Највећи српски издајник и несуђени патријарх

Сви медији у Србији без резерве пренели су информацију, коју је објавила Амбасада Србије у Лондону да је Србији враћен портерт Чедомиља Мијатовића, широј српској јавности прилично непознатог човека, који би могао да понесе епитет једног од највећих издајника српског рода.

Ко је заправио овај контроверзни политичар из 19. века, за кога се у саопштењу Министарства спољних послова Владе Србије, каже да је „био шестоструки српски министар финансија, вишеструки министар иностраних дела и дугогодишњи посланик Краљевине Србије у Лондону, који је оставио неизбрисив печат и на британско–српске односе“. Био је и један од првих 16 академика Српске краљевске академије, њен други председник, као и утемељивач Народне банке Србије и човек који је нашем динару дао име, такође се наводи.

Чедомиљ Мијатовић свакако је једна од најистакнутијих политичких фигура у Србији 19. века. Рођен је 1842. у Београду. Отац Милан био је професор земљописа и историје у Крагујевцу и Београду, а мајка му је била из Великог Бечкерека, данашњег Зрењанина, пореклом Шпанкиња. Школовао се у Београду, па у Минхену, Лајпцигу, Цириху и Бечу.

чедомиљ мијатовић

У српској историји ће, без иккакве сумње, остати запамћен по срамној Тајној конвенцији из 1881. године, првом документу и неугодном сведочанству из наше прошлости о предаји државног и националног суверенитета у миру, по прогону Митрополита београдског Михаила и упорним, на срећу безуспешним, покушајима да реформише Срску цркву. Памти се и по неизмерној љубави према Енглезима, а још већем презирању свог, српског, народа.

Двапут жењен, оба пута Енглескињама – први пут Елодијом старијом од његове мајке, други пут, у Лондону, својом служавком, више него дупло млађом од себе, Мијатовић је, од најмлађих дана био опседнут својим племићким пореклом, које скоро нико није узимао за озбиљно. Чак је та његова опсесија била предмет подсмеха. Иако је прадеда Мијатовићеве мајке добио племићку титулу од аустријске царице Марије Терезије, он је по сваку цену настојао да докаже и очево племићко порекло, у коју сврху је чак, по  мишљењу експерата, фалсификовао некакву повељу у којој се његов отац Милан помиње у жељеном звању.

После свађе са краљем Миланом око његовог развода од краљице Наталије, у лето 1889, из Београда се преселио у Лондон, и ту живео као обичан грађанин. За амбасадора у Енглеској биће постављен тек шест година касније, и то ће остати до 1903. године, када одлази у пензију.

После Мијатовићеве смрти, некрологе су објавили “Њујорк тајмс” и лондонски “Тајмс”. Ови листови посебно су истакли његов мировни уговор којим је окончан рат са Бугарском. Оценили су да је то „најкраћи мир икада написан”.

Последње године живота провео је у дуговима и највећој беди, напуштен од ближњих и полуслеп, просјачећи готово свакодневно од службеника нашег посланства у Лондону. Умро је 14. маја 1932. године, у Лондону, у 90-ој години. Његов последњи испраћај организован је 20. маја у крематоријуму Голдерс грин.

У својим „Успоменама балканског дипломате” он је детаљно описао ток ових преговора  с Бугарском, вођених почетком 1886. у Букурешту. Једини опуномоћеник Србије на њима био је Чедомиљ Мијатовић. Пред крај разговора, Бугари су затражили од Србије двадесет пет милиона франака ратне штете.

Мијатовић је, по инструкцијама краља Милана и владе, тада устао од стола и саопштио да су мировни преговори пропали. “Рат се наставља сутра ујутру у шест часова”, обзнанио је и кренуо према излазу. „Врата су била на извесној удаљености од места где сам седео, а много ближа Маџид-паши, који пожури према њима и постави своје здепасто, кратко тело према њима, ширећи обе своје руке као да га нека невидљива сила изненада разапе. Готово гневно вриштећи, урлаше на јадног Гешова (бугарског преговарача): „Зар вам нисам рекао да је то било глупо? Зар не видите шта сте учинили? Драги господине Мијатовићу, ви сте добар човек и мудар човек. Застаните на тренутак да размислите. Зар треба да нам буде ускраћена слава обнављања мира на Балкану? Зар ћете тако безбрижно да наставите сукоб? Зар нема излаза из овог положаја?“ Мијатовић је онда затражио да се сматра да захтев за одштету ‘није предложен‘, а Маџид-паша је одговорио: „Сјајно! Био сам уверен да ћете наћи излаз из неприлике!“

чедомиљ мијатовићЦео текст мировног уговора који је потписао Мијатовић гласи: „Мир се поново успоставља између Србије и Бугарске.”

