„Medeni dan“ Vesne Zmijanac u Godoviku

Piše: Mihailo Ješić

Vesnu Zmijanac znam mnogo pre hita sa Dinom Merlinom „Kad zamirišu jorgovani“. Ona me i upoznala sa Dinom jednog decembra u hali „Pionir“ gde je radio „Beograd 202“ birao hit godine, a ja bio u žiriju sa Mirjanom Bobić-Mojsilović i drugima. „Jorgovani“ su pobedili i već popularnu pevačicu vinuli u – vasionu.

Negde devedesetih godina u mojoj rodnoj Požegi (koja je predgradje Godoviku) održavala se neka medjurepublička smotra omladine. Hiljade mladih iz Srbije, Bosne i Crne Gore takmičilo se u raznim veštinama, a rukovodstvo opštine me zamolilo da im obezbedim neku muzičku zvezdu za završno veče.

Bio sam tada šef marketinga u Novostima, a moj drug Vlada Jovanović je to isto bio u produkciji ploča RTS-a. I malo pre tog vremena oženio se upravo sa Vesnom Zmijanac. Pozvao sam ga i on je obećao da će da sa ženom poći u moj zavičaj na „medeni dan“.

Na dan koncerta, rano ujutro, krenuli smo za Požegu, Vesna je upravo kupila novi auto, vozila je i „udavila“ nas veličajući ga. U Godovik, u kuću mojih roditelja Rade i Mladena, stigli smo oko podne. Bili smo najavljeni dan ranije pa je trpeza, preobilna, već bila spremna. Vesna je bila na nekoj dijeti, ali je jela kao mećava, kaže da joj odavno nije bilo sladje. Posle ručka ona je sa mužem otišla da odrema par sati. Kada im se posle nekolikomeseci rodila kći Nikolija, danas poznata zvezda, pitao sam Vladu ima li ćerka veze sa Godovikom, samo se nasmejao.

Posle dremke, popili smo kafu i Vesna je poželela da prošeta malo sama kroz selo. Medjutim, posle par minuta iz komšijske štale se začuo krik. Pojurili smo tamo, Vlada je izvadio čak i pistolj, medjutim tamo smo počeli da se valjamo od smeha. Vesna je bila u zagrljaju moje tetke koja je istog dana iz Beograda došla sestri Dragojli, koja je naša susetka, u posetu. Čula je da u štali neko priča sa kravama pa je pošla da vidi. Tetka Ljubica je radila u Beobanci, a najbolji komitent joj je bila Vesna Zmijanac i bila je šokirana što je, umesto na šalteru, vidi u štali sa kravama.

Došlo je vreme za polazak na koncert, Vesna je povela i moju majku, čak ju je posadila u prvi red, do opštinskih glavešina. Na igralištu škole „Petar Leković“ koju sam i ja kao osnovac učio, bilo je desetak hiljada ljudi, ceo uzički srez se sjatio da sluša prvu zvezdu tada velike Juge. Medjutim, kada je Vesna izašla na binu, krenuo je stampedo. Svi su hteli da budu što bliže, gazili su jedni druge, pa se Vesna povukla sa bine, srećom povela je i moju majku i spasila je.

Desetak požeskih milicionara nije moglo da obuzda 10.000 mladih ljudi, pa je pozvano pojačanje iz Užica i Arilja. Vesna je ponovo izašla na binu, ali sve se ponovilo, pa je opet prekinula. Neko je pozvao MUP Srbije i objasnio im, i posle pola sata iz Čačka je stigalo stotinjak „plavaca“ . Povadili su pendreke, nisu tukli, samo su zaplašili i smirili masu i negde pred ponoć koncert je počeo. Ali, prvo je Vesna, za svaki slučaj, popela moju majku na binu, dala joj stolicu i tu je ostala do kraja.

Koliko znam, Požega ne pamti bolji i posećeniji koncert, a Vesna mi je kasnije pričala da joj je to jedan od najboljih nastupa u životu.

Bilo je to pre tridesetak godina, koncert je snimao fotoreporter, tada Novosti, Miloš Cvetković, neki dan sam ga čuo, obećao mi je za buduću knjigu naći negative ili fotografije.