Против подвига у Христу издаја нема шансу

Пише: Гојко Раичевић

Захваљујући нашем цијењеном фотографи Зорану Јовановићу Мачку сви заједно, обједињени у жртви и завјету наших предака – свједочимо једну читаву епоху страдања српског народа и наше Свете Српске Православне Цркве.

Након вјековног тамновања под Османлијама, коначно усправљена, али још увијек без своје пуноће и препознатљивог сјаја, на нашу Свету Цркву се излила сва горчина једне туђинске идеологије која је у свом бићу носила вулгарни и беживотни милитантни атеизам.

Много је пострадала наша Црква. Много смо пострадали и ми, заједно са нашом Црквом. Подсјетимо се на тренутак једног историјског извјештаја. Ријеч је о допису блаженопочившег митрополита Данила Дајковића Светом архијерејском Синоду Српске Православне Цркве, из 1961. године, а у коме се каже следеће: „У Епархији црногорско-приморској има 615 парохијских и филијалних цркава и 27 манастира матичних и метоха. Од тог броја, ни за 100 храмова не би се могло рећи да су способни за богослужење.“ Заиста, језиво.

Ове фотографије говоре, чувају и опомињу. На њима видимо како је било и како данас јесте. Међутим, ако не схватимо зашто је тако било, нажалост, биће опет. И, зато, ова изложба се тиче свих нас. Сваког живог Србина и сваке живе Српкиње. Тиче се наших предака, а понајвише се тиче наше дјеце. И њихове дјеце.

Међутим, оно на шта нису рачунали наши непријатељи, што су потцјењивали и на шта нису обраћали пажњу, мислећи да сила Бога не моли, а не знајући да Бог силу ђавољу не воли, наговијештено је у пророчким ријечима нашег Владике Његоша: „Удар нађе искру у камену, без њега би у кам очајала“. Тако је и било. Пред ударом невјерних и незнавених, дух вјере и познања, нису се могли сломити. Нису хтјели и нису смјели. Нисмо дали!

И данас је тако. Пред нама је још једно велико искушење. Свједочимо антихришћанском и антицивилизацијском науму обезбожене црногорске властеле, која има за циљ да покори оно што је вјечно и да у ланце веже оне који се не дају везати ланцима. Пораз не признајемо, нити га познајемо.

Међутим, крајњи исход наше часне борбе која не престаје и која се преноси са кољена на кољено, зависи искључиво од нас самих. Зависи од наше спремности да искорачимо из малодушности и наставимо борбу. Богу хвала, посматрајући литије у организацији наше Свете Цркве, вјерујем да смо, као народ, изабрали подвиг. А против подвига у Христу, издаја никада није имала шансу.

Поред аутора за ову изложбу и не само за изложбу, заслужан је још један наш пријатељ београдски адвокат Предраг Савић.
Знајући за њихову скромност ова прича би неправедно остала да неиспрична.

Кад су два млада човјека, један новинар, а други фоторепортер запутила из Београда за Црну Гору у једном тренутку су се затекли на Превлаци Михољској поред Тивта код Илариона Ђурице намјеститеља игумана Превлачког. Њихова намјера је била да забиљеже фотографијом и опишу пером шта се може видјети у Црној Гори од српских светиња.

На Превлаци су се срели са тек пристиглим из Баната владиком Амфилохијем, митрополитом црногорско-приморским. На његово питање шта раде ту рекли су своје намјере. Митрополит се благо насмијешио уз коментар „Фотографисаћете цркве и црквишта поред мора и поред пута, а ове по брдима сигурно нећете“.

Млади новинар и фоторепортер рекоше да имају намјеру све да забиљеже. Епископ уз смијех рече: “Све што вас тројица, подразумијевајући и недужног игумана,  тако килава фотографишете, ја ћу обновити“.

Данас свједочимо да су сви од ријечи и захваљујући њима тројици ми данас имамо привилегију да видимо ово вриједно свједочанство.

Фотографије Зорана Јовановића  свједоче да смо народ Светог Саве, народ који је сачувао светосавски завјет пуних осам вјекова. Рушили су и палили наше цркве Млечани и Турци, Њемци и Талијани, муслимани и албанци, усташе и комунисти, али као и сам Господ и његове светиње су васкрсавале. Опет и изнова.

Васкрсења не бива без смрти, нит’ Србина без ината.

Насловна фотографија: Гојко Раичевић говори на изложби „Васкрс светиња“ Зорана Јовановића Мачка