Отрво чудотворне Богородице и миомириса (1)

Пише: Предраг Савић, књижевник и адвокат

На мало острво Палео Трикери, скривено у Пагасетском заливу, на самом крају Пилиона, долазио сам више пута, у различитим годинама и различитим поводима, а после тих путовања настајали су текстови које сам објављивао на порталима ИН4С, „Тамо далеко“, Светигора и другим медијима. Најпре сам био привучен необичном причом о чудотворној икони Богородице Трикериотисе и манастиру Благовести Пресвете Богородице који доминира острвом. Али, тек касније, враћајући се Трикерију и све дубље истражујући његову прошлост, откривао једну сасвим другу, много мрачнију историју истог места — причу о хиљадама жена које су у време Грчког грађанског рата овде биле политичке заточенице. Била је  то грчка  копија Голог Отока, али за жене!

Један од тих долазака памтим и по реченици којом нас је у малој луци дочекао Димитрос, пензионисани механичар хеликоптерске јединице полиције, а сада пасионирани једриличар, човек који је море око Пилиона и Трикерија познавао као сопствено двориште и који нам је, готово уместо поздрава, рекао:

„Ни мањег острва, ни веће светиње на њему!“

Тешко да се Палео Трикери може сажети у мање речи. Острво има свега око 4,5 квадратних километара, а по подацима и проценама које смо добијали од мештана на њему расте чак око 75.000 стабала маслина. Према попису становништва из 2001. године имало је 87 становника, али нам је још приликом ранијих посета речено да их током читаве године остаје свега петнаестак. На острву нема аутомобила ни класичне путне мреже, а до њега се стиже морем, што и данас ствара необичан осећај издвојености од копна. У античко доба острво се повезује са именом Кикинитос, док га данашњи Грци зову Палео Трикери — Стари Трикери.

Али оно због чега многи долазе није ни величина острва, ни море, ни маслињаци, него мала икона Пресвете Богородице, коју Грци називају Панагија Трикериотиса, и за коју се готово два века везују приче о исцељењима, избављењима, спасавању морепловаца, престанку епидемија и другим чудима која су се, по веровању мештана и ходочасника, догађала пред њом.

Чудесни миомирис

Зато Трикери није место које се може испричати у једној репортажи. На његових неколико квадратних километара преплићу се готово неспојиве приче: античка прошлост, земљотреси, гусарски напади, стари хришћански храмови, испосник који сања Богородицу, икона пронађена испод земље, чудесни миомирис који је, по предању, прекрио околину, прва исцељења, куга пред којом су икону носили од села до села, велики манастир подигнут око места њеног проналаска, али и женски логор, деца која су са заточеним мајкама живела на острву и свеске у којима су жене кришом записивале оно што им се дешавало.

Хришћанска историја Палео Трикерија, према локалном и црквеном предању, много је старија од данашњег манастира. У причама које смо забележили приликом ранијих посета најчешће су помињана два стара храма — Свете Софије и Благовести Пресвете Богородице. У нашем ранијем тексту, објављеном на порталу ИН4С под насловом „Миомирис као предзнак божијих чуда: Чудотворна икона са Трикерија“, пренели смо локално предање према којем је разорни земљотрес 896. године порушио те храмове, да би обновљена светилишта око 1070. године поново била уништена и спаљена у гусарском нападу.

Овде, међутим, треба направити разлику између локалног предања и података које налазимо у другим грчким изворима, јер се године разарања старог храма не наводе свуда истоветно. Оно у чему се извори слажу јесте да је на месту данашњег манастира постојало старије светилиште Благовести и да су почетком XIX века од њега остале рушевине, обрасле густим растињем и дивљим маслинама.

Управо међу тим рушевинама почиње прича због које Трикери и данас привлачи ходочаснике.

На острву је 1825. године боравио монах и испосник Дамјан Кослис, пореклом из Пурија на Пилиону. Према грчком црквеном предању, крајем августа у виђењу му се јавила Богородица и наредила да оде у Трикери на копну, обрати се тамошњим старешинама и затражи људе који ће раскопати остатке старог храма како би пронашли њену икону.

Дамјан није о томе ћутао нити је покушавао да сам разгрће огромне количине земље и камена. Према верзији предања коју смо раније забележили на самом острву, обратио се свом архијереју, испричао шта је видео, добио новац за раднике и започео копање. Људи су разгрнули земљу и старе рушевине, померали камен по камен и тражили икону за коју је старац био уверен да постоји, али иконе није било.

