Мој брате одметнути

Голем је овај свет да би нас разумео. Туп и безосећајан као посивела планинска стена. Тамна и хладна, влажна и клизава. Стрма за пењање суновратна за повратак у подножје.

Ти си то што мислиш да јеси. И буди то што су ти рекли ако стварно тако осећаш. Ако те притиска тескоба врати се имаш где. Нисам ја одбегао од тебе. Већ ти од себе. Не од српства већ од сопства. А немамо где ни ја ни ти. Где год одемо себе ћемо понети.

Тесна је кожа самоизгнаничка. Та тескоба и немир, који је верно прати, сваки шум претварају у олују, искру у буктињу. А глувоћа нас уби. Ма колико били гласни један другога не чујемо!

Ти гориш мржњом, брате, ко давно распаљено огњиште угашено од пироманизованих спасилаца Црне Горе, расчерчене ко полутке у никшићкој касапници.

А искасапили сте све од предака до потомака сејући злу крв да би лечили тескобу доказивање да сте данас то што јуче нисте били. Прекопали сте и преорали све од Косова до Голог отока. Узори су вам Секула, Штедимлија, Старчевићи, Шуфлаји, Томпсони… Ђедови су клицали Обилићу унуци Павелићу и Дрљевићу.

Од раздрљењог ума до умоболног чина кратак је корак. Краћи од кратког памћења, нашта сте себе осудили. Поносите се хиљадугодишњом традицијом као и Хрвати које слепо опонашате у мржњи према оном што сте били током тисућљетног трајања. Ака то избришете остаје рупа у памћењу, кратер толико велики да га сви ваше квази историчари не могу затрпати.

Не прекораван те што си се одметнуо у издају, али ме боли што мене називаш издајником!?

Кога сам ја издао?

Владику Данила? Светог Петра? Светог Василија? Његоша? Вука Мићуновића? Војводу Драшка? Ђеда Шаја и његову браћу на вечној стражи на Тарабошу.

Нађи једнога Црногорца да није био Србин!?

До Мусолинија и Тита, Црногорци су се дичили српством као симболом слободе и отпора.

Опијени Брозом ко Руси Лењином и сада се копрцају ко насукани китови на обали. Руси су се своје опијености отрезнили, за разлику од Црногораца – монтенегрина још омамљених титоизмом – дубоко интегрисаним у свест нове нације лишене старе славе.

Као што сте се лако одрекли дела територија Краљевине Црне Горе и Зетске бановине тако се данас одричете душе због ситног шићара.

Због чега брате одметнути? Због чега сте у расколу са душом? Оснивате цркве са анатемисаним лицима које ће вас продуховити исто онолико колико ће феминистички покрети спречити насиље у породици.

А од насиља све креће. Све што везујете за нови идентитет настало је насилно, на јамама, пасјим гробљима, Куновом присоју, црвеном терору, Зиданом мосту, Кочевју, Голом отоку, на покраденим изборима, референдуму 2006.

Стога, мој брате одметнути, рука ти је пружена, буди оно што осећаш али допусти другима да буду оно што јесу и што јесмо.

И запамти: Сваки поточић не постане река.