Девет синова испратила у пакао рата и сви преживели

Деца Јевдокије Лисенко нису седела у штабовима Црвене армије већ су честито прошла кроз пакао Другог светског рата. Неким чудом сви су преживели.

Ретке су породице у СССР-у које у том рату нису изгубиле сина или оца. Често су на бојном пољу гинули сви мушкарци у породици. Тешка судбина задесила је жене и мајке.

Добро је позната прича о петорици браће Саливан, који су се утопили на лакој крстарици „Џуно“ у бици за Гвадалканал (на тој причи делимично је заснован филм „Спасавање редова Рајана“). Још много таквих случајева забележено је на немилосрдном Источном фронту.

Право чудо

Ипак било је и срећних изузетака. Тако су, рецимо, свих десеторица синова Јевдокије Лисенко из украјинског села Бровахи отишли на фронт и вратили се кући живи.

Први се вратио Николај који је чудом преживео после експлозије која је усмртила седморицу његових сабораца. 1944. године после изласка из болнице послат је код мајке.

Иван је учествујући у борбама прошао целу Украјину и допао концентрационог логора Треблинка, из кога је ипак успео да побегне. Настављајући да се бори крај рата дочекао је у Румунији.

У Румунији је сасвим случајно срео два своја брата. У августу 1944. године код Јашија Михаил је на фронту угледао Феодосија. „Сишао сам код њега у ров и загрлио га“, сећао се Михаил. „Испоставило се да сам ја ишао у извиђање, а он се враћао из извиднице. Морао сам да кренем, иако се честито нисмо ни испричали, плакали смо обојица“.

Браћа су се вратила кући као инвалиди. Михаил је био тешко рањен у груди, а Феодосиј остао без ноге.

Андреј и Павел одведени су на рад у Немачку али су успели да се ослободе и прикључе јединицама Црвене армије у офанзиви. Старији лајтнант Василиј је три пута био рањен и за храброст добио орден Црвене звезде. 1946. године кући се вратио Петар који је био радиста.

Браћа Лисенко прошли су читав борбени пут од Берлина до Далеког истока. Везиста Александар стигао је до престонице Трећег рајха. Тенкиста Степан после рањавања у Источној Пруској послат је у Манџурију да се бори против Јапанаца, али су борбена дејства већ завршена када је он стигао. Кући се вратио 1947. године, последњи од браће.

Мајка хероина

У мучном ишчекивању вести са фронта, Јевдокија Даниловна која је 1933. године остала удовица сама је подизала пет кћери. Преживевши немачку окупацију срећна мајка дочекала је све своје синове да јој се живи врате.

За дивну причу Јевдокије Лисенко убрзо се сазнало и ван њеног села. 1946. године у Кијеву јој је уручен орден Мајка хероина.

Јевдокија Лисенко умрла је у 73. години живота. Било је то 1967. године, а 1984. у родном селу Бровахи добила је бронзани споменик. На откривању споменика била су сва њена деца изузев Василија који није доживео да присуствује тако важном догађају.

Извор: Russia Beyond