Иако је Бугарска у том рату тешко поразила Србију, и дошла до пред Ниш, није било територијалних промена ни ратне одштете, нити било каквих других понижавајућих услова за Србију.

А половином 1914. Мијатовић је на позив краља Петра допутовао из Лондона у Београд. Ту му је саопштено да му он, краљ, и његов син, регент Александар, затим председник владе Пашић, и сви остали министри, нуде да буде поглавар Српске цркве, први патријарх обновљене Српске патријаршије! Мијатовић, који је био религиозан, у својим мемоарима пише да је био у искушењу да ову дужност прихвати, али је одустао у последњем тренутку: „Како бих могао да прихватим положај видљиве главе Српске православне цркве када не верујем у све њене догме?”

Бележи да су му министри, кад им је ово рекао, одговорили: „Али, ко вас пита у шта верујете? Зар мислите да сваки епископ верује у све догме Цркве”.

Ипак, најбољи приказ лика и дела Чедомиља Мијатовића дао је писац Радован Калабић у књизи „Грофовска времена“ из које сазнајемо много више детаља о овом способном, али превртљивом човеку, који је мењао партијске боје, „забадао нож у леђа“, најближим сарадницима, што је најбоље на својој кожи осетио знаменити Јован Ристић, који је био његов политички отац.

„Државник, политичар, историчар и вођа либерала Ристић веровао је тадашњем начелнику Министарства финасија, младом Чедомиљу, кога је слао у разне дипломатске мисије, од којих је најважнија била она из 1871, када је на Лондонској конференцији, врло успешно бранио српске интересе противне аустријским и због чега га је са тек навршених  30 година именовао за министара финасија у својој влади на изненађење целокупне јавности и констернацију окошталих бирократских структура“, наводи Калабић.

Какав је био човек Чедомиљ Мијатовић говори и оно што се догодило само неколико месеци касније када је пал влада Јована Ристића, што такође Калабић у књизи наводи:

„Ново, још веће изненађење, следи по паду Ристићевог кабинета, који је потрајао само неколико месеци. Највеће је изненађење, међутим, настало када су октобра 1873. саопштена имена чланова нове владе коју је формирао Ристићев политички противник, Јован Мариновић (1821-1893), истакнути српски политичар и дипломата. Мијатовић је пристао да уђе и у ту владу, да се одвоји од Ристићевих либерала и приђе Мариновићевим конзервативцима.

Е сад неколико детаља о фамозној Тајној конвенцији, која представља чин велеиздаје без преседана у новијој српској историји. Потпис на њу је ставио Чедомиљ Мијатовић, без знања тадашњег председника Владе Србије Милана Пироћанца и Милутина Гарашанина. Између осталог, у овом документу Аустроугарска од Србије тражи: Ни поглед преко Дрине, САве и Дунава, ни педаљ од Косовске Митровице, да спречи сваки критички глас Срба ван своје матице и да не дозволи присуство добеовољачке војске на својој територији (мисли се на Русе).

Пироћанац и Гарашанин су смтрали Тајну конвенцију чином велеиздаје државе, због чега су часно поднели оставку.

„Од потписивања Тајне конвенције Србија улази у еру потпуне спољнополитичке зависности од Аустро-угарске и Запада, што је касније резултирало и диктатом у решавању скоро свих питања на њеној домаћој политичкој сцени. Тако се, између осталог, десио својеврсни и јединствени акт формалне капитулације српског народа у мирнодопским приликама“, наводи у књизи Калабић и додаје да су „два су човека имала највише личне користи од Тајне конвенције. То су кнез Милан Обреновић и Чедомиљ Мијатовић“.

„Први је од Беча добио подршку и охрабрење да настави своју неограничену аутократску владавину, као што је примио и гаранције за признавање наследног краљевског наслова. На тај начин Беч је удовољавао и Милановом безграничном властољубљу и његовој безмерној владарској сујети. Он, гроф Чедомиљ Мијатовић, кога је, као министра иностраних дела Кнежевине Србије, за потпис на оној злогласној Тајној конвенцији са Аустроугарском из 1881. хабзбуршки цар Фрањо Јосиф наградио првим редом Ордена гвоздене круне, са наследном грофовском титулом и пензијом“, пише у књизи „Грофовска времена“!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *