Nostalgija samo u vrućem bureku

Iseljenička priča dr Nebojše Radića danas cenjenog profesora na Univerzitetu Kembridž, nije priča o snu koju je ovaj rodjeni Beogradjanin uspeo da pretvori u javu, jer tako nešto verovatno nije ni sanjao. Ovo je životna priča o čoveku koji je znao šta hoće i koji je strpljivo gradio karijeru i shvatio šta je to budućnost studiranja. 

Priču sa uvaženim profesorom dogovorili smo preko, u prvom delu, često pominjanog Nenada Vučinića, danas cenjenog košarkaškog trenera o kome je portal „Tamo daleko“, takodje pisao („Šmeker sa Crvenog krsta legenda u zemlji Maora i hake“).  Posle Nebojšinog autoživotopisa zanimalo nas je njegovo mišljenje o povratku u otadžbinu i nostalgiji i dobili zaista zanimljiv odgovor. Pročitajte o tome u ovom drugom, poslednjem nastavku i vidite kako je dalje tekao njegov put do engleske i svetske tvrđave znanja:

“Početkom 1994. godine Tanja i ja smo došli u Okland gde sam se upisao na postdiplomske studije iz italijanskog jezika. Tokom te prve godine, profesorima je postalo jasno da odlično govorim jezik pa su mi davali da vodim neke vežbe i tako, malo po malo dobio sam posao docenta na univerzitetu u Oklandu.

Kada sam završio magistarski počeo sam da se zanimam za nastavu jezika uz pomoć kompjutera. Kupio sam čak i moj prvi kompjuter, bio je to lap-top MacBok. Crno beli ekran 6 inča, 4 megabajta RAM-a… Imam ga još uvek.

To moje interesovanje za tehnologiju me i navelo da se upišem na magistarske studije iz nastave uz pomoć tehnologije. Bio je to kurs pri Kolumbija univerzitetu iz Vankuvera u Kanadi koji si mogao da upišeš na daljinu. To sam i uradio.

Shvatio sam tada, da je primena tehnologije u obrazovanju a naročito u nastavi jezika, čime sam se ja bavio, budućnost. Isto sam tako shvatio da je to i velika prilika jer je oblast bila potpuno nova i bilo je puno prostora za ideje pa i ljude – mene.

Kako sam završio te kanadske studije, konkurisao sam pri Univerzitetu za nekoliko projekata i dobio finansije. Sa tim parama sam okupio tim programera, snimatelja tona i slike, dizajnera pa zatim i Italijana koji su mi služili kao glumci.

Napravili smo oko 100 sati materijala za učenje italijanskog jezika na daljinu. Tada (1998) nije postojao broadband pa je video i audio bio lociran na DVD-ovima, a aisnhrona komunikacija je bila na internetu, nešto što danas zvali chat forum.

Program je bio uspešanpa smo prešli da to radimo i na španskom i francuskom. Ja sam u međuvremenu, očekujući ovakav razvoj događaja, završio kod kolega na Fakultetu dve godine španskog i godinu francuskog. Tako sam mogao sam da vodim, uz kolegu stručnjaka, razvoj nastavnog materijala na ovim jezicima. Tada sam započeo i doktorat iz primenjene lingvistike, a na temu nastave jezika uz pomoć tehnologije.

Za sve to vreme, Tanja i ja smo, uz nekoliko prijatelja vodili radio emisiju srpske populacije Oklanda – Radio Glas.

Glas je išao utorkom uveče, sat vremena. Bila je to emisija koja se bavila kulturom, zajednicom i, obzirom na tešku situaciju na Balkanu, dnevnom politikom.

Kada je počeo rat 1999, mi smo ispred Radija pokrenuli demonstracije. Imali smo odbor za demonstracije i organizovane šetnje gradom i govore na glavnom gradskom trgu. Vredno je pomenuti, da su posle našeg prvog protesta došla dva momka, Dalmatinca i ponudili nam da nam donesu svoje ozvučenje i da nam oni sve nameste – besplatno.

Dalmatinci su inače najveća i najjača zajednica na Novom Zelandu i u to vreme, kada sam ja tamo živeo, nisu bili politički opredeljeni kao novo-Hrvati. Više su voleli jugoslovensko-dalmatinsko određenje. Momcima smo se zahvalili, ali moj impuls je bio da mi naše probleme moramo rešavati sami.

