Мене су моје теме шчепале

Разговарала: Стана Шехалић

Ових дана изашла је из штампе књига Магистер Милитум плодног ствараоца Александра Стаменковића који више од две деценије пише, постојан у свом аутентичном стилу, не подилазећи масовном укусу. Тим поводом поделили смо са њим размишљања о књижевности и још понечему….

• За почетак, ко је уопште Александар Стаменковић, мимо формалних референци? Како и кад је настао као писац? И – како бисте себе дефинисали као писца?

–Ко сам, уопште, ја? Понекад поставим то питање, а држим да би свако од нас ваљало себи да га, макар спорадично, поставља. Чак и као пука аперцепција, ми смо тек појава нас самих, што може да се прочита у Критици чистог ума Имануела Канта, ко се удуби, наравно и не буде лењ. Као самосвест, свесна психологија, ја-свест илити сопствена центроверзија, ми смо тек врх леденог брега, како нас је, мислим, Фројд описао. Оно што називамо личност, прецизније ја-личност, уже је, штавише сасвим скучено у односу на опсег Сопства, тек једно острвце у том океану, како је говорио Јунг. Ово би била онтолошка раван самопитања. Шта би тек била етичка? Или есхатолошка? Не смем ни да помислим.

-Но, хајде да се позабавим лакшим, па и занимљивијим делом питања. Како сам и када постао писац? Видите, од када памтим себе, чинилац маште био је претежнији у односу на све друге, који су градили количник мог менталног, па и посвемашњег битисања. Отуда је преиспољено и доминантно постојање унутар једног имагинарног света представљало мој психички коефицијент, илити хабитус, како би, можда, рекао професор Јунг. Једноставније, у неко своје узрасно доба, могао сам сатима и сатима да ходам градом, мојим родним, који отуда познајем боље од полиције и урбаниста заједно, јер нема рупе у коју се нисам завукао. Ходајући тако, пуштао сам себи филмове. Лепо, замислим како улазим у велику биоскопску дворану, седам где ми је на карти означено место, светла се гасе, преко платна ошине светлосни лого Синемастар, Метро голдвин мејер или Колор бај техник, шта год, и почиње филм. Мој филм! Најчешће, то су биле бесконачне саге о витезовима раног Средњег века, карипским гусарима, Конану Варварину, хоћу да кажем имао сам свог Конана, нашу, прасрпску или прасловенску варијанту и тако. Беху то спектакли са масовним сценама, неуралгијом драматике, лиризмом племените љубави која се истапа у сопственој патетици. Главни протагониста, у каквој год причи, некако је био мање више ја, не онај бубуљичави ја, погурен у својој вијетнамци, који бесконачно корача канађанкама по мокрим познојесењим улицама, него некакав ја, који сам могао бити, али никада нисам. Онда, наравно, протагонисткиње тих, од своје лирске висине и патетичне жестине самораспадајућих љубавних сцена, беху девојчице из Прве крагујевачке гимназије, за којима сам у то доба из прикрајка уздисао.

-Да, било је овога и раније, пре Гимназије, још у ОШ, само предлошци беху други, мање образовани. Но, тако редом, све до војске. Е, тамо, у земунској Коњичкој касарни, континуитет моје узлуделе маште дао је прве зреле резултате. Како ме није занимало да недељом тражим излазак у град, јер сам Београд, као год и Крагујевац, познавао до одосађености, радије сам остајао у касарни и беспослен глуварио кругом. Током тог касарнског Перипатоса, измаштао сам Громовнике. Имали смо ту у старој Каундка зградурини и једну друштвену просторију са ТВ-ом, шахом и како то већ иде. Ту сам седео и писао Ујка Васину славу. Видите, моји први покушаји дошли су нешто раније од овога, око матуре, али сматрам их сасвим безвредним ма каквог помена, изузев да сведоче о пројављеној потреби да записујем то о чему маштам. Не бих се усудио да то назовем писањем у правом и пуном смислу, мада је гимназијски часопис у то доба, дакле пре мог одласка у ЈНА, објавио две моје приповетке. Ипак, прави почетак пада овде, у земунску Коњичку. Скинуо сам се половином спетембра из војске и кући приспео са око хиљаду рукописних страница Ујка Васине славе и Громовницима у глави.

-Но, ваљало је студирати. Факултет сам уписао у оно срећно доба када су се факултети уписивали према личним афинитетима, а без питања шта ћеш сутра, са дипломом тог факултета, у животу да радиш? Као издржаваном лицу које једе туђе паре, живео сам на татином и мамином буџету, ово питање није допирало до мене и тако сам, положивши пријемни, у јуну 1986, уписао философију у Београду. Да ћу студирати у Београду, то се однекуд само по себи подразумевало, мада је и Крагујевац унуверзитетски град. Како год, велим, ваљало је студирати философију, а у то време Философски факултет беше међу најјачима на Београдском унуверзитету, док је на самом факултету група за философију била елитна, предводничка група. Не знам како је данас, али тада је студирање философије подразумевало свескрозирајући, посвемашњи напор и мобилизацију целокупне менталне енергије. Било нас је мало на групи, више налик на класу какве уметничке академије, професори су нас познавали, што се каже, или што бих ја рекао, у теме главе и срж костију. Философија се изучавала на највишем нивоу озбиљности, са захтевношћу која је превазилазила просек чак и дела такозваног западног света. То је значило тачно то, да је нужно наступио период апстиненције од списатељског рада, на неколико година.