Икона код три дивље маслине

Дани су пролазили, затим недеље, а према причи која се преноси на острву потрага је трајала и много дуже, све док радници нису изгубили стрпљење, новца је понестало и копање је коначно обустављено. Људи су отишли, а Дамјан је остао готово сам, уверен да оно што је видео није било обичан сан.

Предање каже да му се Богородица тада јавила поново, али овога пута није само поновила поруку него му је показала место на којем треба тражити — код три дивље маслине.

И управо тада се догодило невреме које је постало неодвојиви део приче о чудотворној икони.

У верзији коју смо забележили од људи са Трикерија, један брод са сватовима пловио је према Волосу по младу када се над Пагасетским заливом подигла велика олуја. Море је постало сувише опасно за наставак пловидбе, па је брод био приморан да потражи заклон и пристане на Палео Трикери. Док су путници чекали да се море смири, Дамјан им је испричао своју причу и замолио их да му помогну у потрази.

Они су пристали, можда да прекрате време, можда из радозналости, а можда и зато што је старчево уверење било толико снажно да су пожелели да виде има ли испод тих рушевина заиста нечега.

Грчко црквено предање исту епизоду преноси нешто другачије и прецизније: 9. септембра група Трикериота пловила је према Волосу, невреме их је натерало да се склоне на острво, а Дамјан их је замолио да копају код три дивље маслине.

Следећег јутра, 10. септембра 1825. године, један од копача снажно је замахнуо крампом. Алат је ударио у нешто тврдо и када су уклонили земљу, схватили су да је ударена полеђина иконе Богородице са Христом.

Грчки синаксар чува чак и име човека који ју је пронашао — Константинос Сорацис — и у црквеном предању наводи се да је икона после ударца одскочила око два метра и остала усправна.

У локалној верзији коју смо ми чули, икона је од силине ударца искочила из земље, али је, на запрепашћење присутних, остала читава. Људи су је пажљиво подигли, очистили и опрали од земље, а потом је привремено поставили на оближње стабло маслине.

А онда се, према предању, догодило нешто због чега проналазак иконе није остао само случајно откриће једног старог сакралног предмета. Појавио се миомирис. Не мирис раскопане земље, влажног камена, коре и корења старих маслина, него, како су га описивали, толико необичан и пријатан мирис да је остао запамћен као један од главних знакова чудесног проналаска.

Грчки текст употребљава израз:

„νέφος ἀρρήτου εὐωδίας“, односно „облак неисказивог миомириса“.

У нашем ранијем тексту пренели смо још живописнију локалну верзију предања — да је после дугог боравка иконе у земљи „талас неописиво пријатног мириса попут благе магле прекрио цело острво“.

Веза са Михољском Превлаком

За људе који су присуствовали проналаску, према предању, то је био знак да пред собом немају само давно изгубљену икону. Управо тај миомирис био је разлог да ме Трикери, када сам о њему први пут писао, подсети на једно друго православно светилиште, много ближе нама — Михољску Превлаку код Тивта, древну Превлаку Светог архангела Михаила, место некадашњег седишта Зетске епископије и манастир чија је новија историја такође нераскидиво повезана са предањем о миомирису.

Веза између Палео Трикерија и Михољске Превлаке, наравно, није историјска у смислу да су два манастира припадала истој црквеној управи или да је чудотворна икона са Трикерија некада боравила на Превлаци. Она је пре свега духовна и симболичка, али је за мене постала и сасвим лична новинарска веза, јер сам пре доласка на Трикери већ писао о једном другом грчком острву, Кира Панагији у Северним Спорадима, на којем се налази метох светогорског манастира Велике Лавре.

Управо је прича са Кира Панагије, коју смо фотографијама и текстом објавили на порталима Светигора, ИН4С и „Тамо далеко“, неочекивано отворила и врата манастира на Трикерију. Када смо запосленима и парохијском свештенику објаснили одакле долазимо и показали им те раније текстове, посебно их је заинтересовала прича да је са удаљеног грчког острва у Северним Спорадима, где се налази метох Велике Лавре, на Михољску Превлаку послат крст у време велике борбе око Крстионице „Суза Његошева“, када је тадашња црногорска власт намеравала да уклони крстионицу подигнуту у мору.

Тако се пред нама створила необична географија православних светиња: Кира Панагија — Света Гора — Михољска Превлака — Палео Трикери, места раздвојена стотинама километара мора и копна, али повезана људима, ходочасницима, монасима, крстом који је прешао море и, на једном другом, дубљем нивоу, истим старим хришћанским разумевањем миомириса као знака светости и Божије благодати.

