Милан Кашанин: Најобразованији Србин свога доба (9)
После снажног одјека који је књига Предрага Пеђе Савића већ изазвала у јавности, портал Тамо далеко доноси комплетну, проширену верзију великог документарног серијала заснованог на књизи „Господар књига: Улога Анатолија Ивановића, белог Руса, у стварању српских великана“. Данас објављујемо девети осми наставак.
У историји српског издаваштва међуратног периода мало је личности које су оставиле тако дубок и вишеслојан траг као Милан Кашанин — историчар уметности, књижевни критичар, преводилац, уредник и музеолог, човек кога с пуним разлогом савремена историографија сврстава међу најобразованије Србе XX века.
Његово деловање у оквиру београдске „Народне просвете“ представљало је један од кључних ослонаца у изградњи високих уредничких и естетских стандарда ове издавачке империје. У оквиру „Народне просвете“ Кашанин није био споредни сарадник већ фигура широког захвата — јавља се као аутор, уредник, приређивач и преводилац.
Под његовим непосредним уредничким надзором излазила су дела која су чинила окосницу културног канона Краљевине Југославије. У књизи „Сабрана дела“ И. С. Тургењева, књига V, изричито стоји: — за штампу приредио Милан Кашанин, „Народна просвета“, Београд. Истовремено, у оквиру едиције „Изабрана дела“ Ф. М. Достојевског, у књизи XXIV „Село Степанчиково и његови житељи“, јасно је назначено: — с руског превео Милан Кашанин.
Ова чињеница показује ширину његовог рада — од уредничког обликовања до непосредног преводилачког подухвата. Посебно значајно место у његовом опусу има студија — „Личност Велка Петровића“ (предговор / студија у оквиру „Библиотеке савремених југословенских писаца“). У том тексту Кашанин је дао један од најпрецизнијих књижевно-историјских портрета у српској критици између два рата.
Он пише да се Велков дар јавља „у два вида — у поезији и у прози“, истичући његов „разноврсни и богати дар; у стиху и у прози“. Посебно наглашава звучност и топлину песниковог гласа, као и његову унутрашњу самосвојност. Даље закључује: „Невезан за књижевне струје у својој првој младости, он је у зрелом добу остао независан и видан на хоризонту, као успаљен и чврст мост између обала. Та самосвојност и особеност, тај прав пут и понос, могу се сачувати само јаке личности.“
Овим речима Кашанин је Велку Петровићу обезбедио трајно место у српском књижевном канону. У истој студији додаје и знамениту оцену: „Стварање код Велка Петровића је спонтано и изворно. Оно ниче код њега из чула, из наврелих осећања и немирних мисли, а не из лектире и амбиције.“
Милан Кашанин рођен је 21. фебруара 1895. године у Белом Манастиру, у сиромашној породици железничара. Мајка Ана Кашанин и отац Никола Поповић никада нису били венчани, па су он и брат Радивоје носили мајчино презиме. Рано остаје без мајке, а о њему се стара тетка Латинка, која му усађује рад, дисциплину и осећај достојанства.
Гимназију завршава у Новом Саду 1914. године, потом као државни стипендиста одлази у Париз на Сорбону, где студира историју уметности и књижевност и дипломира 1923. године. Докторира на Београдском универзитету, чиме заокружује један од најимпресивнијих образовних путева своје генерације.
Сагледан у целини, Кашанинов рад у „Народној просвети“ није био технички задатак већ стваралачка мисија: — уређивао Тургењева — преводио Достојевског — писао критичке студије о Велку Петровићу — обликовао структуру библиотека — бринуо о стилу, језику и композиционој дисциплини издања. Његова уредничка рука видљива је у читавом низу свезака које су поставиле стандард српског издаваштва између два рата.
Поред издавачког рада, Кашанин се профилисао и као један од најзначајнијих српских музеолога. Његов рад у Музеју кнеза Павла представљао је врхунац југословенске музеологије пред рат. Под његовим руководством музеј је прерастао у институцију европског ранга. Рат му је нанео тешке ударце — кућа му је изгорела, а са њом и део рукописне заоставштине. После пензионисања остаје без положаја, али не и без дела. Био је позван да учествује у оснивању Галерије фресака, чиме је поново потврђен његов ауторитет.
Милан Кашанин умро је 21. новембра 1981. године у Београду. Тек после његове смрти културна јавност почиње у пуној мери да враћа дуг овом великом научнику и уреднику: постављена је спомен-плоча на његовој кући у Хиландарској улици, део Палмотићеве улице добио је његово име, а његове књиге и студије о уметности и књижевности поново су почеле да се читају и цитирају. Данас се све јасније види да је Милан Кашанин био један од најобразованијих Срба свога доба, један од ретких који су спојили Сорбону и српску баштину, Европу и традицију, језик и уметност, критику и стваралаштво.
Све што је написао, превео, уредио и објавио у „Народној просвети“ — свака књига, сваки предговор, сваки превод и сваки избор дела — представља живи траг човека који је знао да је култура највиши позив.
У следећем наставку: Први пут се отвара архивска прича о издавачкој стратегији „Народне просвете“, о тиражима, маркетиншким потезима Анатолија Ивановића и о томе како је створена најмоћнија књижарско-издавачка мрежа међуратног Београда.
(Наставиће се)