-Ипак, крајем 1991, враћам се писању и пишем прве озбиљне, одрживе ствари. Радило се још увек о приповеткама и тада ме мој велики пријатељ и књижевни ментор, старији колега по перу, Влада Јагличић, који је недавно преминуо од последица короне, охрабрио, рекавши да су за објављивање, али ми је, уједно, скренуо пажњу да философска ерудиција није довољна за даље успешно бављење овим послом. Тада сам изокренуо ситуацију и запоставио философију, те сам продужио апсолвентски стаж три и по године. За то време, породио сам своје прве две књиге. Након што сам 1992. још увек левитирао између философског дискурса и приповедачког хабитуса, у позну јесен те године започео сам Громовнике. Први део написао сам до краја 93, други током пролећа 1994, а у лето те године радио на старијем тексту, чија ће се коначна артикулација пронаћи и остварити у новели <em>Срце и мач</em>. У јесен94, довршио сам рукопис Громовника.

-Коначно, у јуну 1995, дипломирао сам на катедри за историју философије, у класи Професора др Здравка Кучинара, на тему Каузалитет природе и каузалитет слободе у философији Имануела Канта, са оценом 9,00 и тако беспрепоно окрилатио за списатељски рад под девизом имам сво време овог света. Крајем године вратио сам се у Крагујевац и запослио у Народној библиотеци Вук Караџић. Ту сам, током раног пролећа 1996, приредио за штампу Срце и мач, додавши још једну новелу. Књига је изашла у издању клуба Катарина Богдановић у мају те године. Громовнци беху већ спремни и предати издавачкој кући Књижевна реч из Београда, са којом сам започео сарадњу у лето 1994. Онда је поново дошло до застоја…

-Наступили су револуционарни дани у јесен 1996, као одборнички кандидат на листи коалиције Заједно учествовао сам на тадашњим изборима, потом и у демонстрацијама против изборне крађе. Када се све то смирило, када смо истерали своје, посветио сам се пренапорном и стресном раду у електронском медију, потом у странци. Ипак, у јулу 1998. изашли су Громовници, у издању Књижевне речи, раније написане приповетке објављивао сам по периодици диљем Србије и Црне Горе (Свеске, Овдије, Наш траг, ревија Књижевна реч), а неке управо тада и написао.

-Онда је дошао рат. Мартовске и априлске ноћи `99, проводио сам у замраченој редакцији Првог програма Радио Крагујевца, када не бих ишао на терен и ту се родила праидеја за Магистра. Половином маја мобилисао ме 524 Артиљеријски дивизион ПВО и обрех се у селу Вињишту, југозападно од Крагујевца, на обронцима Гледич-планине, где су нам били положаји, у селу које има блиске везе са мојим коренима по очевој страни. Ту сам, пак, током ноћних смена у ЦВОЈ-у (оклопни, блиндирани камион са антенама – Центар ваздушног осматрања и јављања), почео да пишем Магистра. Касније, током јесени, када сам написао први и други део романа, а рад на трећем одложио до пролећа, хтео сам да у међувремену порадим на старом рукопису Ујка Васине славе. Али, авај! Не могавши да га пронађем, сетих се да сам коју годину раније, љут на себе зато што сам, онда у војсци, тако неуко, необразовано писао, тај рукопис спалио! Тако је испало да сам, испрва, Громвнике маштао, а Ујка Васину славу писао, потом, Громовнике написао, а Ујка Васину славу уништио и заборавио.

-Но, да заокружим одговор на прво питање: дакле, не знам ко сам, ко сам заиста.

-Као одговор на друго, све што могу да кажем о томе када сам и како постао писац, ово је што сам испричао.

• На интернету има доста информација о вашим књигама, о живописним, главним ликовима, али о вама лично се  мало шта. Колико писац треба да буде изложен јавности и која је, по вашем мишљењу, права мера?

-Па, ја не волим да сам у јавности, мислим на тај начин, својим приватним животом. Нисам ни на каквим друштвеним мрежама, таква комуникација ме не занима. Када разговарам, хоћу да човека гледам у очи… Омеђен сам уским кругом оданих пријатеља (сви смо већ и кумови), око тога је шири круг пожељних познаника и људи из различитих послова, на које сам упућен, ту су и стара пријатељства (Гимназија, факултет, и ту је присутна селекција…), другови из детињства (њих је најмање, готово их нема), а језгро свега, недељиво од мога Јаства и Сопства, то је моја супруга Бојана, која, поред свега што бити супруга подразумева, јесте и мој најнајбољи друг.

-Не знам која је права мера присутности. Ово је моја, а како други – шта је коме, то му је.

• Написали сте осам романа, збирку приповетки и три књиге новела. Ваша дела баве се граничним или мистичним социјалним и психолошким стањима. Како сте „заронили“ у ове области? Или су оне некако дошле до вас?

-Стара мудрост вели да не јури писац тему, него она њега стигне. Бих ја рекао шчепа. Одмах да будем јасан – не волим да се правим паметан, поготову у ономе где то нисам. Што ће рећи, не желим да изводим ма какве универзалне закључке. Волим да се наножим на искуствене одговоре, преднешћујем емпирију. Мене су моје теме, једноставно, шчепале. Не знам како ни откуда. Не знам како то иде код других. Код мене је овако.