Јер управо је миомирис једна од најзанимљивијих додирних тачака Трикерија и Михољске Превлаке.

На Превлаци се чувају мошти познате као мошти Превлачких мученика, за које монаштво и верници сведоче да мироточе и миомиришу. Предање о Превлачким мученицима везано је за страдање монашког братства манастира Светог архангела Михаила у XV веку, а у савременом животу обновљеног манастира нарочито место имају управо сведочења о мироточењу моштију.

Када сам зато на Трикерију слушао причу о ономе што се догодило 10. септембра 1825. године, асоцијација на Превлаку била је готово неизбежна. На једном месту верници говоре о моштима мученика које мироточе и миомиришу, а на другом је у само средиште предања о проналаску чудотворне иконе ушла прича да се, после ударца крампа у икону скривену испод земље и њеног изношења на светлост, ваздухом раширио мирис толико необичан да га грчки црквени текст није описао обичном речју „мирис“, него изразом:

„νέφος ἀρρήτου εὐωδίας“ — „облак неисказивог миомириса“.

У нашем првом тексту о Трикерију управо смо зато и написали да „Палео Трикери и Михољску Превлаку везују и појаве миомириса“, подсећајући да се за мошти Превлачких мученика везују сведочења о мироточењу и миомирису, док се за чудотворну икону Богородице Трикериотисе везује предање да је, када је откопана из земље испод рушевина старог храма, њен проналазак пратио талас необичног мириса.

Та паралела добија још дубљи смисао ако се зна шта миомирис представља у православној традицији. Он се не доживљава само као физички пријатан мирис, него се у житијима, богослужбеним текстовима и сведочењима верника вековима појављује као један од знакова светости, нарочито уз мошти светитеља, мироточиве иконе и догађаје које Црква или народно предање памте као чудесне. Због тога грчки израз из приче о Трикериотиси није случајна песничка фигура: за човека православне традиције који га је читао или слушао он је носио много јаснију поруку — присутни су миомирис разумели као знак благодати.

И на Превлаци и на Трикерију зато треба пажљиво раздвојити оно што историчар може документовати од онога што припада црквеном и народном сведочењу. Историчар може утврђивати када је неки храм саграђен или порушен, ко је њиме управљао, када се нека икона први пут помиње у писаном извору и када је забележено сведочење о мироточењу; верник, међутим, у миомирису може препознати нешто што историографија својим методама нити може потврдити нити оповргнути — знак Божијег присуства.

Можда је управо због тога реченица којом нас је Димитрос дочекао у луци временом за мене добила много шире значење:

„Ни мањег острва, ни веће светиње на њему!“

Прва чудотворна исцељења

На Палео Трикерију заиста је све несразмерно: острво од неколико квадратних километара и предање које траје вековима, мала икона од свега неколико десетина центиметара и велики манастир подигнут око ње, неколико десетина становника и хиљаде ходочасника који су овамо долазили, три дивље маслине и прича која се проширила далеко изван Пагасетског залива.

А у средишту свега остао је исти мотив — миомирис као предзнак чуда.

На Михољској Превлаци везан је за мошти мученика, на Трикерију за тренутак када је из земље извађена икона Богородице, а у оба случаја то није само прича о мирису него о начину на који су генерације верника разумевале оно чему су присуствовале или о чему су им сведочили они пре њих.

Вест о проналаску иконе брзо се ширила, људи су пристизали са копна и из околних места, а у црквеном и локалном предању управо се у тим првим данима појављују и сведочења о првим чудотворним исцељењима. Болесници су долазили да се моле, а неки од њих су тврдили да су после молитве пред иконом оздравили или осетили велико побољшање. Тако је оно што је почело Дамјановим сном и неуспелим копањем прерасло у ходочашће.

Миомирис није остао само у усменој причи. Ушао је и у богослужбене песме посвећене Богородици Трикериотиси, у којима налазимо речи:

„Μυροπνόου χάριτος πολυκλήϊστος Κόρη“,

што се може превести:

„многохваљена Дјево која одишеш благодаћу миомирисног мира“.

У истој богослужбеној традицији Богородица се призива као заштитница ожалошћених и оних који јој прибегавају, док се њена икона представља као извор благодати и чудеса.

Неколико година после њеног проналаска, када је, према локалном предању, куга запретила Пилиону и Магнезији, људи су се сетили иконе са малог острва. Трикериотиса је изнета из манастира и ношена кроз места захваћена епидемијом, а у записима и усменој традицији остала је тврдња да је тамо „куда је икона прошла“ куга нестајала.

