На ноге браћо Срби u Америци, Српство вас зове!

Пише: Илија Петровић

Пошто прочита понешто од онога што се о Пупину пише по новинама или сајтовима, или чује у телевизионарским ћаскањима, потписник ових редака увек се запита колико писци или причаоци свега тога уопште знају о њему – ако већ не знају ни да му је име Михаило. Највећем броју таквих “аутора” може као оправдање послужити то што само прежвакавају оно што су некада и негде, узгредно и на брзака “позајмили” од оних који “знају”, али се то никако не може односити и на госпођу Александру Нинковић Ташић, даму сјајног причалачког умећа, на сајту “Стање ствари” представљену као “предсједница Образовно-истраживачког друштва ‘Михајло Пупин’, сакупљач најобимније материјалне грађе (еј, бре, преко 15.000 ‘докумената’ – ИП) о овом великом научнику, иноватору, мислиоцу и највећем српском филантропу у Новом вијеку”.

Михаило, госпођо Александра, Михаило – није он Михајло!

А кад она тако – иако јој је пре пет-шест година, у Новом Саду, указано на то, а наредног дана послат јој и “материјалнограђевни” доказ у виду преснимљеног записа сачуваног у протоколу крштених идворскога Благовештенског храма – онда и они који је неопрезно опонашају.

Било како било, о Михаилу Пупину пише се и говори свашта, у србској јавности о њему се још увек, упорно, протурају “култне” тезе налик оној коју смо слушали четрдесетак брозовских година: да није Михаила Пупина било – не би ни нас било, али ће у овом текстићу бити речи само о његовом односу према добровољачком покрету међу србским исељеништвом затеченим у Америци пре сто десетак година.

Балкански ратови

Америчка јавност стицала је представу о тек започетом рату на Балкану (касније названом Први балкански рат), према ономе што су јој нудиле информације из Европе, нарочито аустроугарске и енглеске новине, тако да је она одмах стала на турску страну. Благодарећи свом угледу универзитетског професора, научника и пословног човека, србску страну тамо је ефикасно могао заступати само Михаило Пупин. Првих ратних месеци он се својски упирао да “докаже оправданост рата (против Турске – ИП) и водио жучне полемике преко стубаца америчке штампе с угледним појединцима америчког академског и културног живота који су били протурски оријентисани”, тако да је његова посвећеност србској националној ствари утицала да, бар делимично, према једном извештају из 1920. године, у Балкански рат, у србску и црногорску војску стигне из Сједињених Држава “нешто преко 8.000 добровољаца”, од чега три четвртине у црногорску.

Друкчије о томе сведочи Американски Србобран из кога сазнајемо да је Пупин централизовао Србску народну одбрану, организацију основану са циљем да скупља добровољце за србску војску и материјално помажу зараћену Србију, и ставио је под своју контролу. “Мало по мало професор Пупин монополише установу”, што је видљиво из једне поруке коју је на самом почетку Балканског рата Пупин упутио србском усељеништву у Сједињене Државе:

“На ноге Срби браћо – слава вас зове!

Судбина српског народа решава се. Наша јуначка браћа у Србији и Црној Гори заклињу се данас да ће жртвовати живот и све за част и славу српског имена… Американски Срби далеко су од бојног поља, али нису далеко од борбе… На ноге Срби браћо широм Америке, Српство вас зове у помоћ… Пред вама је данас света дужност; нека… сваки уплаћује по један долар месечно за Црвени Крст у Београду и Цетињу… Новац нека се шаље на мене са именима приложника и ја ћу бити одговоран за све (истакао ИП). Сваки цент ће отићи тамо где је намењен и то половина у Београд, а половина на Цетиње. Браћо, мала је то жртва, коју вам ја предлажем, а помоћ ће бити велика. Покажите да сте челик Срби, па ће вам се име прославити, јер ћете приложити у славу српске светиње, у славу борбе за српску част и српску слободу”.

Уочљиво је да Пупин за Србију и Црну Гору тражи искључиво новчану помоћ, док о купљењу добровољаца и не размишља премного. Србскоме свету морало је то бити сумњиво, због чега су се од Пупина многи одвојили, а део њих, због сумњи у његов “материјализам”, постао му је отворени непријатељ.