-Чини ми се да сам мало тога свесно одлучио. Усудио бих се да говорим о неком виду хабитуалног контекста у ком се појављује некакав исконски дуг. Participation Mistique, како је говорио Јунг. До мене води целокупан низ мојих предака и свеукупно њихово духовно и душевно искуство наталожено је у дубинама несвесног из којег израња и моја сопственост. То није вештачко несвесно, настало потискивањем, којим се Фројд тако успешно клинички бавио. Ово је нешто много дубље, обухватније, океански недогледно. То је колективно несвесно, то су кости мојих предака у најдубљим лагумима и криптама моје психе. Прати ме нејасан, свешћу једва ухватљив и свести готово неприводив осећај да им нешто дугујем, онако како је археолог Срејовић сањао да Лепенци од њега нешто хоће, да им нешто дугује (потом је ископао Лепенски вир) или онако како је Шлиман осећао да нешто дугује Ахејцима и Тројанцима (шта год да је ископао, данас то сматрају Илионом).

-Оно што пишем, може се, довољно разговетно, уочити као два паралелна тока, а њихове се тангенте не понашају еуклидовски, јер се ипак преплићу. Један од њих назвао сам Корпус Мачеви и оклопи, други за сада има радни наслов Пандемонијум. Први чине књиге Срце и мач, Магистер милитум, Русалка и трилогија Баш Челик. Други чине књиге Громовници, Ујка Васина слава, Локтор Аријанус и књига још увек у рукопису Могрена Новски. Први трага за словенском митологијом и српском средњевековном историјом. Други покушава да захвати савремене догађаје у њиховој демонској природи, да открије и раскринка њихове сатанске прироке. Изван овога налазе се две књиге, о којима још увек не знам шта да мислим у овом контексту. Но, овде је суштина у овоме: оба тока имају заједнички извор, а то је праискуство, како архетипско, тако и сасвим лично. Имао сам тек коју годину узраста, могуће мање од пет. Деда по оцу, онај по којем носим име, држао ме на крилу и приповедао о првом рату који се икада догодио, рату на небесима. Док још не беше људи, Господ створи анђеле и ови му беху војска небеска. Онда се најјачи међу њима, кнез Сатанаел побуни и диже против Бога, а неки од анђела стадоше уз њега. Међутим, наш светац, наша крсна слава, Свети Архистратег Михаило остаде Богу веран, те поведе у рат против ових Богу одане анђеле. И наста рат. Али севну пламени мач нашег свеца, који сам гледао на великој славској икони (литографија кијевске барокне школе) и Сатанаел паде с неба као звезда репатица. Изјурио бих на двориште, са својом сестром од стрица, вршњакињом, јер нам је обојма поведао, држећи нас на по једном свом колену, а тамо би гледали у ноћно, звездама наројено небо и проклињали на сав глас ђавола. Чинило ми се да се две блиске звезде сударају и да једна обара другу. То памтим, шта год да је било, рецимо пројекција или слично.

-Тај човек, мој деда Александар, знао је напамет и наизуст целокупан Косовски циклус, а казивао је, не као гуслари, он није био Динарац, у Крагујевац је дошао са југа Србије, него мелодично, осећајно и живо се сећам песме Цар Лазар и царица Милица у његовом казивању. Сцена када Југовићи један за другим излазе на вратнице тврдог Крушевца и одбијају њену молбу да са њом на двору остану, дубоко се урезала у моју душу. Представу Бошка Југовића у оклопу, покривеног ратним стегом, понео сам за сва времена у самим костима. Не видим пуноречитије нити снажније објашњење моје свеукупне списатељске мотивације.

• Ваше интересовање за епску митологију изнедрило је неколико одличних романа. Кроз њих се показује завидна упућеност у националну историју. Колико и како користите историјске чињенице у вашим делима и како их транспонујете у митолошку форму?

-Па, ево како. Творац Конана Варварина, амерички писац Роберт Ирвин Хауард, на жалост није имао услова да се како треба ишколује, осим тога морао је да живи од писања и то за такозване палп магазине, јер то му је био једини извор прихода. Имао је жељу да пише историјске романе, али његов се рад, услед тих спољашњих околности, свео на фантастичне новеле, којима је, уосталом, отворио под-жанр унутар стрејт фантастике, насловљен као The Sward And Sorcery. Како сам каже у једном писму Лавкрафту, није имао довољно времена да проради како треба историјску грађу, а како није имао академско образовање, за то му је недостајао и метод. За разлику од Ирвина Хауарда, ја сам искористио реалне погодбе да се школујем на факултету. Ето, могао сам да будем и академски историчар. Уколико ме питате зашто нисам, рећи ћу да бих био рђав историчар из најејдноставнијег разлога да је мени од онога шта се заиста и како догодило, претежније како ја замишљам да се то догодило или како бих волео да је било. Отуда, као академски историчар, измишљао бих, додавао, фарбао како се мени допада, а то озбиљна наука, наравно, не трпи. Овако, будући да немам обавезу сериозног научника, као приповедач, дакле маштар, могу да кројим те ствари како ми се хоће, те тако и чиним.

