Mileva Marić-Ajnštajn – metafora za nepravdu

Piše: Marina Bulatović

Mileva Marić-Ajnštajn napustila  je ovaj svet  4. avgusta 1948, sahranjena je na groblju u Cirihu, a opelo je održao ruski sveštenik. Kako je za života često išla na liturgiju u rusku pravoslavnu crkvu, slavila slavu svakog 9. januara (Svetog Stefana) i kako je preminula na praznik Dan Blage Marije (Sveta Marija Magdalena), ispraćena je po našim običajima i tradiciji.

Nešto ranije, u maju iste godine, primljena je u Kantonsku bolnicu u Cirihu jer je doživela moždani udar. U junu je prebačena u privatnu bolnicu „Eos“ zbog bolje nege.

„Poslednjeg dana pred smrt bila je potpuno svesna, razgovarala je sabrano. Eduard-Tete je svakodnevno obilazio majku…“, upisala je u svoj dnevnik prijateljica Lizbet Hurvic koja je Milevu često posećivala u bolnici.

Iako je od tada prohujalo 76 godina, interesovanje za njen život i rad ne jenjava, pa je nedavno u čuvenom nemačkog univerzitetskom gradu Hajdelbergu, u četvrti oko Glavne železničke stanice, Mileva dobila svoju ulicu. Ulicom Mileve Marić ide biciklistička staza u oba smera. To je jedan od najstarijih nemačkih univerzitetskih gradova, gde je velika srpska naučnica provela semester (1897/1898.) kao mlada studentkinja fizike na Politehnici u Cirihu. Inicijativa je pokrenuta od strane Bavarsko-srpskog akademskog foruma (BSAF), a predlog je poslat  nadležnima u Hajdelbergu i Minhenu, pa je za očekivati, kako ističu iz foruma, da Mileva dobije ulicu i u Minhenu.

Ovim predlogom, članovi Bavarsko-srpskog akademskog foruma želeli su da isprave nepravde prema Milevi Marić, koja je veliko ime u svetu nauke ali je neopravdano ostala u senci supruga Alberta Ajnštajna. Ističu da mu je ona bila i koleginica u izučavanju teorijske fizike. Albert je 1921. dobio Nobelovu nagradu za teorijsku fiziku i fotoelektrični efekat, a Mileva je upravo iz tih oblasti pratila predavanja na Univerzitetu u Hajdelbergu.

Italijanska fizičarka Gabrijela Grejson tvrdi da je Mileva metafora za nepravdu. Po njenim rečima, Mileva nije dobila diplomu Univerziteta u Cirihu, iako je stekla uslove za to. Zato ona odlučno traži i ne odustaje od zahteva da joj se posthumno dodeli diploma. Nebrojeno puta je pisala ciriškom univerzitetu. Pre nekoliko godina, prvi put su joj odgovorili da je to nemoguće, jer se po pravilima diploma podiže lično. Taj odgovor je nije zadovoljio, pa je za nju pitanje Milevine diplome i dalje otvoreno. Dodatno ju je ohrabrila činjenica da se nešto slično dogodilo u Škotskoj – sedam žena je posthumno ostvarilo pravo na diplome. Grejsonova u medijima često navodi da postoji pokret koji za Milevu traži posthumnu Nobelovu nagradu.

Nažalost, zapadni mediji najčešće Milevu Marić-Ajnštajn predstavljaju kao „tužnu i depresivnu“ osobu, što nikako ne odgovara istini. Ona je bila sve suprotno od stereotipa koji je prati. Iz nepoznatih razloga, mnogi pisci, a i pojedini biografi, fokusirali su se na Milevin  život sâmo u periodu razvoda, na tih nekoliko godina. Mileva je živela 39 godina pre početka bračne krize sa Albertom i 29 godina posle razvoda, pa je nejasno zašto je fokus istraživača bio sâmo na tim „kriznim“ godinama.

Ona je bila hrabra žena: kada joj je Albert postavio brutalne Uslove za dalji zajednički život (oko 18. jula 1914.) i kada joj nudi „život u troje“ sa njegovom novom izabranicom i bliskom rođakom Elzom, ona je to odlučno odbila. Sâmo desetak dana kasnije, Austrougarska monarhija je objavila rat Kraljevini Srbiji i tada započinje Prvi svetski rat. Već sledećeg dana, Mileva je sa decom i u pratnji dobrog zajedničkog prijatelja (Michele Besso) otputovala u Cirih i napustila Alberta. Znači, ona se odlučila na ovaj korak za manje od dve nedelje.

Mileva i Albert se zvanično razvode 1919, a nakon razvoda Mileva je nastavila da živi „punim plućima“. Ugostila je u Cirihu mnoge prijatelje iz Srbije, pomno je pratila štampu i slušala radio, bila odlično obaveštena o svetskim zbivanjima, kao i prilikama u Srbiji. Od kumova je tražila da joj šalju novine iz otadžbine. Uoči Drugog svetskog rata videla je i našeg konzula u Cirihu na proslavi u Jugoslovenskom društvu. Organizovala je mnoge književne i muzičke večeri, zanimala se za noviju srpsku književnost, u bioskopu je sa prijateljicom gledala „Krajcerovu sonatu“. Davala je časove matematike i klavira, a jedna njena učenica se ovako sećala Mileve (1929.):

„Uvek bih sedela pored g-đe Ajnštajn za stolom koji se nalazio na sredini sobe, dok bi me ona sa ogromnim strpljenjem i izrazito razumljivim jezikom podučavala osnovama algebre i matematike i pomagala mi da rešim školske zadatke. Ophodila se majčinski, a sve što je nekada delovalo teško, pod njenim je vođstvom postajalo jednostavno.“

Brojna Milevina pisma kumovima Gajin, Heleni Kaufler (udato Savić), Milani Bota (udato Stefanović) i Albertu Ajnštajnu najbolje svedoče o njenoj ličnosti i karakteru. Ona je bila idealista i velikodušna osoba, imala je izražen smisao za humor. Bila je odlučna po svim pitanjima. Ljude je dobro procenjivala (pa čak i Alberta) i bila dosledna u onome što voli ili ne voli. Imala je čvrst stav i radoznao duh. Bila je odan prijatelj, moralna i vrlo pobožna; veoma bliska sa bratom Milošem i sestrom Zorkom.

Prvog aprila 1941, Mileva piše kumovima: „Prošlog četvrtka sam slušala Radio Beograd i čula one silne pesme i usklike u čast mladom kralju Petru Drugom Karađorđeviću… Daj Bože da sve i dalje ide uz pesmu i veselje!“  (Reč je o atmosferi posle Puča od 27. marta 1941.)

Nešto ranije, Mileva je pisala kumovima Gajin u Novi Sad: „Kad-god uspem, slušam Radio Beograd i mislim pritom na vas, da možda i Vi slušate, kao što smo onda zajedno slušali. Još se živo sećam mog boravka kod Vas (1938.), onog rada kod naše kuće, onog jurenja po varoši i sedenja na tvrdim klupama… a sećam se isto tako živo i onih ugodnijih stvari, onih večeri, koje smo uz narodne pesme zajedno proveli.“

Naslovna fotografija: Albert, Hans i Mileva u Srbiji, u Kaću u leto 1905. – Foto knjiga, Radmile Milentijević

Izvor: RT Balkan