Шта је све матерњи језик

Матерњи језик је нешто непроцењиво. Као телесно здравље. Као здрав ваздух који удишемо. Често то заборављамо и сметнемо су ума оно што је давно казао Душко Радовић: да су све најважније ствари – бесплатне.

Шта је све матерњи језик? То је најпре онај језик који вам над колевком шапуће мајка. Онај језик на којем научите прве родбинске везе. Онај језик на којем запамтите прве дечје грдње и похвале. Онај на којем научите прва слова и сазнате ко сте ви заправо.

Матерњи језик је онај у којем непогрешиво разликујете нагласке свих његових локалних говорника: из Ваљева или Шапца, из Новог Сада или Вршца, из Ужица или Крушевца.

Матерњи језик је једино онај који, штавише, показује танане разлике у малој дужини наглашених самогласника чим се с једног места мрднете двадесет километара на север или југ.

Матерњи језик је онај на којем знамо највише псовки. Мислим да их знам барем стотину, али на овом месту не би било пристојно исписати ни једну од њих.

Матерњи језик је само онај на којем, читајући, не гледате сва слова. Испитивање је показало да само на матерњем језику читамо онолико првих слова колико слогова има реч. Једноставније речено: за реч „бајка“ читамо само „б“ и „ј“; за реч „постеља“ само „п“, „с“, „т“ и евентуално „љ“.

Зато је на матерњем језику веома тешко бити коректор, јер у таквом читању, неприродно, треба читати свако слово.

Само на матерњем језику постојао је писац Мирослав Јосић Вишњић који је био толико опседнут проналажењем словних грешака да је са својом женом читао своје странице на паусима, тако што их је окретао на наличје и сва му слова матерњег језика падала изврнуто, и тако га терала да их све прочита.

Па ипак, и његове књиге имале су бар понеку грешку, јер је то матерњи језик.

Шта је још матерњи језик?

То је једини језик чију граматику научимо без нормативних правила, па кад нам касније укажу на конјугације и деклинације, ми мислимо да је то нешто вештачко што „природности“ нашег матерњег језика не треба.

Матерњи језик је онај на којем сви мислимо да се најлепше пева. Али, хоће ли слобода умети да пева /као што су сужњи певали о њој. Сви имамо права да сматрамо да се ови Миљковићеви стихови могу испевати једино на српском језику.

Матерњи језик је зато онај у којем има највише музике. Који се најлепше пева уз гитару.

И још: матерњи језик је онај на којем се најбоље удвара и пишу најлепше аматерске љубавне песме.

Матерњи језик је онај на којем се причају најсмешнији вицеви.

Матерњи језик је онај на којем мислимо.

Матерњи језик је онај на којем ћемо изговорити последње речи.

Матерњи језик је онај у којем нам не зафале речи ни у најпресуднијим моментима.

Матерњи језик је онај на који не преводимо оно што желимо казати.

Матерњи језик је онај пред којим се не стидимо.

Колико пута сте у недељу 21. фебруара када се славио Међународни дан матерњег језика, захвалили некоме на матерњем језику?

Текст: Александар Гаталица

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.