-Да, српски Средњи век, као и опште европски, под чим подразумевам цивилизацијски простор од Ирске и Исланда, до иза Урала, куда су у време Ивана Грозног продрли браћа Строганови и атаман Јермак, мада је по званичној периодизацији ово већ такозвано модерно доба. Када смо већ код тога, мислим да је термин Средњи век безоснован и да не говори баш ништа. Њега су до појма уздигли француски просветитељи у XVIII веку, они богохулни енциклопедисти, философски испразни до баналности, не би ли разликовали то мрачно доба од доба светлости, односно Антике, а које је окончала Ренесанса, тако што му је пресудила повратком на естетичке, метафизичке и етичке обрасце Антике. Дакле, ради се о означавању доба вере као доба мрака, незнања и неукуса. За мене је ово преиспољена, ноторна глупост. Не постоји никакав Средњи век, европска цивилизација настала је пропашћу западног Рима, након чега је германо-латински корпус изнео на скенијум повести потпуно нов формативни принцип, са јединственим светско-историјским задатком. Ово говорим према руском историософу Николају Данилевском, мада на положај Словена и саме Русије не гледам сасвим исто као он. Од тада еврокултура траје у свом континуитету и то на духовној матрици Хришћанства, које још увек представља фундамент на којем се европска култура уопште заснива. Када тог крaјугаоног камена више не буде на његовоме месту, сурваће се евродворац и то бесповратно.

Рекох, српски Средњи век и сасвим једноставно велим – вечита инспирација.

-Друго, подруку са овим историјским, иде митолошко занимање. Поновићу, нисам ја бирао митологију, она је дошла по мене. Готово да сам у једном тренутку све друго заошијао у заборав, не бих ли студирао Чајкановићево дело. Овом српском генију и једном од највећих духовних етнолога и историчара религије уопште, посвећена је Русалка, као и трилогија Баш Челик. Када је приметила моју митологоманију, Бојана ми је, једном приликом у Новом Саду, купила књигу Луја Лежеа Словенска митологија, а кум Чедомир Јаничић, писац из Сомбора и респeктибилни историчар уметности и музејски саветник, поклонио Српски митолошки речник. Поред словенске, занимао сам се и за друге, поглавито сродне, аријевске митологије: келтску, германску, грчко-римску, али у најтешњој вези и дослуху са старим јеврејским предањима, као и митологијама Месопотамије, те оногурског круга, најпре финском, коју познајем преко епа Калевала. Дакле, овај семитско-хананејско-јафетски амалгам плавио ми је душу, а за дубље разумевање побринула се аналитичка психологија професора Јунга, као и његових сарадника, ученика и настављача, пре свих Ерика Нојмана.

-Када сам савладао основе митологије, под чиме мислим на довољно историјског знања, које могу приповедно да користим, пронађох сјајан кључ за сопствену разбарушеност: обрадити позитивну историју на митолошки начин!

• Где све проналазите емпиријски материјал за своја дела? Користите ли аутобиографске елементе у писању својих романа?

-Видите, бих ја рекао да нема дела у којем нема ма колико од биографије писца или можда боље рећи његовог животног искуства. У то спада и сав емпиријски материјал, који смо искуством, односно самим животом покупили. Опет, с друге стране, нећу да паметујем и намећем унуверзалан суд о овој ствари, тако да велим, тек, како је са мном, а са мном је тако да је свака моја књига, на овај или онај начин, аутобиографија. Наравно, ја нисам ни Јован од Козника, ни Архангел Сваруновић, нити пак царевић Пламен, немам ни племство, ни лено, још мање имам дворац, чаробни мач и ватреног коња. Отворено, они су ја какав сам одувек желео да будем. По другој страни, исто тако нисам ни Цоа Митровић, потпуковник Александар Ђоковић, као ни један од оних из Локтор Аријануса, а неки од њих су оно што никада нисам желео да будем, али сам, на жалост и срамоту, на неки начин, ма и за мало, ипак био. Као што је бивало да, ма и за мало, будем и неко од оних првашњих.

-Но, када ме ово питате, мислим да је занимљивији у том контексту ток Пандемонијума. Рођен сам у центру града, у зградурини са лицем истражног затвора. Али, деда и нана, очеви родитељи, живели су на западној страни града, у крају који носи име Стара радничка колонија. Ту су имали кућу под жалосним врбама, обкројену шимширом и хортензијама, као и кућу до улице у којој смо боравили током лета, која смо код њих проводили. Рачунам да сам, не у центру града, јер сам центар мрзео, него управо ту, у Колонији одрастао. Сад, замислите шта у животном искуству носи неко ко одрасте у насељу под именом Стара радничка колонија? Е, ту се калите. Ко познаје прилике у Крагујевцу, зна да је то насеље, које данас више не постоји, било некада, уз Пивару, најзлогласнији крај града. У време мог одрастања, тај глуви, полуслепи крај врвео је од наркомана, силеџија, проблематичног женскиња, а да вам кажем, ту женске банде и женско насиље нису били никаква реткост. Ту је порекло мојих Громовника, у ономе што сам од малена гледао, а део тога не самo гледао. Ипак, крај је имао топлину. Улица Обилићева, за коју држим да је моја животна убикација, у то доба је са источне стране имала куће у дну дворишта, каква беше и наша, а са западне бараке са по четири, до осам станова. Дуж обе стране улице путовали су дрвореди липа и крај је био познат по њима. Мирис липе је мирис мог детињства. Колонија је била рај за децу. Играли смо на мекој трави фудбал до бесвести, моје двориште имало је прави мали фудбалски травнати терен. Јурцали смо између барака, Шумарице су ту на дохват. Насеље су направили Немци, као ратну репарацију 1928/29, а радове извела једна шведска фирма, тако да је све то, врхунећи у Соколани, која и данас постоји, имало свој нордијски лик од дрвета. Данас је све то само сећање, заједно са мојим кућама и двориштем. Наместо тога, сурово насеље стамбених зграда.

-Ликови и догађаји, Громовници су додуше просторно смештени на супротан крај града, пре свих из Ујка Васине славе, углавном своју артикулацију дугују стварним ликовима из мог сећања на Колонију и сопствено одрастање у њој. Исто важи и за поједине ликове из Локтор Аријануса.

• Сведочимо времену комерцијализације уметности, посебно књижевности. Ваша дефиниција добре књиге?

-На део питања одговорићу лакедемонски – тајкунизација издаваштва! Издавачи су заинтересовани само за оно што могу да продају, што иде као шећер, зејтин и сланина, или кућна хемија у велепродаји. Моја издавачка кућа, ЦФП Апостроф, једна је од ретких чија продукција не следи тај вехикел.

-Како бих дефинисао добру књигу? Па, отклањам се од дефиниторног поступка, он увек некако окончава ствар, чини је дефинитивном, дакле затвара је у одредбе, а оне никада нису једине. Стварност је увек богатија од идеје или представе и ствар тешко да може бити коначно захваћена, изузев по својој суштини, по своме по себи, али читаво богатство њеног оспољавања тако измиче, па се мени чини да је ваља оставити отвореном, пустити је да живи и дише. Свако наредно сагледавање открива нешто што је или промакло, или се накнадно тек појавило. Друго, да се манемо естетичких канона, добра књига је за мене она која ме удари у саме кости, коју ћу да памтим док сам жив, а некима од таквих изнова се враћам. Рећићу још толико: добра књига није стање ствари, него процес ствари, њихово опетовање у непрекидном настајању. И још ово, како је рекао Гете, савршено уметничко дело не постоји, али зато постоји савршена потрага за савршеним уметничким делом.

• Шта мислите о савременом читаоцу који је можда често „изгубљен“ и усамљен у потрази за добром књигом у времену хиперпродукције?

-Не знам ко је савремени читалац или шта је он. Да ли уопште постоји као такав? Рецимо, ко је и шта читалац архајске Хеладе? Или онај из доба Перикла, Сократа, потом Платона? Видимо у Федону да је Сократ дао последњу драхму, не би ли се домогао Анаксагориног списа. Каже, стога јер је веровао да је овај установио како је свака ствар то што јесте зато што је тако за њу најбоље, а сам, тада младић, Сократ је трагао за оним што је за њега најбоље. Дакле, очекивао је да му Анаксагорин спис покаже пут врлине, али га је тај путоказ, односно његово одсуство, изневерио. Један тадашњи Хелен, када је прочитао дијалог Федон, бацио се са стене у море, дакле убио се. Хоћемо ли рећи – ето, то је антички читалац? Не знам. Или, шта је читалац Ренесансе? Просветитељства? Модерне? Постмодерне? Једино уколико би установили шта је само читање у одређеним епохама, трагање за врлином, за Богом, за истином, или пука разбрибрига, можда дубоко уживљавање и комплексно уживање, или доколица и начин да се увече лакше заспи? Или је то од човека до човека, без могућности ма каквог уопштавања?

Одговарам питањима, јер не знам шта бих тачно рекао.

• Шта бисте волели да читаоци осете, доживе, кажу о вашим делима после читања?

-Када сам говорио шта је за мене добра књига, уједно сам одговорио и на ово питање. Овде ћу да додам то да пишем књиге, какве сам волео да читам као гимназијалац и понекад ми се чини да надокнађујем оно што тада још увек није било написано, а силно бих волео да јесте.

Уколико моје књиге неко доживи онако, како сам ја доживео оне којима се изнова враћам, знаћу да моје писање није било тек један неслан виц и бићу испуњен унутрашњом духовном плиромом.

• На чему тренутно радите? Да ли планирате да објавите још неку књигу?

-Видећу са Апострофом да се два главна тока мог приповедања објаве као два комплета, у чврстом повезу, у кутијама. Како рекох, један би комплет носио наслов Корпус Мачеви и оклопи, други Корпус Пандемонијум. Утолико радим на већ објављеним текстовима, утежем, клешем, глачам и глетујем. Волим ове масонске метафоре, јер се на неки начин доживљавам као један од далеких ученика Хирама Абифа. Па, добро, на неки начин и ја градим храм. Надам се.

• Ко су Ваши узори у свету књижевности?

-Да се разумемо, ја сам ученик руске школе писања, дијак руске класике. Моји први узори били су руски класици, Тургењев најпре. Временом сам схватио да је то, ма како језички сродна, ипак преведена књижевност и да ми ваља да узоре потражим међу српским писцима. Опет, нисам ја узоре јурио, они су шчепали мене. Прво ме иза угла сачекао Данило Киш, потегао револвер, уперио га у моју главу и рекао: „Слушај, мали, доста је било зајебавања! Слушај сад овамо!“ Тако сам постао марљиви студент реченице и односа њених чланова, слушалац приповедачког израза високог стила, семинариста композиције и суплент бихејвиорног поступка грађења ликова. Онда ме иза следећег угла пресрео Растко Петровић. Исукао је свој старословенски мач и замахнуо да ми одсече главу, викнувши: „Гледај, мамлазе, сети се за какве си теме рођен и како то мора да се ради!“ Потом, отишао сам на преслишавање код оца Андрића и ујка Црњанског, свратио до Меше Селимовића да ми мало извуче уши. Па, редом, полагао из предметне наставе код Боре Станковића, Младена Маркова, Борислава Пекића, Добрице Ћосића, чије Време смрти сматрам за образац расног, пунокрвног, свезамахног историјског романа и велим да је то српски Рат и мир.

