Maternji jezik moj posao za srećan život

PISMA IZ ŠVEDSKE

Piše: Goran Malbaša

Stručni naziv za posao kojim se bavim glasi: „Modersmålslärare och studiehandledare”, ili prevedeno na naš jezik – nastavnik maternjeg jezika i vodič za nastavu na maternjem jeziku (ne mogu da prevedem s manje reči). Maternji jezik je u Švedskoj podeljen na srpski, bosanski i hrvatski i predajem ga u grupama, u skladu s pedagoškim smernicama i udžbenicima iz Srbije, BiH i Hrvatske. Pored jezika, učenike podučavam i lepotama običaja i tradicija zemalja odakle potiču.

Multijezičnost se u Švedskoj smatra resursom koji se sistemski podržava i neguje, pa tako mnogi učenici nakon završetka osnovne škole govore četiri jezika – maternji, švedski, engleski i jedan izborni (najčešće nemački, španski ili francuski). Oko 20 odsto učenika u švedskim školama ima maternji jezik koji nije švedski a svi skupa (oko 100000) govore preko sto različitih jezika. Istraživanja pokazuju da se multijezičnost pozitivno odražava na mnoge kognitivne funkcije – memoriju, fokusiranost i konstruktivno razmišljanje… pa onda nije nikakvo čudo da Švedski obrazovni sistem poklanja veliku pažnju ovom jezičkom fenomenu. Osim toga, učenici koji uče svoj maternji jezik pokazuju bolje rezultate i u drugim predmetima – matematici, švedskom, društvenim i prirodnin naukama.

„Studiehandledare“ (vodič za nastavu na maternjem jeziku) se sastoji u pružanju stručne pomoći učenicima koji su tek pristigli u Švedsku i još ne vladaju švedskim jezikom. Prema švedskom zakonu svi novopridošli učenici odmah kreću u švedske škole i prvih nekoliko godina imaju pravo da nastavu prate i na svom maternjem jeziku. To praktično znači da učenik može da dobije dobru ocenu iz nekog predmeta ako savlada gradivo na svom jeziku, bez obzira što još nije u stanju da ga interpretira na švedskom. To takođe znači da ja moram da vladam gradivom iz većine predmeta kako bih mogao da ga prenesem učenicima.

Posle nekoliko godina rada sa učenicima, prilično dobro vladam gradivom za švedske osnovne i srednje škole. Matematika, fizika i hemija mi ne predstavljaju problem ali sa švedskom istorijom i geografijom se malo pomučim pošto je to gradivo i za mene dosta novo. Lepo je ponovo se setiti razlomaka, matrica, izvoda, integrala, funkcija, kiselina i baza, atoma i molekula, alkana, alkena i alkina, fotosinteze, industrijske revolucije, srednjeg veka… i svega ostalog što mi je nekada predstavljalo muku i za šta sam mislio da mi nikada u životu neće trebati. Ponekad sam sebi ličim na antičke učitelje koji su svoje učenike podučavali svemu – od muzike, matematike i filozofije do astronomije.

Promena sredine nikada nije laka. Ona naročito teško pada mladima, koji pored svih teškoća koje tranzicija sa sobom nosi, treba da nauče i ono što škola od njih traži. Zbog jezičke barijere, to je u početku uvek problem. A ako učenik ne savlada na vreme gradivo koje je predviđeno za svoj uzrast, onda će problemi postojati čak i onda kada se savlada švedski jezik. Zbog propuštenih lekcija, gradivo postaje preteško za učenika, iako jezička barijera više ne postoji. Ako, na primer, učenik ne nauči osnove aritmetike, razlomke, decimalne brojeve… u usnovnoj školi, veoma će mu biti teško da razume teže lekcije u srednjoj školi. Zato je veoma važno da učenik ide u korak sa svojom generacijom i gradivo razume na svom maternjem jeziku.

Pored pomoći oko usvajanja gradiva, studiehandledning predstavlja i veliku psihološku pomoć učenicima. Sat ili dva razgovora na maternjem jeziku za njih predstavlja veliko psihičko rasterećenje, gde pored gradiva, učenicima pružam i važne informacije bitne za uklapanje u novu sredinu. Uvek se nađe vremena i za šalu – takođe neophodnog faktora u cilju savladavanja gradiva i lakšeg uklapanja u novu, multikulturalnu sredinu. Multikulturalnost kao spremnost za razumevanje i prihvatanje različitih kultura pod jedinstvenom jurisdikcijom, osnovna je pretpostavka za uspešnu integraciju u švedsko društvo.

