Најомраженији човек у српском народу

На данашњи дан, 10. маја 1594. по наређењу Коџе Синан паше, турског освајача, на београдском брду Врачар спаљене су мошти Светог Саве, највећег српског светитеља, оснивача и утемељивача Српске православне цркве.

Био је то незапамћен злочин, покушај затирања срспког националног идентитета и пурука Србима шта их чека уколико се буду сипротстављали османлијском царству, а тих дана Срби су дизали буне у Банату и Херцеговини.

Мошти Светог Саве донете су из Манастира Милешева, где су се налазиле више од три и по века и спаљене отрпилике на месту где се данас налази велелепни православни храм, један од већих у свету, али има и мишљења да је светитељ спаљен на данашњем Ташмајдану, који се некада звао Мали Врачар. Мада има мало писаних трагова и они су сасвим штури, мошти Светог Саве на Врачар су донете у позлаћеном ковчегу, спаљене, а пепео је наводно, развејан низ ветар. Ипак, сачуван је део руке светитеља, који се и данас чува у манастириу Милешева и један прст, кога чувају као своју реликвију у бугарском манастиру у Трнову. Спаљивањем моштију Светог Саве српски народ претрпео највећи душевни бол за време робовања под Турцима и један од највећих у српској историји.

Arolsen Klebeband 02 327.jpg
БЕЗДУШНИ СЕРДАР: Коџа Синан-паша

Злогласни Коџа Синан-паша спалио је до темеља тада и више српских манастира, међу њима и Светих Архангела, задужбину цара Душана. Мислио је да ће физичким уништавањем највећих српских светиња умирити непокорне Србе. Да би иронија била потпуна, Синан-паша је родом био из околине Призрена, Топољана, област Љума која захвата део Србије и Албаније. Постао је јаничар, а постоје основане претпоставке да је пореклом био – Србин.

Чувени путописац Евлија Челебија пише да је Синан-паша био Арбанас, рођен је у селу Топољани у Љуми, у дебарском крају. Челебија описује његову улогу као војсковође  и описујец његова освајања и намесништва у Тунису, Сирији и Египту и коначно освајање Јемена.  Он је, према писању Челебије 1593. разрушио Земун, у време Банатског устанка, ту зиму је провео у Београду, па се верује да су управо тада спаљене мошти Светог Саве.

Иако је увећао Османлијско царство о њему турски историчари нису говорили похвално, јер је свуда само жарио и палио.

„Куд год је пролазио, остављао је за собом глад и пустош,“, пише турски историчар Печеви.
Не без разлога добио је и надимак бесдушни сердар. Замера му се и што је давао повластице Арбанасима на штету Турака.
Ипак, најпотпунију причу о Синану-паши, дао је Иван Јастребов, руски дипломата, историчар, етнограф и археолог. Он је радио као конзул у Скадру, Призрену, Јањини и Солуну. У Призрену је службовао у периоду 1870-1876. и 1879-1886. године. Својом дипломатском активношћу штитио је Србе на Косову и Метохији, настојећи да спречи њихово исељавање и десрбизацију. Јастребов такође тврди да је Синан-паша био српског порекла из Топољана у којима је издејствовао ферман султана Мурата Трећег (1574 – 1595) из 1585. златом исписан. У време службовања Јастребова у селу Топољане ферман, којим су мештани били ослобођени плаћања дажбина од оваца и свих пореза на земљу.

Вратислав (Wratislavi Reise) о Синан паши пише да је он некада био у Албанији чувар свиња, као и његов синовац Ферхад-паша. Потурчен је када је имао 12. година и одведен у Цариград где је био одређен за службу на двору. Добио је најбоље образовање свога времена. Турски историчар Наима каже да је Синан паша био Арнаутин. Разлог је тај што су и у доба Јастребова Турци у Цариграду називали Арнаутином сваког становника призренске области па био он и прави Србин јер се за стару Србију зна под именом Арнаутлук.

За време султана Сулејмана, Синан је био дворски чиновник у својству капел-мајстора, затим је био начелник провинције: Малатиј, Костомуни, Гузи и Триполи, потом беглербег области: Египта, Алепа и Ерзерума. Муслиманске 977. г. овладавши Јеменом, вратио се у Цариград и именован је за сердара (начелника) флоте са звањем везира. Султан Селим га је послао 1569. у Јемен као кнеза (вицекраља) Египта против Мутахира, јеменског шерифа, који је са Арапима напао Мурат-пашу, јеменског беглербега, и заклао пашу и све Турке у Јемену.

Ivan Yastrebov.jpg
Иван Јастребов

Године 1573. г. освојио је Тунис с окрузима. 1579. именован је за садрзама уместо Мехмед-паше Соколовића. Умро је 3. априла 1596. у 90. години живота. Над телом су читане молитве у џамији Аја Софија у Цариграду, и сахрањено је у турбе поред решеткастих врата. На гробу није било никаквих натписа, али у том турбету, између многих других гробова, стражар је радо показивао гроб Синан-паше садразма. Пет пута је био садразам.

Ферман о коме пише Иван Јастребов, доказује да је Синан-паша био спахија села свога родног краја и да су сви житељи били православни хришани 1585. године. Турци су и у доба Јастребова православне звали рајом, а католике латинима. Тадашњи земљаци Синан-паше су још сачували свој српски језик. Хришћана православних Арнаута није било. С променом вере усвајали су и арнаутски језик. Тада је још у Љуми владао српски језик. Топољански Синан-паша важио је за српског пастира мада га турски животописци називају Арнаутином, за разлику од страних који су га називали Србином, и упркос томе што је у то време на султановом двору српски језик био у употреби.

Готово сви везири су били Срби, међу њима и Синан-паша, као и Мехмед-паша Соколовић из села Соколовићи у Босни. Коџа Синан-паша је купио села роднога краја, када се током службе већ обогатио, разним недозвољеним начинима, како сведоче историчари. Хамер га назива агом, тј. помоћником 1561. г. Титулу аге су имали само поседници. Синан је потицао из властелинске племените српске породице и ту је владао на основу родовског права. Његови сељаци нису остали незахвални па су се потурчили.

Насловна фотографија: Слика Стевана Алексића из 1912. године „Спаљивање мошти Светог Саве“

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.