Српски Пореч и Поречка улица

Пореч је од Турака ослободио чувени јунак војвода Миленко Стојковић ( на слици десно) 1806. године. Он је био из околине Пожаревца али је у току Првог устанка командовао добрим делом Подунавља. Код острвског утврђења Ада Кале је погубио дахије. Истакао се и у бици на Делиграду. Вук Караџић га је у младости једном видео у Београду и запамтио га је и као мудрог човека који мало говори али кога се подручници плаше као живе ватре. После ослобођења Београда 1807. године један део градских Турака је кренуо да бежи Дунавом. Војвода Миленко је ове чамце и бродове дочекао код Пореча и из њих је доводио жене и децу. Попут турског паше, имао је харем које су чиниле Туркиње и Влахиње. Познато је да је сваку жену удао и збринуо, а харем је званично распустио пошто је морао у изгнанство у Русију после сукоба са Карађорђем 1811. године.

У Поречу су рођени и капетан Миша Анастасијевић („дунавски Ротшилд“) и Стефан Стефановић Тенка. Миша се обогатио захваљујући партнерству са кнезом Милошем тргујући сољу и другим потрепштинама. У политику се уплео захваљујући управо завери против кнеза Александра Карађорђевића коју је покренуо Тенка 1857. године. Тенкина завера је била разоткривена па је кнез, страхујући за живот своје породице, похапсио Тенку и његове помагаче из Државног савета. На то кнез по Турском уставу није имао право јер су саветници могли бити смењени једино уз одобрење османске Порте пошто је Србија била вазална кнежевина. Смрт једног од саветника, Радована Раје Дамјановића, у злогласној Гургусовачкој кули је окренуло јавно мнење против кнеза Александра.

Раја Дамјановић је био и један од зетова капетана Мише. Сада се и најбогатији човек у Србији окренуо против кнеза. Наиме, Капетан Миша је изгледа планирао да на српски престо доведе свог зета Ђорђа, Александровог синовца (Ђорђе-Ђока Карађорђевић био је син старијег Карађорђевог сина Алексе који је током Првог српског устанка важио за престолонаследника; дакле Ђока је био изданак старије гране Карађорђевића). Ђорђе Карађорђевић није био претерано амбициозан, али његова супруга Сарка итекако јесте. Капетан Миша је за младенце подигао и чувено здање које је требало да послужи и као нови кнежевски двор.

Било како било, на Светоандрејској скупштини, којом је Капетан Миша преседавао, одиграо се крајем 1858. године неочекиван обрт. Скупштинари, међу којима су већину имали либерали и обреновићевци, су оборили са власти кнеза Александра па је Карађорђев син последњу ноћ у Београду провео под заштитом турског гарнизона у Београдској тврђави. Скупштина је затим за новог кнеза изгласала старог Милоша Обреновића што је престравило и Капетана Мишу и уставбобранитеље Илију Гарашанина и Господара Вучића.

По повратку Обреновића Капетан Миша је отишао у Влашку где је преминуо у 1885. године у Клежанима на свом пребогатом феудалном имању. Тамо и данас почива. Здање које је наменио зету Ђорђу и ћерки Сари, несуђеном кнежевском пару, уступио је 1863. године Великој школи тј. Отечеству. Што се Тенке тиче, он је већ 1859. године написао „Исповести“ у којима је признао да, иако је учешћем у завери довео своју породицу у тежак положај, да је све радио „из претеране ревности према отечеству да не трпи ничије зло“.