Za vreme bombardovanja, 1999. godine rodio se i Alek, a ja sam 2001. konkurisao za posao direktora programa za učenje stranih jezika na Univerzitetu u Kembridžu. Važna stavka u opisu tog radnog mesta je bila (naravno) primena tehnologije u nastavi jezika. Posao sam dobio, a posle su mi rekli da su se javila 123 kandidata i da je komisija sastavljena od 12 profesora tog prestižnog univerziteta jednoglasno izabrala mene. Tada nisam imao jednog jedinog dana menadžersko-direktorskog iskustva, bio sam koordinator flexible learning u Oklandu, to da, ali nisam imao tim nastavnika da vodim, nastavu da organizujem i veliki budžet. Šta sam imao? Imao sam iskustvo u primeni tehnologije u nastavi jezika. Moja procena, pet godina ranije je bila tačna, vreme je to pokazalo, i to ne puno vremena.

Tako smo 2001. stigli u Kembridž. Iz grada starog jedva 50 godina (veći deo) u grad sa univerzitetom starim 800 godina.

Prvo što su mi rekli kad sam došao na posao bilo je da moram da idem u Old Schools (upravna zgrada) da potpišem the big book – veliku knjigu! Šta li im je sad to, mislio sam na putu do te zgrade u centru. Došao sam na recepciju i rekoa ko sam i kojim poslom sam tu. Žena je otišla negde iza i donela (jedva) jednu

ogromnu knjigu – the big book, i dala mi penkalo da potpišem. Tu su negde i Njutn i Darvin, prošlo mi je kroz glavu dok sam potpisivao.

Tanja je dobila posao na odseku za hemiju, a 2007. se rodio Marko.

Ja sam još u Beogradu objavio jednu zbirku poezije (1990), u Oklandu sam pisao tekstove, priče i eseje nedeljno pod naslovom Pesma nas je održala njojzi hvala. Onda sam 2010. objavio roman O golmanima i bubnjarima (Prometej, Novi Sad). Trenutno završavam roman pod naslovom Hadži Vasilije protiv novog svetskog poretka. Izaći će do kraja godine, ja se nadam.

Ja sam i dan danas na Univerzitetu, Tanja radi za NHS, nacionalnu zdravstvena služba, Alek studira fiziku u Linkolnu, a Marko igra ragbi i pliva.

Da se vratim na onu priči sa počeka o mojim Radićima i putovanjima. Usud je to.Sa prvom suprugom, Jasnom imam sina Lazara koji je sa njom otišao da živi u Španiji. Tamo je završio prava, potom je uradio master iz prava u Amsterdamu, a sada radi doktorat u Firenci, na Univerzitetu Evropske unije.

Znači, pored sprskih, sva tri moja sina imaju po još jedno (bar) državljanstvo i pasoše. Alek je Novozelanđanin, Marko je Britanac, a Lazar Španac. Moja majka je jednom putovala sa njima iz Engleske u Beograd. Kaže ona, jao kuku meni, ovaj ima španski pasoš, onaj novozelandski a mali ima engleski pasoš. Ja imam srpski. Carinik uzeo pasoše pa nas gleda.

“Sva sreća što svi govorimo srpski inače ko zna šta bi od nas bilo!”, reče baka Naca.

I tako, posle puno godina po svetu, kad odem u Srbiju pitaju me da li sam nostalgičan, kad ću da se vratim… Nisam nostalgičan.

Nisam siguran da znam šta ta reč znači. U Srbiju dolazim par puta godišnje. Poslednjih godina deca htela da kolima idemo po Srbiji. Pa to sada i radimo. Iznajmimo kola pa krenemo, jedan dan bazeni u Jagodini, sledeći dan Ravanica. Onda odemo na vrh neke planine, pa u Žiču, posetimo prijatelje u Kruševcu, okupamo se u Ribarskoj banji pa odemo do Lazarice. Onda krenemo na istok, do Borskog jezera i kanjona, pa onda u Novi Sad da posetimo književne poslenike.

Nostalgiju vezujem za postojanje određenog mesta, a to mesto za određeno vreme. Onog mesta, vremena pa i mnogih ljudi koje ja pamtim više nema i ja nikakve iluzije u povratak nemam. Povratak ne postoji, uvek i samo idemo napred, dok idemo.

Ovde na Univerzitetu ima svake godine tridesetak naših studenta i mi se okupljamo jednom godišnje na večeri u Trinity koledžu koju organizuje Pexim Fondacija. Fondacija inače dodeljuje stipendije našim studentima da ovde studiraju. To je svojevremeno pokrenuo jedan moj dobar prijatelj na moj ‘blagi’ nagovor. Fondacija je do sada pomogla finansijski nekih tridesetak studenata. Pored studenata ima našeg sveta ali se ne viđamo redovno. Najčešće za pravoslavni Božić i po slavama.

Aerodrom nam je blizu (Stansed), tako da ima i onih koji naručuju vruć burek da im se donese iz Beograda pa trče na avion da ga preuzmu – e to je nostalgija”!

 

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.