Током Великог рата

Балкански ратови тек што су били завршени, а сарајевски атентат и аустријски ултиматум Србији поново су скренули пажњу америчке јавности на збивања у југоисточној Европи. Америчке новинаре понајвише је занимало каквим вестима из свог завичаја располаже Пупин и шта он о свему томе мисли. Пупинов став био је јасан: изазван “родољубљем према поробљеној отаџбини”, Гаврило Принцип, одушевљени омладинац и Србин, “својим потезом дао је израза срџби противу Аустрије”. Због тога и не зачуђује што је Пупину близак Српски дневник био једини исељенички лист који је тражио да се пред америчку јавност отворено изнесу све чињенице о атентату, нарочито о његовим узроцима, “јер нам симпатије овог великог народа неће бити на одмет”. И заиста, Пупин је пажљиво неговао своје односе с америчким новинарима, а његови чланци и говори могли су се скоро свакодневно наћи на страницама њујоршких и других новина. У своју делатност укључивао је многе појединце, установе и организације, а оснивањем Одбора за помоћ Србији пружена је прилика бројним америчким личностима из свих друштвених слојева да допринесу србском војничком отпору Аустроугарској. Мада је упозоравао “да се нова држава ствара оружјем, а не пером, те да ће је створити победничке савезничке земље из политичке нужде, узимајући при томе у обзир дотадашње жртве Србије и уздајући се у верност Србије, као државе која је херојски извршила своју дуж-ност у рату”, Пупин је својим огромним угледом и везама на разним странама, својим интензивним радом, речју и пером, делимично демантовао и себе самог. Његова јавна делатност показала је да се и пером, а не само оружјем, могу померати границе и припремати и политичке и војничке победе. Јер, стално треба имати на уму да су Сједињене Државе максимално толерисале србску и југословенску пропаганду, ниједан њихов збор није био ометен, новине им нису забрањиване, прикупљање добровољаца протицало је, углавном, без неких видљивих проблема, а дешавало се чак да америчке власти онемогућују аустроугарску пропаганду међу Јужним Словенима.

На самом почетку рата, августа 1914, србски конзулат у Њујорку, а почасни конзул био је Михаило Пупин, није имао никаквих инструкција о могућем прикупљању добровољаца и њиховом упућивању у Србију или Црну Гору. Истина, због малог броја својих исељеника, Србија није имала неког посебног интереса да институционализује добровољачки покрет, а ни прилике на њеном ратишту нису биле узнемиравајуће. Са Црном Гором ствари су стојале друкчије јер се можда и сваки њен пети војни обвезник још увек налазио у Америци.

Но, да се прича о Пупиновом “доприносу” србском добровољачком покрету током Великог рата не би превише ширила, зауставићемо се само на ономе што је пре две-три писао сајт “Петровград.орг”, у тексту “Др Михајло Пупин као патриота”:

“Међу организаторима прикупљања добровољаца у Америци, појавио се и извесни Милан Прибићевић, изасланик Краљевине Србије у САД и шеф Војне мисије. Вође Српске народне одбране, на челу са др Михајлом Пупином дошле су са њим у сукоб. Прибићевић је заговарао… мобилизацију не само Срба већ и Хрвата… Пупин је био за мобилизацију само америчких Срба и у томе је био у праву.

Америка је водила политику изолационализма и одбијала је да се укључи у светски сукоб. Овим речима се Михајло Пупин, као вођа америчких Срба обратио свом другу из студентских дана и сабрату из масонске ложе, америчком председнику Вудру Вилсону.

‘Господине председниче Америке, молим вас да одобрите мобилизацију америчких грађана српског порекла, како би отишли у Европу да бране своју отаџбину и народ. Ја вас као брат молим да нам помогнете!’

Америка је на крају преломила и стала на страну сила Атанте, те тако постала савезник малене Србије. Одобрење за мобилизацију стигло је од америчке администрације тек марта 1917. године, након чега се приступило планирању регрутације и транспортовању добровољаца”, о чему је “Михајло Пупин обавестио америчке Србе”.