Такав запис, наравно, није могуће читати као савремени медицински извештај нити данас доказати узрочну везу између проласка иконе и престанка епидемије, али за разумевање култа Трикериотисе то је изузетно важан податак, јер показује како је икона за становнике Пилиона и Магнезије престала да буде само светиња једног острва и постала заштитница којој су се људи обраћали када више нису знали коме да се обрате.

Миомирис, исцељења и избављење од епидемије тако су временом постали три велика мотива предања о Трикериотиси.

Сама икона је, у поређењу са огромном причом која је окружује, изненађујуће мала.

Дело јеванђелисте Луке

Старија Гркиња која је приликом једног од наших ранијих долазака бдила над светињом објаснила нам је да је њен формат приближно 12 пута 18 центиметара. Данас је готово потпуно прекривена раскошним сребрним и позлаћеним оковом; у средишту је Богородица са Христом, изнад Богородичине главе налази се дијадема-круна коју носе два анђела, док су са стране представљени светитељи.

На самом Трикерију чули смо и старо предање да је икона дело јеванђелисте Луке, коме православна традиција приписује више древних Богородичиних икона. За такво ауторство не постоји историјски доказ и зато га не треба представљати као утврђену чињеницу, али је то веровање важно као део живе традиције светилишта.

Исто важи и за податак који су нам пренели да је икона рађена енкаустиком, једном од најстаријих сликарских техника, у којој се пигменти мешају са загрејаним пчелињим воском и смолом. Енкаустика је позната по изузетној отпорности сликарског слоја и живости боја, а на Трикерију смо чули и објашњење да су на икони уочљиве извесне промене које се приписују високој температури насталој приликом паљења старог храма.

Поред саме иконе чува се, према грчким изворима, и део дивље маслине са места на којем је икона пронађена, још једна материјална веза данашњег светилишта са предањем из 1825. године.

А ту је и њен необични позлаћени престо.

Старија Гркиња која нам је показивала светињу испричала је да су га у Барселони купили морепловци са Трикерија и донели као дар свом светилишту, али се уз престо преноси и једна од најживописнијих манастирских легенди — да је првобитно био направљен за Наполеона Бонапарту, који га никада није користио.

Документарну потврду за ту причу нисмо пронашли и зато је треба оставити тамо где јој је место — међу легендама које су се генерацијама препричавале око манастира — али је управо она добар пример како се око једне светиње током два века таложе историја, вера, усмена предања и породична сећања.

Око позлаћеног престола налазили су се дарови и записи верника који их повезују са исцељењима и избављењима. Наша старија саговорница објашњавала нам је да готово сваки од тих предмета има своју причу: један је остављен после оздрављења, други после спасавања на мору, трећи после неке породичне несреће из које је човек, како верује, изашао захваљујући Богородици.

Управо због све већег броја ходочасника, место на којем је икона пронађена није могло дуго остати само раскопана рушевина.

Најпре је подигнута мала богомоља, а затим се приступило изградњи великог манастирског комплекса. У подацима које смо користили у нашем ранијем тексту наводи се да је 1835. године започета изградња великог репрезентативног храма, да је завршена 1838, а да је пет година касније храм осликан и постављен раскошан дрворезбарени иконостас.

Поједини грчки извори почетак изградње данашњег светилишта смештају већ у период непосредно после проналаска иконе, што вероватно значи да различити записи говоре о различитим фазама градње — од прве капеле и почетних радова до изградње великог храма и коначног обликовања манастирске целине.

Око цркве је временом израсла велика четвороугаона манастирска мандра, са келијама, тремовима, магацинима и другим помоћним просторијама. Према подацима које смо забележили на Трикерију, комплекс је имао око педесет монашких келија, што показује да овде није била реч о малој острвској испосници, већ о значајном монашком и ходочасничком средишту.

Када се данас стигне пред манастир, његови спољни зидови делују строго, готово као мало утврђење, али се иза капије отвара сасвим другачија слика: велико четвороугаоно двориште, у чијем средишту стоји храм, а око њега лимунови, поморанџе, палме, чемпреси, тисовина, украсно растиње и раскошно цвеће.

Управо тај контраст — споља камени зидови, изнутра зеленило и мириси — остао ми је један од најснажнијих утисака са Трикерија.

Манастир се не налази уз саму луку, него на узвишењу од нешто више од сто метара над морем, одакле доминира малим острвом. До њега се иде пешке, узбрдо, кроз маслињаке и медитеранско растиње, а што се човек више удаљава од мора, изнад зеленила се све јасније појављује велики манастирски комплекс.

