Нико Бартуловић: Великан писане речи жртва комунистичке ликвидације (8)

После снажног одјека који је  књига Предрага Пеђе Савића већ изазвала у јавности, портал Тамо далеко доноси комплетну, проширену верзију великог документарног серијала заснованог на  књизи „Господар  књига: Улога Анатолија Ивановића, белог Руса, у стварању српских великана“. Данас објављујемо осми наставак.

Међу личностима које књига враћа у историјски фокус посебно место заузима Нико Бартуловић — књижевник, публициста, идеолог Организације југословенских националиста (ОРЈУНА) и једна од сложенијих фигура југословенске културе између два светска рата. Сам аутор наглашава да је Бартуловић био „један од најрепрезентативнијих аутора издавачке куће ‘Народна просвета’“.

Његово име налазило се у самом врху каталога ове куће, уз Милоша Црњанског, Јована Дучића, Бранка Лазаревића, Вељка Петровића и Густава Крклеца, што јасно показује културни ранг који је уживао тридесетих година.

Бартуловић је припадао генерацији југословенских родољуба који су снажно заступали интегрално југословенство. Као један од идеолога ОРЈУНЕ, активно је учествовао у идејном обликовању покрета, његовој публицистичкој артикулацији и јавним наступима. Његови текстови и политички рад сведоче о чврстом уверењу у југословенско државно и културно јединство.

Посебну тежину његовој политичкој биографији даје учешће на Башком конгресу, једном од кључних окупљања југословенски оријентисане интелигенције, где се сврстао међу видљиве актере интегралистичког покрета. У контексту међуратне Југославије то је значило висок политички и идеолошки углед, али ће после 1944. године управо та биографска чињеница постати озбиљно оптерећење.

Према подацима из књиге, Бартуловић је у „Народној просвети“ био присутан двоструко — као аутор „Сабраних дела“ и као преводилац италијанског писца Масима Бонтемпелија у оквиру најпрестижнијих библиотека куће. Његово присуство у тим едицијама било је знак највишег поверења.

Уреднички одбор „Библиотеке савремених југословенских писаца“ водили су Вељко Петровић и Милан Кашанин, док су „Библиотеку страних писаца“ уређивали Богдан Поповић и Исидора Секулић, па је увршћивање Бартуловића значило да се налази „у самом језгру културног живота Београда тридесетих година“. У оквиру едиције „Библиотека савремених југословенских писаца“ његова сабрана дела објављена су 1932. године, што је у систему „Народне просвете“ представљало највиши могући издавачки ранг, а каталози показују да је то издање било међу најтиражнијим и најрецензиранијим у библиотеци.

Бартуловићев књижевни и публицистички рад обухватао је оригиналне есеје, политичке огледе и преводе, а посебно се издваја његов рад на делу италијанског модернисте Масима Бонтемпелија, чиме је „Народна просвета“ наставила своју мисију посредовања између европске и домаће културе. Према оцени наведеној у књизи, Бартуловић је у свом делу спајао морални интегритет, естетску дисциплину и идеју културног јединства народа.

Драматичан преокрет у његовом животу настаје током Другог светског рата. После капитулације Италије у Сплит су ушле немачке и усташке снаге, а Бартуловић је ухапшен 29. марта 1944. и остао у затвору до ослобођења града 26. октобра исте године. Међутим, по уласку комунистичких снага поново је ухапшен — најпре у Книну, затим у Задру, да би почетком 1945. био одведен на север.

Кључне детаље о његовој ликвидацији, како наглашава књига, расветлио је изузетни истраживач и историчар из Љубљане Никола Милованчев, чија су архивска истраживања омогућила прецизније праћење последњих дана Ника Бартуловића. Према тим подацима, Бартуловић је убијен без суђења између Обровца и Топуског у оквиру послератних обрачуна са идеолошким противницима новог режима. Револуционарна правда је тако однела још једног великана писанр речи.После 1945. уследио је и други облик ликвидације — културни.

Име Ника Бартуловића било је готово избрисано из јавности, његова дела нису поново штампана, а није помињан ни у енциклопедијама. Тако је један од најрепрезентативнијих аутора „Народне просвете“ деценијама остао на маргини културне меморије.

У ширем наративу „Господара књига“, судбина Ника Бартуловића стоји као један од најупечатљивијих примера драматичног прекида културног континуитета после 1944. године — од угледног писца, идеолога ОРЈУНЕ и учесника Башког конгреса до жртве револуционарног обрачуна и дугог послератног заборава.

(Наставиће се)