На страну то што је изасланик Краљевине Србије у САД и шеф Војне мисије обезвређен речју “извесни” и што је “друг из студентских дана… сабрат из масонске ложе” и “брат” (не зна се по ком основу), титулисан мимо икакве протоколарне “шеме”,

То и тако за причу, а стварно – у новоствореним условима, без инструкција да ли и како прикупљати добровољце, Пупинов конзулат држао се пасивно. Према писању Американског Србобрана (гласила Савеза “Србобран” из Питсбурга, организације ненаклоњене Пупину и његовом деловању) у календару за 1919. годину, “почетком великог рата г. Пупинова Одбрана се готово није ни видела ни чула… била је монополисана за личну рекламу. Ње није било више… За цело време Србијине борбе до повлачења кроз Албанију конзул и његова Одбрана нису послали ни једног добровољца. Народ се сам трзао и кретао тамо, јер је осећао велики историски час. Осећао своју одлучну битку са највећим својим душманином. Живот, част и Слобода народа били су у питању”.

У вези са добровољачком акцијом, Американски Србобран писао је и да “проглас који је г. Пупин дао на јавност ради великог добровољачког покрета, био је у главном да Србији не треба војника већ новаца. У прогласу је намерно или не, споредна је ствар, стајало да српска војска иде боса и гола. Овим прогласом стао је добровољачки покрет, јер је г. Пупин тад био уважен а што је највише био је конзул Србије ‘коме се мора вјеровати ако се вјерује Србији’. Тако је наш добри народ мислио. Централни (г. Пупинов) одбор је продужио свој рад, додуше чисто новчани. Нигде и никад није одржан збор организаторски и агитациони. Нико није радио у народу, већ народ сам. Све се слало на г. Пупина а овај је слао и неслао у Србију све под својим именом (истакао ИП). Опозиција г. Пупина слала је директно у Београд и на Цетиње своје прилоге и дизала добровољце”.

Добровољачки покрет међу србским исељеницима у Америци, испољен снажно у балканским ратовима, са несмањеним одушевљењем развио се и у првим месецима Светскога рата. Без обзира на жеље Србије и Црне Горе, србски исељеници почели су да се спонтано окупљају, исто онако као што су то чинили и током балканских ратова. У мањим или већим групама, или појединачно, о свом трошку, део њих одмах се запутио на србско ратиште.

Може бити да су се расположиви подаци о пријављеним добровољцима, о припремама за полазак и о испловљавању бродова “мимоилазили”, исто као што је могуће да у Пупиновом Централном одбору нису ни знали за многе од тих детаља. Пупин се, по прилици, више бавио глобалним проблемима, али је зато његов близак сарадник и секретар Савеза Слога Павле Хаџи Павловић написао да су “Срби из Америке дали од октобра 1914 до окупације Србије концем 1915 год. око 14.000 добровољаца”. Колико је њих отишло посредовањем Пупиновог Централног одбора Србске народне одбране и “Слоге”, колико из “Србобрана”, а колико сопственом иницијативом, потпуно је небитно. Сигурно је да се у наведеној цифри налазило много више Срба из србских крајева под Аустроугарском него Црногораца, али и тај се закључак мора “правдати” истим разлозима које је и Пупин користио кад је одбијао оптужбу да је црногорска мисија у Америци врбовала у добровољце и аустроугарске грађане. Сасвим је извесно да су се многи Херцеговци, Босанци, Далматинци, Војвођани, Личани и други пријављивали у добровољце као рођени у Црној Гори (најчешће у Кучима, како то сведочи Ђура Крстоношић – 1893-1967 -, из Парабућа/Раткова, у Бачкој) или Србији, пошто им је то била једина могућност да добију сагласност за одлазак на ратиште.

