Србија је мој живот!

Викторија је од детињства слушала пуно о Србији и, може се рећи, одрасла са причама о Србима.

-Мој ујак је био у мировном контингенту УН и 90-их година је обишао целу Југославију, обучавао полицију, видео страшне стари, али причао само о лепом: како је Србија прелепа, какви су Срби прекрасни и како воле Русе. А затим се оженио са Српкињом која ми је рекла да нећу моћи да научим српски језик јер је он много тежак. Али за Русе не постоји немогућа мисија, и данас се смејемо када се присетимо њених речи, јер ја сам спрски, наравно, научила.

А када је први пут доспела на Балкан, родила се љубав за читав живот.

– Први пут сам допутовала са родитељима у Сарајево одмах после потписивања Дејтонског споразума. Тамо ме је зачудила забрана да се хода по трави, и не да се та трава не би газила, већ да се не нагази на мину.

Са 18 година сам први пут отпутовала у Београд на курс језика, а затим сам долазила преко размене студената. Желела сам да видим све и једном сам се упутила на Балкан аутостопом. То је била 2006. година. У Русији не бих имала храбрости за нешто слично, а ту нисам ни сумњала да је идеја одлична, јер за мене је у Србији веома мирно и знам да ми се ништа лоше неће догодити, да нећу остати сама на улици и без хране.

Срби знају да се друже, ми брзо постајемо блиски као рођеци. Куповала сам аутобуске карте у један правац, ишла где  још нисам била, а затим сам размишљала како да се вратим или куда да наставим пут. Слушала сам шта ми људи говоре и то је било незаборавно путовање. Желела бих да га поновим! Обожавам старе ресторане и кафане које постоје деценијама, а у једном су ми рекли: Извините, можда вам се нешто није допало. Знате, ми смо почетници, кафана нема ни сто година! Волим да се враћам на таква места кроз неко време. А када долазим у Србију прво пуним плућима удишем српски ваздух, уживам у сунцу и купујем себи сладолед или кифлу!

Наравно да је љубав руске жене према Србији немогућа без Космета, који је у одређеном смислу променио Викторијин живот. Она је учинила да десетине косовских студената виде Русију.

– Дуго сам маштала да дођем на Косову и успело ми је то 2011, а отад сам чест гост. Наравно да на гранци ништа не пролази глатко, али бити Рус на Косову је посебна привилегија. Зато се трудим да вратим макар мали део доброг које осећам према себи. Наш универзитет има уговор о сарадњи са Приштинским, наши студенти иду на Косово, а косовски Срби долазе код нас у Белгород. Сваке године имамо око 50 студената са Косова. Сазнали смо да они одавно немају лекторе руског језика, и ево већ три године код њих долазе наши професори који држе часове руског, семинаре, довозе књиге, и једноставно долазе да се друже. Њима тамо није лако, али то је важан посао.

А наш Српски ресурсни центар је права мала Србија у Белгороду. Срби се овде осећају као код куће, а наши студенти уместо да иду у западну Европу настављају школовање у Србији, где их очекује културни шок, где не требају визе и где је живот јефтин, а то је важно за младе људе. Кад се једном спријатељиш са Србима, то је дружење које траје читав живот. Ми смо већ имали неколико руско-српских свадби на којима сам ја била кума a затим крстила децу!

Викторија не може да замисли живот без Србије и вероватно је судбина што живи у руском граду чије име тако подсећа на Београд. У Белгород често долазе Срби из Београда, а фестивал „Српски дани у Черноземљу“ је већ традиција у овом региону.

-Србија је мој живот. Често ме питају да ли сам се удала за Србина? Одговарам да ја волим све Србе и да не могу да изаберем једног. Моје је срце пуно Србије!

Добро је што се сада у Русији могу купити неке српске намирнице, али ми увек доносимо из Србије кафу, наш стратешки производ. Волим плазму, чај од зове, посебно домаћи. Доносим алеву паприку, спремамо код куће јела од пасуља и шопску салату. Чак и ако нисам у Србији, она је свеједно увек са мном.

Иначе, мој је ујак учио српски са песмама Балашевића, а ја са Бајагом. Сада, на жалост, не могу тако често да путујем. Једно време сам радила преко лета као водич и убедила сам једног туристу из Новог Зеланда да је Србија најбоља земља на свету. Прешли смо рентакаром 3600 км за 7 дана кроз Србију, БиХ, Црну Гору, Македонију и Албанију! За воланом сам била ја, а он је држао очи широко отворене и био очаран Балканом! Ја бих и сама живела у Србији али засад схватам да од мене има више користи када у Белгороду откривам Србију другим људима.

Тренутно имам нову машту: планирам да на лето кренем у Србију колима. У мом животу још тога није било. Очекујем с нестрпљењем нова открића!

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Извор: Russia Beyond