Кобни 21. септембар српског витеза на небу

Пилот југословенског краљевског ваздухопловства Боривоје Марковић Фарма слупао се са својим авионом 21. септембра 1938. године на обронцима планине Папук у Славонији, али је успео да преживи. Од тада је сваког 21. септембра одбијао да лети, и тог обичаја се држао и након рата, када је постао пилот новог ратног ваздухопловства. Завет је прекршио само једном: 21. септембра 1950. био је приморан да седне за команде ДЦ-3. Није стигао далеко – авион се срушио. Марковић је тада погинуо на обронцима Папука, готово на истом месту где је пао 1938. године. (Бане Гајић)

Ево текста о овом изузетном и храбром човеку, неустрашивом пилоту Боривоју Марковићу Фарми:

Фотографија корисника Bane Gajic
Витез у ваздуху: Боривоје Марковић Фарма

„Вероватно се никада неће сазнати зашто је Боривоје Марковић, стасити пилот ловац и командир 104. ескадриле Шестог ловачког пука Ваздухопловства Војске Краљевине Југославије добио необични надимак – Фарма. Оно што се засигурно зна јесте да је рођен у честитој и патријархалној кући Марковића у Горњем Милановцу 1907. године. Строго васпитавани у духу српске традиције од оца Војислава и он и његов брат завршиће нижу школу Војне академије, после које један одлази у коњицу, а други у авијацију.

Овако почиње приповедање Александар Огњевић, страствени истраживач историје ваздухопловства и аутор књиге „Ратни дневник“ о учешћу Ваздухопловства Краљевине Југославије у Априлском рату.

-Обе Марковићеве летачке књижице биле су испуњене највишим оценама, са одличним успехом завршава и Ловачку школу у Нишу иза чега по награди бива распоређен у елитни 6. ловачки пук који брани престони Београд – каже Огњевић. – Судбина је хтела да 21. септембра 1938. године доживи тешку авионску несрећу на Папуку, из које ће пуким случајем изаћи неповређен. Овај догађај пратиће га тихо и на одстојању као зли усуд пуних дванаест година.

На почетку Другог светског рата, тог априлског јутра 1941. године био је на ратном летелишту Крушедол, на челу 104. ескадриле. Заједно са својим ратним друговима храбро је стао на пут најмоћнијој ратној машинерији тог времена.

-Одлично су знали са каквом силом имају посла, као и што су знали да се многи од њих гледају по последњи пут. До команданта пука потпуковника Божидара Костића већ су стигле информације од првих патрола које су ступиле у борбу са непријатељем, механичари су ужурбано вршили последње припреме, мотори су загрејани на „месершмитима“, борбени комплети топовске и митраљеске муниције сложени, чекао се само знак за полетање. У главама пилота сударали су се оркани емоција и адреналина. На тренутак, Фарма је извадио из џепа слику ћеркице и жене, сузе су му навирале на очи. Да ли ће их више икада видети?

Убрзо затим огласила се сирена за узбуну. Први двомоторни „Јункерсови“ бомбардери прелећу на великој висини. Пилоти трче према стајанкама, механичари их чекају поред ловаца, следи само размена погледа, све се зна, подвезују им гуртне од падобрана, стартују моћне машине, затварају се поклопци кабина, последњи погледи, опраштања и завештања…

-„Месери“ лагано рулају, подижу се облаци прашине, а затим пун гас и авиони по паровима почињу да се одлепљују од травнате писте – враћа нас Огњевић у атмосферу тог тешког јутра. – Земаљски део пука стегнутог срца погледима испраћа другове. На полетању, прва међу најбољима је 104. ескадрила капетана Марковића. Сви заједно лагано хватају висину и траже најбољу позицију за напад. Капетан Милутин Гроздановић, командир 142. ескадриле, касније се сећао: „Указали су се као чопори страве изнад Фрушке горе, ми смо били само сламке у тим мутним таласима, тако нешто нисмо видели ни у нацистичким пропагандним филмовима.“

Све ово није их спречило да командују: У напад!  Са друге стране велика формација „дорнијера“ са ловачком заштитом, сада ће се видети ко је вино, а ко вода. Огњевић наставља да прености атмосферу битке.

-Наши „месери“ се стреловито забадају у масивну непријатељску формацију. Мозак ради муњевитом брзином, очи пратилаца су уперене у вођу, Фарма напада пратећи ловац, тутњава топова и тешких митраљеза, непријатељ је накратко у нишану, погоци су видљиви, али не гледа шта се десило са Немцем јер зна да то може да се плати главом, поново се окреће према бомбардерима који у згуснутом поретку пакленом митраљеском ватром бране своју формацију. Додаје гас, бомбардери расту у нишану, од светлеће муниције непријатељских стрелаца има утисак да га баш сваки погађа право у главу.