Показаће се крајем децембра 1916. године да је и одзив “југословенских” добровољаца, и хрватских и словеначких, био премали. Таквом њиховом расположењу допринео је и Михаило Пупин који је био врло скептичан према добровољачкој акцији. У писму од 22. децембра 1916. године, упућеном Југословенском одбору у Лондону, он изражава своју неверицу у гласове “са више страна да постоји жеља код Југословена у Енглеској и Француској да се у Америци траже југословенски добровољци” јер не верује да би успешни Југословени у Америци оставили своје послове и кренули у рат. Такво схватање у потпуности одговара ономе које су почетком те исте године, после повлачења србске војске на Крф, изрицали најистакнутији интелектуалци и државници Србије, више оптерећени формалним дефиницијама државе него познавањем сопственог народа и његовог духа. Тако, на пример, Јован Жујовић (1856-1936), председник Србске краљевске академије од 1915. до 1921. године, питао се “ко ће хтети да буде добровољац у једној сломљеној, изнуреној војсци, ко може имати веру у једну пропалу државу?”

Доцније, 5. фебруара 1918. године, потпуковник Милан Прибићевић (1876-1937), главни секретар патриотског удружења “Народна одбрана”, шеф србске војне мисије за купљење добровољаца у Сједињеним Државама, пише ђенералу Михаилу Рашићу (1858-1932), србском војном изасланику при француској Врховној команди, да му у деловању “највећа сметња… долази од професора Пупина и његове околине”.

Што се “околине” тиче, Прибићевић се највише осврће на писање њујоршког “Српског Дневника” чији уредник Милан Јевтић “стално истиче Пупина и напада његове противнике”. А Пупин се као председник Народне одбране основане с јединим циљем да свим средствима помогне Србију у њеном рату против Аустроугарске, “показао хладан, индиферентан и непредузимљив”, испуњавајући тако бројне захтеве својих сарадника “да би био неопростив грех извлачити омладину на фронт, где је наш народ дао доста жртава по њиховом мишљењу … и да је много корисније за Србију и наш народ ако после рата за г. Пупином у Америци (буде) више хиљада гласача, који би кроз његова уста могли стављати америчкој влади захтеве у корист Србије. Све ово је само варка која може обманути амбициозног човека, а у самој ствари ово је борба само за опстанак неколико људи, који су у стању понизити се до невероватноће, да би себи осигурали што лакши живот”. Према Прибићевићевом извештају писаном 5. децембра 1916. године, Пупинова незаинтересованост према србским националним пословима огледала се и у његовом односу према сопственом почасном србском конзулству. “Што се тиче консулата, он као и да не постоји. Њиме управља Павле Хаџи Павловић, Пупинов секретар, а Пупин скоро у њ и не улази. Не улазе у њ ни Срби сем пупиноваца, а од Американаца нико и никада”, тако да “Пупинов утицај није на савезничку дипломацију овде велики”.

Мајор Срдан Гајић, наследник пуковника Прибићевића на месту шефа србске војне мисије у Сједињеним Државама, своје виђење тамошњих србских (не)прилика и односа представио је, 15. јуна 1918, у извештају србском Министарству војном.

О првоме, односно о “околини”, он каже да Милан Јевтић својим “речником превазилази најскандалозније дописнике… уздиже и јавно назива г. Пупина полубогом… доказује његову генијалност у свима гранама науке, вештине и заната (а) г. потпуковника Прибићевића назива… гнојавим чиром, изметом и т. д.” (Утолико бесмисленије делује тврдња исписана у Српском биографском речнику, 4 И-Ка, Нови Сад 2009, 342, да је Јевтић “заслужан што је у Србију дошло 16.000 добровољаца из Америке”).

Што се Пупина тиче, Гајић је покушао да објасни његове разлоге:

“Г. Пупин није имао рачуна да се у његовој странци нађе још један човек који би се са њиме могао такмичити, а поред овога сâм позив (србске војне мисије – ИП) да сакупља и шаље добровољце није ишао у рачун Пупиновој околини, јер одласком добровољаца слаби се савез, смањује капитал и онемогућава исплата посмртнина, помоћ пострадалим раденицима и плата чиновницима, који су неспособни за ма какав рад и други посао а који се не мисле нити смеју вратити у Србију и због тога им је у рачуну да нашег народа остане што више у Америци, на чији би они рачун живели не запињући. Ови људи навалише на г. Пупина и убедише га да би био неопростив грех извлачити омладину на фронт, где је наш народ дао доста жртава по њиховом мишљењу и доказиваху да је много корисније за Србију и наш народ ако после рата буде за г. Пупином у Америци више хиљада гласача, који би кроз његова уста могли стављати америчкој влади захтеве у корист Србије… У почетку г. Пупин је пристајао на све предлоге г. Прибићевића у погледу организације народа, само је вешто избегавао да подигне свој глас и утицај у корист добровољачког покрета а то исто и данас чини”.

