Последња битка небеског ратника

Ви који кренете заједно са мном, рачунајте да се нећете вратити!

Овако је Бошко Перић Пеша, легенда Посавине, јунак нашег доба, говорио својим борцима дан пре него што ће кренути на свој последњи и најчаснији ратни задатак, да се из обруча на Лисачи, са вечно немирне Мајевице, извуче преко седамдесет српских бораца који су се већ неколико дана, без хране и воде, са мало муниције, одупирали бесомучним насртајима муслиманске војске.

А тог 14. новембра ратне ’94, када је специјална јединица Пеша на челу са својим командантом кренула у одсудну битку за спас живота седамдесет младића, све је подсећало на смрт. И тешке јесење магле које су се ваљале планином, и ситна киша што је до кости продирала и рески рафали који су данима одјекивали Великом Јелицом и Лисачом.

Пред налетом Пешиних специјалаца пали су први муслимански ровови. Испред својих бораца јуришао је Пеша, као да је крилат, а онда прасак бомбе и фатално мали гелер заустављају орла у лету.

Окончан је живот ратника, хероја, легенде из хиљаду битака, живот у коме је било уткано хиљаде живота. Престално је да куца срце човека коме су Бог или судбина, ко ли би га знао, одредили животни пут херојства и чојства. Шест рана надјачало је младо тело, али седма је била фатална.