-Сада ћу мало из другог угла, радо се враћам нашим старим писцима, без икаквог одијума према такозваној лектирашкој књижевности и са живим и свежим занимањем читам Светолика Ранковића, Милована Глишића, Јанка Веселиновића, Радоја Домановића, Милутина Ускоковића, те још старије, чича Доситија и Захарију Орфелина, и дубље кроз прошлост, Григорија Цамблака, Доментијана, Архиепископа Данила Другог, Стефана Првовенчаног. Ту је, дакако, Његош, увек ту, присутан и када у тај мах нешто друго читам. Баш као и Вук Караџић. О томе како се односим према нашој народној епици и бајкама, речито и садржајно говори управо Корпус Мачеви и оклопи.

-Нелако ми је говорити о узорима. Излази да су сви они били и јесу моји узори. Следствено, читаво књижевно наслеђе у том случају представља предложак. Вратићу се на преведену књижевност. Колико сам руски дијак, толико сам и фан америчке и уопште англојезичке књижевности. Не бих заобишао ни француску. Рецимо, Јадници Виктора Игоа су роман који ме разнео на атоме. Да не ређам имена, тек толико: Џон Милтон, Волтер Скот, Емили Бронте, Едгар Алан По, Чарлс Дикенс, Вилки Колинс, Херман Мелвил, Натанијел Хоторн, Џек Лондон, Хауард Филип Лавкрафт, Ентони Барџис, Џон Толкин, тја све до Џорџа Мартина и Стивена Кинга. Боље да испричам нешто на ту тему.

Рекох да сам Магистра започео на положају 524 АД ПВО у мају `99. На положај сам понео, између осталих, књигу Теофила Готијеа Капетан Фракас. Идеја да позоришну трупу сместим у доба Косовске битке сванула је сама од себе. Ипак, нисам имао никаквих података да ли је таквих трупа код нас у то доба било. Уосталом, Готије описује путујућу позоришну трупу из времена Луја Тринаестог и Ришељеа, то је прва половина XVII века, када су их у Француској гонили као скитаче и сахрањивали на псећим гробљима. Међутим, оно што је поуздано, код нас је у XIV веку било скомрака. Тако је настала Гледова скомрачка трупа са девојком Рујном која игра на лаути, једном од две главне протагонисткиње у роману. Волим да не кријем овакве случајеве, управо стога што се не ради о преписивању, па ни о персифлирању. Држим да је скомрачка трупа у Магистру оригинално решење. Узгред, када сам писао Магистра, код нас још увек није било литературе из такозване историје приватног живота. Све до чега сам могао да дођем, биле су класичне историјске расправе Рада Михаљчића и Милоша Благојевића, те монографије из историје уметности, опште и синоптичке историје, историософска и историјско-философска дела, рецимо Оксфордска историја средњевековне Европе, Ћоровићева Историја Срба, Историја Византије Острогорског, Сумрак Византије Ивана Ђурића, Категорије средњевековне културе Арона Гуревича, Формирање средњевековне философије Гедеона Мајорова, Коплстонова Историја философије Средњег века. Изнад овог базиса све сам друго морао да домаштам, претпоставим, замислим и изведем на основу оскудних материјалних показатеља и могу вам рећи да сам довољно тога срећно испогађао. Е, да сам тада имао Приватни живот у српским земљама Средњег века или Музичке инструменте средњевековне Србије, генијалну књигу Роксанде Пејић, да не говорим о ликовно-графичким студијама Небојше Ђурановића Средњевековна Србија и Српски витезови у доба Немањића, те Банета Керца 1389!

-Видите, довољно слабо знам енглески, да бих могао да читам англојезичке оригинале, те сам тако морао да сачекам да се појави превод Роберта Ирвина Хауарда. Мислим на серију о Конану Варварину. Управо сам Хауарда покушао да читам у оригиналу, новеле о Саломону Кејну, али то је ишло трапаво, уз речник, мучно, па сам одустао. Но, читајући ове преведене новеле о Конану Симеријанцу, био сам затечен, речју запањен сродношћу мојих и Хауардових описа битака. Шта на то да кажем? Како ми је Хауард могао бити узор, када га нисам ни читао раније? Ко зна? У неком посвемашњем хабитусу, можда на неки волшебан начин ипак јесте?

