živi život negde između, u Italiji je stranac, ali se kao stranac oseća i kad dođe kući. Evo njegove priče:

“Prošlo je skoro četvrt veka kada sam otišao iz jedne zemlje u kojoj se tada nije znalo ni “ko pije, ni ko plaća”. Bila je to 1993. godina prošlog veka, kada je Srbija stenjala pod teretom embarga i bila izložena ruglu i satanizaciji zapadnog sveta. Ne ulazeći u ocene koje za to kriv pokušaću da se prisetim šta sam tih godina preživeo i kako sam plivao u tom košmaru moje mladosti.

Na dogadjaje koji su se smenjivali kao na filmskoj traci nisam mogao da utičem, mada sam mislio da je ceo svet moj. Mogao sam biti buntovnik ili revolucionar, ali na sreću ipak sam bio dovoljno odlučan da ne dozvolim da moj život ode stranputicom poniženja, kojom su nas terali neki tamo.

Znate li zbog čega neko odluči da napusti dom, ognjište, otadžbinu? Ili ga je muka natera ili je žestok protivnik vlasti i sistema. Tog decembra 1993. godine, dan pred Novu godinu u meni je proključalo nezadovoljstvo zbog svega što se dešavalo u mojoj Srbiji. Sećam se, hteo sam sa  drugarima da napravim žurku, da se malo preveselimo s nadom da nas čekaju bolji dani. Ali, upravo tog dana banke nisu imale novca za isplatu, pa sam pred šalterom ostao ponižen, a inflacija je nemilosrdno uzela i ono što je bilo na računu.

Upravo te večeri čvrsto sam odlučio da napustim staze svog detinjstva i uptim se, sticajem okolnosti, na sever Italije u Alpe, gde za kratko vreme pronalazim mir, respekt i poštovanje kakvo zaslužujem. A verujte nije mi bilo lako da odem iz rodnog Požarevca, moje Dositejove ulice, da napustim momačku sobu… Sećam se, ostavio sam košarkašku loptu pod krevetom, navijački šal moje Zvede i patike okačio sam o klin. U jednu torbu stale su 24 godine moga života, a u sećanje mi se duboko urezala slika zabrinutih roditelja, kako mi mašu, ali sa čvrstom porukom: “Idi sine dok si mlad jer ovde budućnosti nema”. Žalosno je sve to bilo prihvatiti, ostaviti stare ljubavi, park, terene za basket, korzo, drage ljude, ali bila je to realnost.

Krenuo sam na put sa osećajem gorčine i pitanjem da li mi je ovakva avantura u životu potrebna. Znao sam da pečalba donosi lomove u emotivnom pogledu, ali ako imate zacrtan cilj onda se sve prepreke lako savladaju. Kada sam sleteo na aerodrom Molfancone u Italiji i dotakao tlo te nama bliske zemlje osetio sam leptire u stomaku, kao kod prve ljubavi i shvatio da pripadam ovom svetu. Činilo mi se da je Italija čekala na mene, a ne da sam ja došao njoj. Bila je to, kako se kaže, ljubav na prvi pogled. Italia mia… Venecija, Milano, Roma, Firenca, Verona… svaki kutak izaziva uzdahe. Svim tim bio sam očaran, i muzikom, Pavarotijem, Erosom Ramacotijem, Adrijanom Ćelentanom, Interom, San Sirom… gondolama u Veneciji, fontanom u Rimu.

Posle putešestvija nastanio sam se u gradiću Merano u južnim Alpima, koji je ubrzo postao raj za mene i moju porodicu. Ipak, u početku nije bilo lako! Jezik mi je bila velika prepreka, jer sam se našao na tromeđi Italije, Austrije i Švajcarske, izmedju Madone di Kampijlo, Kortine dam Peco, famoznog Davosa i Sent Morica, gde nećete verovati ama baš niko ne koristi engleski jezik, nemački uglavnom, ovo je  turistički kraj, a većina turista su Nemci.

Što se tiče posla ovde ga jedino ima u turizmui i uslužnim delatnostima. Rad u hotelima je džekpot za mlade ljude koji žele da se oprobaju ovde jer uglavnom šefovi tih vekih hotela obezbedjuju smeštaj svom personalu i s tim u vezi celokupna zarada ostaje u džepu od sezone koja traje 7-8 meseci. Plata konobara sa znanjem nemačkog i potrebnim iskustvom su oko 1.400 evra, ali tu su i ostale beneficije I novčane nadoknade. Sobarice recimo zaradjuju 1.200 evra.  I ja sam radio u jednom od tih hotela i vrlo brzo se uklopio u tamošnji način života. Posle 20 časova, čak i u letnjem periodu u Meranu nema šetača, oko 22,30 ljudi su već u krevetu, u sedam ujutru na doručku, a posle toga odmoran na posao.  Pomenuta turisticka mesta u ovom regionu su sa paprenim cenama i mi uglavnom šopingujemo u tržnim centrima daleko od ovih turistickih atrakcija.