Манастир, међутим, није био само место молитве. Од времена изградње био је и уточиште.

Уточиште за избелице

У сушним годинама становници острва и рибари спас су налазили иза његових зидина, где је било воде и хране, а монаси су од сопствене економије могли да помогну онима који нису имали ништа. Манастирско братство живело је од пољопривреде, маслина, вина и житарица, у два млина цеђене су велике количине маслиновог уља, а старији мештани памтили су време када су монаси маслињаке обрађивали уз помоћ волова.

Према причама које смо забележили на острву, манастир је пружао помоћ и заточеницима једног ранијег логора после Балканских ратова, међу којима су били бугарски војници и официри, а током Другог светског рата у његовим келијама уточиште су налазиле избеглице из Волоса.

После рата манастир је прошао кроз још једну необичну епизоду. Према подацима које смо раније забележили, аустријски предузетник Алфон Хохаузер закупио је од 1957. до 1970. године тринаест монашких келија, у које су, уз новчану накнаду, долазили имућни гости из Немачке, Аустрије и других земаља, међу њима и људи који су веровали да ће им боравак у близини чудотворне иконе помоћи у оздрављењу. Тако је Трикери много пре данашњег духовног туризма имао необичну комбинацију ходочашћа, одмора и онога што бисмо данас назвали здравственим туризмом.

При једној од наших ранијих посета последњи монах који је стално живео у манастиру већ је био преминуо, па су о комплексу бринули запослени и парохијски свештеник. Фотографисање унутар зидина било је строго ограничено, па смо замолили за дозволу. Када су чули да смо Срби, дочек је постао још срдачнији, јер су нам рекли да Срби нису ретки међу ходочасницима Трикериотиси.

У добијању дозволе помогло је и то што смо показали наше раније текстове и фотографије са грчких православних светиња, међу њима и причу са Кира Панагије и о крсту послатом Михољској Превлаци, коју смо објављивали на Светигори, ИН4С-у и „Тамо далеко“.

Старија Гркиња која је бдила над иконом на крају нам је поклонила мале штампане иконице Богородице Трикериотисе, а онда се вратила носећи пуну кецељу кајсија убраних у манастирском дворишту. Пристала је и да се фотографише са нама.

Такве ситнице се понекад памте дуже од датума.

Сваког 10. септембра, на дан када је 1825. године икона пронађена, Трикери поново постаје место ходочашћа. Верници долазе морем, пењу се стазом према манастиру и окупљају пред малом иконом која је за два века постала много већа од острва на којем је пронађена.

Мени је после свих долазака на Трикери управо тај детаљ остао најупечатљивији: старац који верује сну онда када су сви други престали да верују, дуго прекопаване рушевине без резултата, друга Богородичина порука, три дивље маслине, олуја која приморава путнике да пристану на острво, случајни копачи који пристају да помогну, снажан ударац крампа, икона која по предању искаче из земље и остаје цела, људи који је перу и стављају на маслину и, на крају, нешто што је грчки запис сачувао као:

„облак неисказивог миомириса“.

Али управо исте маслине, исти манастир и исти пут који од мора води према његовој капији чувају и другу историју.

Више од једног века после проналаска иконе тим путем нису ишли само монаси и ходочасници. Под стражом су узбрдо вођене колоне жена, а око манастира су никли шатори. На острву су се нашле комунисткиње и левичарске активисткиње, припаднице и симпатизерке покрета отпора ЕАМ–ЕЛАС, жене осумњичене да помажу Демократској армији Грчке, али и мајке, супруге и сроднице њених бораца, а са многима од њих дошла су и деца.

У једном тренутку било их је на хиљаде.

Када је морска вода продирала у острвске бунаре, манастир који је више од једног века живео у знаку приче о чудотворној Богородици поново је постао извор воде и помоћи невољницима. У његовом простору деловала је и здравствена служба.

На улазу у манастир данас стоје спомен-обележја која подсећају на жене које су овде биле заточене.

А неке од тих жена су, кријући од логорске управе оно што пишу, оставиле свеске, песме, писма и сведочења о животу на Трикерију.

Оне су пут од мора према манастиру назвале једном речју – “Голгота“.

У следећем наставку оне ће саме „испричати“ шта се дешавало на острву које представља грчку копију Голог отока, али за жене.

Наловна фотографија: Манастирске зидине и насловна стране књиге о чудотворној икони