-И, да се вратим на Русе. Догодило се то фебруара 2010. Код аквизитера налетео сам на јефтино, а ликовно врло занимљиво издање Злочина и Казне. Занимљиво, у то исто или приближно исто доба 1987, док сам лежао у војном стационару на Топчидеру, прочитао сам, под високом температуром, Злочин и казну први пут. Купио сам књигу од аквизитера и како сам почео по други пут да је читам, тако се отворила Пандорина кутија сећања и поновног проживљавања свега што је испунило моје битисање у време одслужења војног рока. Тај период живота био је негде у ко зна ком богазу и засуњеном складишту моје несвесне психе. Рекох да сам Ујка Васину славу заошијао у заборав, да сам рукопис уништио. Из Пандорине кутије тада је, са осталим садржајима, наврело и сећање на Ујка Васину славу. У то доба Русалка беше већ објављена, а Баш Челик довршен у рукопису. Читао сам готово искључиво фантастику, ону која се код нас однекуд назива епском (као да има неке друге, рецимо лирске, како би тек то звучало), сушчествовао у неком другом, квалитативно диспратном свету. Шетајући једног од тих ледених дана Шумарицама, поклизавајући се шумским и парковским стазама, помислих како би изгледало да сада, са овим знањем и искуством у писању, напишем Ујка Васину славу? Идеја ми се учинила немогућом. Сама замисао такве књиге деловала ми је беспредметно или макар неодрживо. Но, кренух да се играм, дословно, да видим како ће то да буде и шта да изађе. И… Нисам могао руку да зауставим. Шаку сам отресао у грчу, није могла да сустигне реченице у мојој глави. Након свих тих година, свега сам се кристално сетио, ликова, радње, ситуација, свих имена, места и топонима и… За две недеље написао преко хиљаду страна у ситном, збијеном рукопису. Онда су ми, природно, амбиције порасле. Током лета унео сам текст у рачунар и крајем године показао Влади Јагличићу. Његов увид, да не велим, згромио ме. Сматрао је готово исто што и ја пре него што сам почео да се играм. Ствар је немогућа, беспредметна, неодржива. Памтим да је рекао како поглавља делују као бетонске плоче међусобно повезане концима. Ујка Васина слава првобитно је замишљена као роман. Међутим, рече ми и то, да извучем новелу од стотинак страна, а остало пустим низ воду. Дуго сам се ломио око тога и у лето 2011. одлучио да га послушам. Извукао сам новелу од седамдесетак страна, то је насловна новела књиге, али било ми је жао свега преосталог материјала, који сам имао да, како он рече, пустим низ воду. Прионуо сам на посао и извукао још дванаест новела и тако спасао скоро половину првобитног рукописа. Тако је настала Ујка Васина слава. Захваљујући Достојевском! Он ми је дозвао из заборава.

• Штра тренутно читате?

-Рат и мир. По трећи пут. Увече, пустим тихо са јутјуба музику оног доба, громовите оркестрације промивене ихором Елизија. Бетовена, Шуберта, Шумана, Брамса. И роним по најгенијалнијим описима битака у историји књижевности, од Хомера и Херодота, дојако. Битка код Шенграбена. Битка код Аустерлица. Топовске канонаде, бајонети који севају из магле и дима, стрељачке линије гренадира, бесни јуриш хусара, јуриш коњичке гарде наоружане копљима, гроф Николај Ростов над чијим галопом звижде куршуми по Аустерлицу, кнез Андреј Болконски са заставом батаљона трчи испред пешадинаца, док га ударац сабље не онесвести. Грозни Наполеон и Кутузов који и пре битке зна како ће завршити, због надувености два цара и глупости аустријских и руских генерала. Као и све оно друго. Прелепа, глупа Елен, племенита, ружна Марија Болконска, сплеткарош и паразит кнез Василије, мој омиљени ликови Пјер Безухов и Наташа Ростова. Бесмртне, вечне слике Москве, Санктпетербурга, дворца Ростових, дворца Болконских.

На мом радном столу стоји оштрим погледом у мене уперена слика грофа Толстоја…

• Које су још књиге којима се радо враћате и које бисте, поред ваших, препоручили за читање?

-Руску књижевност свакако, на првом месту. Ево, љубитељима хорора препоручујем, из прве руке, највећи готски роман икада написан, уз то један од највећих романа уопште: Мајстор и Маргарита Михаила Булгакова. Такође, истима, роман Огњени анђео Валерија Брјусова, за који су Немци признали да на своју националну тематику, бољи готски роман немају.

