Ispovest Srbina koji uspeo da se izvuče iz pakla Kabula
Aleksandar Cvejić i Marko Pribak su bezbedno stigli u Srbiju nakon što su iz avganistanske prestonice Kabul evakuisani nemačkim avionom u Taškent, prestonicu Uzbekistana.
–Kada sam shvatio da je vojni kamp u kom smo se nalazili opkoljen sa oko 250 talibana, mislio sam da nikada neću stići kući, u Srbiju…Bio sam siguran da će se nešto loše desiti. Ovim rečima opisuje jedan od najtežih dana u svom životu Marko Pribak, državljanin Srbije koji se zbog posla našao usred Kabula u trenutku kada su talibani krenuli u pohod na avganistansku prestonicu.
Kako kaže, u tim trenucima njemu i njegovom prijatelju i kolegi Aleksandru Cvejiću, svašta je prolazilo kroz glavu, ali, na sreću, dodaje, ostali su pribrani, koliko god je to bilo moguće.
Marko počinje priču za naš portal od trenutka kada su kabulske ulice, od najbezbednijih, u jednom trenu postale simbol panike i straha.
–Sve se izdešavalo u 12 sati. Vojska se samo povukla i talibani su ušli u grad kolima i motorima. Pročulo se kroz grad šta se dešava i zavladala je opšta panika. Svi su počeli da beže i krenuli su negde, iako su znali da talibana ima u celom Avganistanu. Onda je većina pohrlila na aerodrom ili je nalazila skrovišta u napuštenim zgradama.
Naš sagovornik se u tom trenutku nalazio u svom smeštaju sa kolegom i kada su saznali šta se dešava, kontaktirali su čoveka koji je bio zadužen za bezbednost u jednoj ambasadi.
–Kolega i ja radimo za jednu internacionalnu kompaniju i često smo dolazili u Avganistan zbog posla. Samo ove godine sam bio četiri meseca i zbog toga smo ostvarili mnoge kontakte sa ljudima, koji su nam u ovom trenutku mnogo značili. Pozvao sam poznanika koji je zadužen za bezbednost u jednoj ambasadi, i on nam je savetovao da ostanemo tu gde se nalazimo. Ja sam u međuvremenu kupio karte za 17. i 18. avgust, ali posle nekoliko sati ukinuti su svi komercijalni letovi. Ipak, iako nam je savetovano da ostanemo u smeštaju, rešili smo da odemo na vojni aerodrom. Naš prijatelj nas je pozvao tamo, pokupili smo stvari, spakovali se u kola i otišli – nastavlja priču Marko Pribak.
Ističe da u tom trenutku, nije bio siguran da li je to bila dobra odluka.
–Nisam znao da li treba to da radimo, ali ipak smo krenuli. Uspeli smo da dođemo do vojne baze, ali ne i da uđemo u nju. Pored nje se nalazio kamp-hotel u koji smo uspeli da uđemo zahvaljujući momcima iz Hrvatske i Bosne. Oni su nam mnogo pomogli u tom trenutku i dužan sam im do kraja života. Sa njima smo proveli dve noći i čekali smo odobrenje da uđemo u bazu… A onda… Onda je usledio jedan od najgorih dana u mom životu. Kada smo ušli u kamp, već sutradan, okružili su nas talibani. Preko 250 njih opkolilo je naš kamp i tada sam prvi put pomislio da nikada neću stići kući, bio sam siguran u to. Sva sreća strah nije trajao dugo, jer se ubrzo blizu baze našlo 300 vojnika specijalnih jedinica Velike Britalije koji su uspeli da ih oteraju. Oni su došli da naprave spisak za evakuaciju, i već sutradan smo uspeli da odemo.
Marko nam je rekao i da je olakšanje osetio čim se avion našao iznad kabulskog tla.
–Taj trenutak ću zauvek pamtiti. Meni nije bio osećaj olakšanja kad smo sleteli u Beograd, već čim smo poleteli za Uzbekistan. Tada sam znao da smo bezbedni.
Dodaje i da je zahvalan otpravniku poslova Ambasade Srbije u Indiji koji je nadležan i za Avganistan Siniši Paviću, bez kojeg ništa ne bi uspeli, kao i kompaniji za koju rad. Ipak, najviše je zahvalan “momcima sa Balkana” koji su im pomogli da prebrode ta četiri dana.
–Bog nas je spojio, svako je imao svoju ulogu, pomagali smo jedni drugima i ostaću im dužan do kraja života. Ovo je sreća, sreća i Božija pomoć – zaključuje naš sagovornik.
Izvor: 24 sedam