Поново тутњава топова, наши ловци су се растурили на све стране, одједанпут потмуло добовање по оплати авиона, нагло мења смер кретања да би избегао одбрамбену ватру са бомбардера, кратак поглед на инструменте, засад је све у реду. Ловци са кукастим крстовима су свуда около, кроз главу му пролећу речи инструктора из Ловачке школе како је најважније одржавати брзину, бити стално у покрету и напасти увек први, јер напад је најбоља одбрана…

Пратиоци су се одвојили од вођа и свако напада за себе. Немцима је успело да раздвоје наше ловачке парове. Као узаврели олујни облак бомбардери се ваљају према Београду, краљевски авијатичари, иако далеко малобројнији јуначки улећу у осињак у коме смрт вреба.

-Одједном се пали лампица резерве горива, да ли је могуће да смо већ сат времена у ваздуху – питао се Боривоје Марковић Фарма. – Наступило је време за извлачење из борбе, а Немци нам сигурно неће рећи да смо се лепо дружили и да сада можемо да идемо. Треба извести превртање преко крила, пун гас и пикирање према земљи.

Описујући Фармине мисли, Огњевић описује како је „месер“ лагано додирнуо тло, опет на доброј мајци земљи, механичари су се растрчали око авиона, а летач покушаво да се извуче из тесне кабине. Ноге га не слушају, тек сада осећа апсолутну малаксалост. „Моји добри мајстори ми помажу да се извучем и тек тада видим да сам сав мокар од зноја. Иако је забрањено, палим цигарету и са неверицом гледам мог верног гвозденог пријатеља који је бушан као решето. Срећа да пилоти у борби не могу да виде свој авион споља!“

-У једном од писама из заробљеништва, ову борбу у ваздуху, капетан прве класе Боривоје Марковић описаће само једном речју: „Језиво“ – бележи Огњевић. – Потом, 11. априла око четири часа изјутра, сада већ на ратном аеродрому Радинци код Сремске Митровице, не могавши да спава и притиснут бригама шта му се дешава са породицом, Фарма излази на стајанку да попуши цигарету. Видевши да се неки људи мувају у мраку, пришао је и питао о чему се ради. Тада је видео пилота Златка Димчовића и још неке који су се спремали да дезертирају. Када су га видели, ускочили су у аутомобил и почели да беже, на шта је овај извадио пиштољ и почео да пуца за њима. Сутрадан када је почело повлачење, капетан Марковић је лично запалио „месершмит 110“ који је Димчовић дужио, да не би Немцима пао у руке.

Судбина овог пилота имала је после да допише још једну тешку причу. По повратку из заробљеништва исти ови издајници биће му надређени у служби.

-О томе да ли су му заборавили 11. април 1941. године, сувишно је говорити – подвлачи Огњевић. – Добро се знало да је у Брозовој авијацији била шума „прелетача“ чија је издаја за време Априлског рата коштала главе многе честите људе. Малтретирања, омаловажавања и подметања потрајаће практично до Марковићеве смрти. Овакве судбине пратиле су као по шаблону већину јунака из априлских дана 1941.

Ипак у персоналној карактеристици под ознаком „поверљиво“, које су правили ознаши и удбаши када су га привремено скинули са летења стоји следеће: „… у моменту премештаја страшно је разочаран скидањем са летачке дужности. Сва убеђивања на њега не делују јер он хоће бити летач и ништа друго. Помало се смирује и задатке извршава, али споро и без воље, јер једини и коначни циљ му је летење. Као човек је отворене природе и говори у лице оно што мисли о човеку. Не воли околишавање већ непосредност. Интелигентан и бистар. Воли свој народ и земљу“. Када чак и истражни официри Удбе овако опишу човека, онда је то заиста вредно помена.

-Можда је ово био разлог његових мука – пита се Огњевић.

-Уосталом, такав му је био и крај. Једног јутра када није био на дужности позвали су га да одлети за Скопље, јер је ДЦ-3 регистрације YУ-АБЦ који је требао да полети оданде остао у квару.

Ето тешког завршетка приче као печат судбине једног хероја. Фарма је пуних 12 година избегавао да лети 21. септембра јер је добро запамтио тај датум из 1938, када је чудом преживео пад. Па ипак, тог дана је морао да полети. Услед изузетно лоших метео услова и густе магле његов двомоторни „даглас“ удариће у планину Слуњ. Недостајало му је непуних двадесет метара да је прелети.

-Ово се десило 21. септембра 1950. године у 9.30 – каже Огњевић.- Шта рећи на то? „Плави круг и у њему звезда.“

Текст: Вечерње новости /фотографије: Александар Огњевић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.