-Но, да тематски разрадим одговор на ваше провокативно питање. Зашто кажем провокативно? Па, видите, овим препорукама свакако одајем себе. Мада, у претходним одговорима то сам већ довољно учинио, да бих могао дочекати примедбу како сам оборио свој првашњи став о намераваној личној неприсутности у јавном простору. Како год, сада ћу вам одговорити као библиотекар, дакле стручно лице у погледу читалачких препорука. Док сам радио на библиотечком огранку Аеродром НБКГ, који се налази у истоименом насељу на северној страни Крагујевца, на извесним полицама формирао сам читалачке препоруке, и то по жанровима. Тако, на полици за хорор нашли су се: Пролаз Џастина Кронина, Истеривач ђавола Вилијема Питера Блатија, Пали анђео (Анђелово срце као филм) Вилијама Хјортсберга, Увек смо живеле у замку Ширли Џексон, Исијавање Стивена Кинга, Бјуик 8 и Кери од истог, Последњи вукодлак, Талулин чопор и Крв наша насушна од Глена Данкана, Култ и Стан број 16 Адама Невила, Опседнутост Ненси Холдер, Друд и Деца ноћи Дена Симонса, те класици: Вечери у сеоцету крај Дикањке, Миргород и Петроградске приче Николаја Гогоља, Франкенштајн Мери Шели, Некрономикон Хауарда Филипа Лавкрафта, Доживљаји Артура Гордона Пима Едгара Алана Поа и Двојник Фјодора Достојевског (као психо-готик). На полици фантастике: Наследници Вилијема Голдинга, Деца времена Андреја Чајковског, Лако је бити Бог браће Стругацки, Барајар и Крхотине части Меги Мекмастер Бишол, Они други Џо Волтон, Одисеја 2001 Артура Кларка, Никадођија Нила Гејмена, Месечева икра Стивена Ериксона, серијал Песма леда и ватре Џорџа Мартина, зборник Легенде, који је приредио Роберт Силверберг, као и класици Рат светова Херберта Џорџа Велса и Аелита Алексеја Толстоја. На полици за историјски роман: трилогија Арн Темплар Јана Гијуа, Иван Грозни и Петар Велики Алексеја Толстоја, Витези кнеза Лазара Славомира Настасијевића, Делиград и Голаћи Душана Баранина, Легенда о Монтрозу Волтера Скота, Москва и Стаљинград Теодора Пливијеа, На западу ништа ново Ериха Ремарка, Три Мускетара (интегрална верзија), Краљица Марго и Мадам де Монсоро Александра Диме, Огњем и мачем, Потоп и Пан Володјовски Хенрика Сјенкјевича, Под слободним сунцем Франца Финжгара, рецимо. На полици за љубавни и еротски роман: Станарка напуштеног замка Ен Бронте, Оркански висови Емили Бронте, Прича о девојци О Полин Реаж, Брда Дакоте Норе Робертс, као и класици, романи у стиховима: Филострато Ђованија Бокача и Евгеније Оњегин Александра Пушкина, те драма Сирано де Бержерак Едмона Ростана. И, овде ћу да се зауставим. Ове препоруке имале су, заправо, турнус, па би се једног месеца нашле једне, другог друге. Тако, ово схватите као да сте дошли код мене у библиотеку, на моје радно место и тражите да вам нешто препоручим, а ја вас питам шта волите да читате и онда одемо до полице са формираним препорукама.

-Ипак, ево за крај и једне личне препоруке, а тиме ћу уједно да се вратим на сам почетак нашег разговора, на то како сам и када уопште постао писац. Рекох да сам луњао градом, гледајући унутрашњим оком своје епске спектакле, а да су неки међу тим имагинарним филмовима били гусарске саге. Е, то је скривио ненадмашни епски роман француског писца Робера Жилара Марија са Кариба. Ја сам га прочитао у хрватској редакцији, у издању Отокара Кершованија, куће из Ријеке, која је прва објавила Време смрти Добрице Ћосића, уколико се не варам. Жиларов роман објавили су под насловом Марија са Антила. Мислим да је то једино издање које код нас може да се нађе. Сад, ко воли тај пиратски проседе, ко би да са француским гусарима плови Карибима, пристајући на Мартиник, кога одушевљавају помпезни једрењаци из XVII века, нека се потруди да пронађе ову вишетомну пиратску сагу. Радња романа почиње у Паризу 1629, убиством у забрањеном двобоју, након чега Жак ДПарке бежи на Мартиник, са вереницом Маријом. У америчким водама Атлантика пресрећу их пирати, које предводи злогласни Ив Лефор. Разбојници преузимају француски брод, али непобедиви мачевалац ДПарке савлада Лефора, опрости му живот, чиме се исход кратке битке преокреће и они постају најбољи пријатељи, који на Мартинику организују француску поморску герилу против Енглеза. Фанови поморских битака XVII века имаће шта да прочитају, јер у доба Кромвела енглеска флота креће да заузме Мариник, али се судара са флотом француских гусара, којом командују капетани Ла Капел и Лефор, док Д`Парке од Луја Четрнаестог добија гувернерство на Мартинику. Енглезе предводи зликовац (ко би други у француском роману предводио Енглезе) Реџиналд Мејбреј, Кромвелов шпијун. Ипак, централни лик је Марија, око које се као око осовине жрвња, све окреће. Рађа сина, који треба да наследи гувернерство над острвом, али зато Лефор мора да убије гнусног шпијуна Мејбреја, што се и догађа у последњој глави романа. И, то је моја препорука за крај.

Ко зна, можда неки клинац пожели да и сам пише гусарске саге? Па, кроз четрдесетак година, као ово сада ја, проговори о својим почецима и сети се Марије са Кариба…

 

Укратко о књизи

Магистер Милитум је роман историјске фантастике који читаоца, не само радњом, већ и реченичним склоповима и коришћеном архаичном терминологијом која живописно дочарава прохујала времена, води у далеку прошлост.

То је прича о два млада племића, Архангелу и Константину који напуштају свој нехајни живот у Константинопољу и крећу пут Србије, са жељом да постану витезови и боре се против Агарена. Још у византијској престоници загонетни Ђеновљанин врбује их за тајни витешки ред Вучје око.

На двору Архангеловог оца Сваруна комплетира се кватернитет главних протагониста. Девојка Рујна, откупљена робиња племенитог порекла из скомрачке трупе, а у замку кефалије Сваруна Константин среће Ану, Архангелову сестру, заручену за охолог Лазара Мусића, најопаснијег витеза међу српским ратницима.

Константин напушта Сварунов замак и одлази у област Бранковића, али се по вејавици изгуби и заврши на Маглићу као слуга мрачног, демонског витеза, који није нико други него сам Магистер Милитум (највиши чин у византијској војсци из доба Јустинијана) и предводник витешког реда Вучје око.

Једне олујне ноћи у замку Звечан полажу заклетву реда, а све се перипетије разрешавају у самој Косовској бици, из које се мало ко вратио жив.