О истој ствари стигао је и извештај србског посланства у Вашингтону, датован 12. октобра 1917. године, у коме се за међусрбске сукобе у САД окривљује Пупин. Србска влада, опет, имајући у виду претпопстављени јак положај Пупина и међу Србима и у америчком друштву, упорно је саветовала да се штеди његова осетљивост и да се по сваку цену избегне сукоб с њим. У својој наивности, министар војни ће 6. јуна 1918. године “објаснити” Николи Пашићу да је подвојеност међу Србима таква да једна струја стоји “уз нашу званичну радњу а води је Југословенски одбор и његови делегати”, док иза друге стоје људи из Србије чије се држање “да објаснити само претпоставкама… Ова група састављена из људи који немају довољно угледа и потпоре, прилепила се уз г. Мих. Пупина, који је имућан и врло угледан човек овде у Америци. Г. Пупин, кад се с њим говори о овоме, увек наводи, да он нема времена да прати у детаљу шта све чине, пишу и раде људи, који стоје иза Дневника, чак одбија да зна, шта се све пише”.

Пупинов недобронамеран став према добровољцима у Великом рату лако је уочио и потпуковник Прибићевић, који се 5. фебруара 1918. године, углавном због тога, повукао са места шефа србске мисије за прикупљање добровољаца у Америци:

“Највећа сметња у раду мисије долази од професора Пупина и његове околине са ‘Српским Дневником’ са којим су његове везе најочигледније доказане. Поред свих мојих обавештења о штети, коју Пупин и околина наносе нашој народној политици, нападајући најинфамније не само мене лично него и све оне, који са мном раде у корист мисије… гледа се са стране владе једнако на Пупина и околину као и на нас, одушевљене и пожртвоване присташе Србијине политике, којој предано служи мисија због чега ју је народ и примио на своја рамена. Оставља се Пупин да са положаја консула Србије најбесомучније напада рад важних народних и државних мисија овде, а нама не само да се не даје од стране владе никаква заштита него нам се чак вежу руке у одбрани”.

Па се тако, у условима кад су сукобљене србске стране у Америци кренуле у измирење а добровољачки покрет почео да се постепено обнавља, могло десити да се Михаило Пупин повуче с места председника Србске народне одбране. О томе, 15. јуна 1918, мајор Срдан Гајић пише у поверљивом извештају србском Министарству војном које га са повеликим закашњењем, тек 1. октобра исте године, под пов. ФБО бројем 13047, прослеђује Министарству иностраних послова:

“Од једаред г. Пупин даје оставку на председнички положај у Народној одбрани, а његови листови почеше из далека негодовање према г. Прибићевићу… Народ се збунио и као стадо прибио уз своје вође, не уме и неће да се определи, слуша вође и запиткује да ли то жели наша Србија или не, а они одговарају: па да то не жели Србија ваљда би он био конзул Србије… а на другој страни се опет одговара, па зато је Србија послала свога најбољег и најпаметнијег официра да нам отвори очи те да онога издајника збацимо, јер Србија не може сама да ма шта предузме пошто је он (Пупин) амерички грађанин и она неће због тога да се замери Америци. И све се ради у име српске владе и у име мајке Србије, па ма то било непоштено и штетно – а на ово су принуђени јер народ зна само толико да је за њега свето и непогрешиво оно што из Србије и српске владе дође и он томе слепо и без размишљања верује. Савези се претворише у непријатељске логоре… изгубише се општи интереси, настаде обмањивање… а све у име патриотизма и измучене и напаћене Србије”.

