Рука Светога Саве

У манастиру Свете Тројице код Пљеваља чува се кивот за који се верује да су у њему почивале мошти Светога Саве. По предању, бачен је од стране Синан-пашиних војника који су носили мошти у Београд да их спале 1594. године. Пронашао га је један муслиман и однео кући, ставио у подрум и у њему чувао јабуке. Неки имућнији Србин је стално од њега куповао јабуке и било му је чудно како су с пролећа увек тако свеже, као да су тек убране. Питао је како успева да их тако сачува а домаћин му је испричао да у подруму има великог српског Светитеља, и од када је у њега почео да ставља јабуке, никада ниједна јабука није иструлила.

Србин је одмах понудио велики новац да откупи кивот, па је домаћин после великог погађања пристао да га прода.

Тај човек је кивот однео у манастир Свете Тројице код Пљеваља и предао га монасима. Од тада је кивот Светог Саве једна од великих Светиња у овом манастиру. Пред тим кивотом су се људи заклињали, обичај је да се људи провлаче испод њега, а још увек се догађају чудесна исцељења болесника.

У том кивоту се данас налази и рука а монаси га отварају само неколико пута у години, о великим празницима. За ту руку се верује да је припадала Светом Сави. То је лева рука, изванредно је очувана, само јој недостаје мали прст.

Лета 2004. године, по казивању игумана Илариона, манастир је посетила група поклоника из Бугарске. Мећу њима је било и неколико научника из града Трнова.

Бугари су замолили да виде руку Светог Саве. Поклонили су се Светињи, а онда су је пажљиво загледали, немо се погледали и приметно узбуђени, само климали главама.

Рекли су да је то несумњиво рука Светога Саве, зато што се у цркви бугарског града Самокава, који се налази у подножју планине Риле, као највећа Светиња чува прст, управо мали прст који недостаје, Светога Саве Српског. Свети Сава је био првобитно сахрањен у цркви, у граду Трнову у Бугарској. Његов братанац, краљ Владислав, дуго је водио преговоре са својим тастом, царем Асеном, који није могао да одлучи да ли да допусти да његов зет мошти Светог Саве однесе у Србију, зато што га и његов народ поштује и не жели да остане без велике Светиње.

Када су се цар и патријарх сложили да дозволе да Владислав пренесе мошти Светог Саве у Србију, монаси су преклињали да не остављају без утехе ни њих ни народ и да им оставе честицу моштију великог Светитеља.

Остављен им је мали прст леве руке Светог Саве.

Да ли је у манастиру Свете Тројице заиста рука Светог Саве, казаће се кад за то дође време и када ми као народ за то будемо спремни.

*Одломак из часописа “Светосавско звонце“ број 1/2005)

Значај Светог Саве у средњевековној Србији је био јединствен, немерљив, а пут који је уцртао, светосавски, за све векове је везан за његов род.

Пут принца који је уместо златне, изабрао дрвену чашу, а место свиле монашку одору, никад неће бити заборављен.

Док је Срба, живеће и Сава. Тако је и у обновљеној српској држави, Кнежевини Србији, већ од 14. (27) јануара 1840. године за школску славу проглашен Савиндан, празник у спомен на великог просветитеља и заштитника школства, првог српског архиепископа, утемељивача српске дипломатије, књижевности, законодавства, здравства.

Чика Јова Змај је касније рекао:

“Престо га је чек`о,

он га није хтео,

он је нешто више духом заволео,

одазво се даљњом лелеку и вриску,

па је загрлио будућност србинску.”

 

Ову лепу, праву светосавску, причу на свом фејсбук профилу поделио је Марио Мајсторовић.