Најлепши поклони из српске историје

Пише: Здравко Елез

Једна посета пријатеља из Канаде, Србина у овој далекој земљи, Љуби Марковићу и његовој тадашњој штампарији у Нишу, негде крајем деведесетих година прошлог века, променила је живот овог правника. Данас радионицу „Нишки графит“, али и стан у центру Бограда, својеврсни атеље и галерију, красе јединствни сувенири, на стаклу овековечена знамења из богате српске историје.

Сви зидови стана, собе и предсобље у београдској улици Светозара Марковића, у коме смо разговарали са овим занимљивим човеком, покривени су уникатним уметничким радовима, који су нашли пут до купаца широм Европе, чак тамо далеко преко Антлантика у Северној и Јужној Амрици и на другом крају планете у Аустралији.

Тешко је речима опсиати и дочарати како изгледа Љубино „Мирослављево јеванђеље“, Душанов законик, грб династије Немањић, новчић из доба деспота Стефана Лазаревића, круна краља Петра Првог Карађорђевића и на стотине других експоната у које је уградио пуно знања и љубави.

-Тај мој пријатељ из Канаде навратио је до мене са жељом да му препоручим неки од  националних сувенира и обележја, које хтео да понесе као успомену са собом преко Атлантика. Мислио сам да ће то за мен бити лак задатак, али заједно смо обишли цео град и нисмо ништа нашли што би био леп поклон и успомена – каже на почетку разговора за портал „Тамо далеко“ Љуба Марковић.

Ипак, није хтео да остави пријатеља без поклона. Размишљао је и сетио се како је Иван Вучковић, бивши градоначелник Ниша, цртао ведуте, графике, цртеже старих нишких кућа и делова града, приказаних врло верно стварном изгледу.

-Тако се ова прича са мојим пријатељем завршила хепиендом, добио је ведуте за успомену, а ја сам откиро и добио идеју за нови хоби, који ће нешто касније прерасти у посао, који ме заиста испуњава ево скоро две деценије – прича помало са сетом проседи Нишлија, сада Београђанин, који је гази седму деценију живота.

На његов рад у приличној мери утицао је и Јоца Ћирић, доктор наука, човек који је један од најбољих познавалаца града на Нишави, готово сваке куће, од којох је многе цртао фломастерима. Љуба је тада од њега купио неколико цртежа, а онда штампао календаре са мотивима Ниша.

-Те календаре радио сам готово десет година, а Музеј Новог Сада три пута их је уврстио у каталог најлепших таквих публикација у Србији. Почео сам тада да радим мотиве на подметачима и другим предметима, а затим и да користим технику ецовања. То вам је кад се нешто одштампа на сито, а потом се хемијски издуби на месингу – објашњава наш саговорник.

Тако је Љуба Марковић дошао и до урамљених стакала на којима са унутрашње стране одсликава артефакте из ближе и далеке српске прошлости, древног Рима, мотивима из других епоха као што су мотиви Христовог монограма, текста Хипокритове заклетве или рецимо реплике мозаика из Медијане. Све ове филигранском прецизношћу урађене уметнине ствара комбинованим техникама, од цртања и штампе до вајарских отисака и мозаика.

Док причамо показује нам иконе урађене по византијским канонима, комплекс манастира Хиландар,  Албанску споменицу, отисак Београдског четворојеванђеља, прве књиге штампане у Београду давне 1552. године.

-То четворојеванђеље је један мој пријатељ за рођендан поклонио патријарху Иринеју – истиче Љуба и додаје као је Томислав Николић док је био на челу Србије поклонио Српској кући на Крфу Мирослављево јеванђеље које је урађено у његовој радионици.

Долазили су у његов атеље и многи други политичари, дипломате стране и домаће, знани и незнани гости да траже ове изузетне сувенире како би их дали с поносом на поклон уваженим пријатељима уздихнута чела и чиста образа, цара да се не постиде. Дуг је списак оних који су покуцали на врата овог занимљивог човека, али он скромно каже да нема потребе да наводи имена, јер су његови уметнички радови себи најбоља препорука и сами нађу пут до купаца. Ипак, није могао да одоли а да нам не помене Ненада Крстића, српску кошаркашку легенду, који воли да наврати у његову београдску галерију.

-Дошао је и тражио да купи знамење Гвозденог пука, најхрабрије српске јединице икада. Заиста ми је било задовољство да угостим такву кошаркашку величину и човека какав је Ненад Крстић – истиче Љуба Марковић.

Тениски савез Србије такође често купује ове уметничке предмете. Један од њих, с мотивом круне, добила је од челника ТСС-а на поклон Јелена Јанковић, а селектору Богдану Обрадовићу Савез је подарио Хиландарску повељу. Међу купцима има адвоката, лекара, фармацеута, који за скупове својих струковних удружења купује овде вредне поклоне по приступачним ценама.

Испричао нам је Љуба једну романтичну и бајковиту причу о заљубљеном пару.

-Он је био Италијан, а она Српкиња. Хтели су да се венчају, а кад су стицајем околности дошли код мене у атеље били су толико одушевљени да је он дошао на идеју да за све сватове купи неки пригодан поклон. Звао је мајку у Италију и кад је добио одобрење с одушевљњем је узео на стаклу урађене медаљоне са ликом цара Константина и то 200 рамова – кроз смех каже наш саговорник.

У години обележавања великог јубилеја, 1.700 година од доношења Миланског едикта Љубин „Нишки гафит“ преко амбасадора, конзуларних представништава, многих привредних, културних и спортских делегација, у свет је послао на стотине поручених вредних експоната, мозаика, икона рађених по византијским канонима. Христов монограм или медаљоне с ликом цара Константина и много тога другог што представља обележје и знамење хришћанства. Већ те 2013. године било је изузетно интересовање и за уметничка дела на којима су у свим техникама урађени Свети Сава, Хиландар, као и Душанов законик или Мирослављево јеванђеље. Интересовање не престаје до данашњих дана!

Љуба је и човек широк руке, многе иконе и вредне експонате поклонио је манастирима Крка, Дивљане, цркви у Лепосацићу…. Недавно је до његовог стана-атељеа у улици Светозара Марковића, по препоруци дошао и наш човек из Аустралије Драган Поповић и узео 55 различитих уметничких радова.

Српска историја и прошлост тако се чувају од заборава и на најбољи начин показују свету, јер сваки експонат подсећа на неку славну личност и неко време на које би требали да будемо поносни.

Док причамо са Љубом Марковићем у госте му долазе пријатељи, међу којима су углавном новинари, писци, глумци…  Најмање два пута месечно, каже, овде се друже млади писци Владимир Кецмановић, Славиша Павловић, Дејан Стојиљковић, Марко Шелић познатији као Марчело, Горан Петровић, новинар и писац Вања Булић…

За крај разговора овај дарежљиви и скромни човек поклања нам уникатни рад Печат деспота Стефана Лазаревића. По повратку у редакцију бацамо поглед на Љубин фејсбук профил и читамо цитат: „Имам тај неки свет. Имам те неке своје људе. Имам те неке своје осмехе. Све у свему, имам довољно свега. Таман за срећу“. Љуба је нашао себе и своју срећу у српској историји и послу којим се бави.