Вља овде поновити да је Пупин на почетку рата објавио један проглас у којем је “дао на јавност” да “Србији не треба војника већ новаца. У прогласу је намерно или не, споредна је ствар, стајало да српска војска иде боса и гола”. Пупин је тада био изузетно уважавана личност и конзул Србије “коме се мора вјеровати ако се вјерује Србији”. На тај начин заустављен је добровољачки покрет, а сва пажња Пупинове организације окренута је пружању новчане помоћи Србији и Црној Гори. “Све се слало на г. Пупина а овај је слао и неслао у Србију све под својим именом”. Чак и кад је Америка изишла из неутралности, и кад је Србска народна одбрана могла слободно агитовати за добровољце, професор Пупин не мења свој став према добровољачком покрету, он подноси оставку на место председника те националне организације.

Колико је “америчких” добровољаца било

Сваки покушај да се до укупног броја србских добровољаца из Сједињених Држава дође листањем појединачних докумената и сабирањем цифара садржаних у њима, унапред је осуђен на неуспех. Због тога, до њиховог приближно коначног броја (око 51.000) може се доћи само коришћењем неколико глобалних цифара, како следи:

1. За време балканских ратова, било их је око 13.000;
2. У јулу 1914. године, пре почетка ратних операција, стигла је група од 150 добровољаца и одмах се прикључила србској војсци;
3. Светски рат био је већ сасвим известан, кад је бродовима “Звезда” и “Европа” кренуло 5.000 добровољаца, делом Црногораца а делом Срба из крајева под аустроугарском окупацијом;
4. Од октобра 1914. до окупације Србије концем 1915. године Срби су дали су око 14.000 добровољаца;
5. На Бадњи дан 1916, лађом “Бриндизи” допловило је до Медове око 545 добровољца (још једанаесторица искрцана су у путу због болести, а имена 37 добровољаца намерно су 1939. године брисана из спискова, иако је лако могуће да се и она налазе међу преживелима или утопљеницима) од којих је експлозију и потапање лађе преживело око 150 лица;
6. Недуго после транспорта из тачке 5, кренула су још два транспорта од 2.000 Црногораца, Херцеговаца, Бокеља и Личана. Они су искрцани у Солуну и укључени у србске јединице;
7. “Трећи контигенат од 2.000 људи, који је имао да крене за Црну Гору, задржао се због пада Црне Горе, који је тада наступио, у Сједињеним Државама и Канади, очекујући позив за даље кретање… Пошто се, због политичких и дипломатских мотива, није дошло до остварења логора у Фрежису (у Француској, за потребе црногорске војске – ИП), овај трећи контигенат… српских добровољаца, ангажовао се у савезничким војскама”;
8. Крајем 1916. године америчка влада одобрила је да се на територији Сједињених Држава прикупљају добровољци за српску војску, с тим да се из транзитног логора у Сен Лују савезничким бродовима пребацују у Европу. Према непотпуним подацима, кроз прихватни центар у Бизерти (Тунис) прошло је око 9.000 добровољаца;
9. Почетком септембра 1918. године у малом депоу у Тулону нашло се 763 добровољца “који су ових дана пристигли… Велики део ових служио је војску и моле упутити их директно у Солун”. Податак је хитно саопштен министру војном и добровољци су одмах упућени на фронт;
10. Ратне операције биле су завршене кад је у Солун стигла група од 2.000 добровољаца, “па су упућени већином” у Боку Которску.

О србским добровољцима, тим светим србским ратницима, писало се у разним приликама и за различите потребе, али се мора рећи, без обзира на бројност, обим и садржину таквих прилога и добронамерност њихових аутора, да се читава тема и даље заснива на предрасудама, извргнута сумњама, потцењивању и, чак, презиру. Као тужан пример таквог односа према србским добровољцима може послужити оно што је “открила” Весна Ш. Ђикановић, у докторском раду под насловом “Исељеници у Северној Америци и југословенска држава 1918-1945”, одбрањеном 2016. године на Филозофском факултету у Београду: “Ангажовање добровољаца из Америке, иако без реалног значаја за успех војних напора (истакао ИП) Србије и Црне Горе, постаје важно у политичком, моралном и симболичком смислу… (а) на крају број добровољаца није премашио 10.000”. То “откриће” утолико је трагичније што су га “потврдили” и вајни “докторски комисионари” задужени да поменутој Весни доделе научни степен доктора историјских наука.