Sećam se tih 90-tih godina bilo mi je veliko zadovoljstvo posle posla i napornog dana u sobici za personal da tražim frekvenciju i slušam Radio Bograd. Prvi put kad sam uspeo da uhvatim našu radio stanicu I čuo našu muziku i vesti tako sam se obradovao da sam skočio iz kreveta i pošle su mi suze. Kasnije sam gledao i RTS sa velikom nostalgijom ali i zadovoljstvom što mogu da čujem šta se dogadja tamo daleko, u otadžbin, zavičaju. Padene vam u tim trenucima

na um mamina gibanica i sarma i dedina kao otrov ljuta lozovača, ali lepa, naša. Ujutru kad krenete na posao osetite malo ukus gorčine i zapitate se šta ću ja ovde medju ovim planinama.

Poseban doživljaj za mene i moju porodicu je dolazak u otadžbinu. Odbrojavali bi dane pred polazak na put, a sam dolazak i boravak je opet doživljaj za sebe. Srećeš se sa komšijama, prijateljima, poznanicima i gotovo svi kao jedan pitaju “gde si Žabar, šta ima u Italiji, je li koja sad kola voziš, mora da si doterao neku mečku”. Malo to u meni sve izaziva pomalo i stid, pomislim pa dobro neću doći pešice, zaradio sam nisam ukrao. Na kraju obavezno i pitanja “kad si došao” i “kad ideš”? Naravno bude najlepše kod roditelja. Doček je uvek topao, a trpeza puna đakonija, pa po onom kako se jede reklo bi se da smo utekli od gladi, a nije baš tako. Naravno, ima i razočarenja, zapušten grad, osiromašeni ljudi, a s druge strane neki novi klinci sa firmiranom garderobom, ajfonima, dubokim patikama i slušalicama na ušima. Kafići puni, ispijaju se kafe u svako doba dana. U Italiji sam naučio da ispijem espreso za pet sekundi.

Lepo je biti u zavičaju bez obzira na sve to, ali dok trepneš mora se nazad.  I opet te prati ta gorčina i knedla u grlu, rastanak sa roditeljima. Ponovo se zapitaš kuda idu ljudi kao ja. Tad mi dođe u sećanje i Kaporova priča Život izmedju, po kojoj ne pripadaš ni tamo ni ovamo i to će vam potvrditi svaki gastarbajter.

U dubini duše ipak osećam da sam napravio pravi potez što sam otišao u pečalbu.  I što sam “bacio sidro” u Meranu, turističkom raju u srcu Alpa. Moji naslednici Dušan i Teodora žive život dostojan mladih ljudi, pohađaju gimnaziju, već govore više jezika, on se bavi sportom, košarkom, prema kojoj mu je strast preneo otac, a ona je pokazala naklonost prema muzici i plesu.

Nisam došao u dijasporu da bih u svojoj zemlji gradio vile već da živim normalno. I svoj cilj sam ispunio, čvrsto stojim na tuđoj zemlji. Imam  državljanstvo Italije, ali neću zaboraviti svoje korene i ostaću Srbin ma koliko vremena proteklo, a tu ljubav prema svom narodu trudiću se i da prenesem na svoju decu, a na njima je da traže svoju sreću i put kojim će dalje.

Da li ću se vratiti u moju požarevačku Dositejevu ulicu zavisi od mnogo toga, ali siguran sam da mi je suđeno da vodim taj život između dve ljubavi – Italije i otadžbine. Ipak, da bi se sve kockice složile treba imati porodicu iza sebe, skladan život i razumevanje u braku i ne težiti perfekcionizmu, jer kao što kažu, jednostavnost je njbliža savršenstvu, a porodica je jedno od remek dela prirode.

Šta poručiti mladim ljudima u Srbiji? Da veruju u sebe i odluku o odlasku iz zemlje donesu sami, ali da budu pametni, lukavi i hrabri ako se odluče na taj korak. Suočićete se sa sukobom mentaliteta, ali pre svega morate sa sobom poneti znanje jezika, jer će vam to omogućiti da radite lakše poslove. Cenite sebe, ali poštujte svoj posao, radite ga odgovorno, budite tačni i dobar kolega sa čvrstim stavom i respektom prema drugima i sebi. Predanost prema poslu šefovi će znati da nagrade, ali ne zaboravite uvek će te biti građani drugog reda. Zato nemojte biti sami, neka uz vas bude partner ili partnerka, jer nostalgija, ma kako to zvuči otrcano, uvek će biti tu da vam testira i izaziva emocije. Nažalost, kada prođu decenije boravka u tuđini, na zapadu, ti ćeš i dalje biti stranac, ali stranac ćeš biti i kad dođeš kući”.