Radim u sedamnaest škola koje se nalaze na teritoriji od oko 100 kvadratnih kilometara. Nastava se trenutno uglavnom odvija na daljinu, ali je pre nekoliko meseci bilo sasvim drugačije. Sedmično sam prelazio oko 400 kilometara prevozom i još oko 30 kilometara peške. Za to vreme sretao sam se sa oko 120 učenika uzrasta od šest do devetnaest godina i tridesetak kolega sa svih strana sveta. Mnogi misle da je ovaj tempo naporan, ali meni odgovara. Fizička aktivnost mi prija i odlična je zamena za dane kada ne uspem da odem u teretanu ili istrčim svojih standardnih 10 kilometara. Raznolikost nastavnih sadržaja i često menjanje rutina me puni dobrom energijom. Zato nije čudo što se po završetku radnog dana osećam bolje nego na početku. Problem su mi vikendi i praznici kada se usled nedostatka aktivnosti ne osećam uvek najbolje. Svi koji su živeli sa mnom dobro poznaju moj težak „subotnji“ karakter kada umem da budem prilično namćorast. Psihofizičke aktivnosti i menjanje ustaljenih navika, moj su recept za srećan život.

Španski pisac Zafon kaže da je rutina „sestra smrti“ a Jovan Dučić piše da „čovek koji hoće dugo da ostane mlad treba da menja knjige, žene ili zemlje“. U suštini, obojica pišu o istom – neophodnosti izlaska iz zone komfora i spremnosti na promene. Koeljo je to lepo sročio u rečenici – „brodovi su najsigurniji u luci, ali brodovi nisu napravljeni za to“. I zaista, čovek ne prestaje da bude mlad onda kad napuni određeni broj godina već onda kada mu sigurnost i zona komfora postanu draži od spremnosti na promene. Posao koji radim u skladu je s mojom životnom filozofijom.

Firme za koje radim pripadaju komunama Haninge i Nynäshamn. Ukupno broje oko 70 zaposlenih – dva direktora, pomoćnik direktora, administrator i preko 60 nastavnika jezika. Pored našeg jezika, tu su još i arapski, kineski, italijanski, farsi, dari, paštu, engleski, grčki, turski, poljski, tajlandski, tigrinjski, somalijski, mađarski, ruski, francuski, španski… Jednom sedmično imamo sastanke, i kada sam se prvi put pojavio bio sam zapljusnut koloritetom nacija, rasa, religija, običaja… koji se uopšte mogu naći pod kapom nebeskom. Ne verujem da se još negde na svetu može nađi takva mešavina, osim možda na zasedanju Ujedinjenih Nacija. Nas šezdesetak, bukvalno smo svet u malom. Oko četrdeset nacija, petnaestak različitih religija, tridesetak različitih jezika i preko milion različitih reči u jednoj prostoriji, nešto je što se zaista ne sreće svaki dan.

Drugi prijatni šok je nastao kada sam osetio atmosferu ovog kolektiva. I pored tolike heterogenosti, naše razlike ne samo da nisu nikakva prepreka, već nas na neki način i zbližavaju. Ponekad imamo zabavu gde svako donese autentično jelo iz svoje zemlje. Tu sam prvi put probao arapsku dolmu (slična je našoj sarmi), eritrejsku indžiru (nešto kao tortilja s kojom se uzima hrana), punjenu šargarepu… i još mnogo toga čiji sastav često nisam mogao da odredim. Ovakve i slične stvari međusobno zbližavaju ljude, uspostavljajući razumevanje i poštovanje.

Razgovori koje vodimo, pored onih o poslu, su najobičniji, ljudski, o putovanjima, porodici, druženju, hrani, knjigama, filmovima, automobilima… Kada slušam svog kolegu Iračanina dok priča o svom profesorkom poslu koji je radio u Bagdadu, Poljakinju koja brine za ćerku u Australiji ili Avganistanca dok priča kako je za vreme rata sa SSSR s puškom dežurao u školi… osećam kao da pričam sa bliskim ljudima, s nekima s kojima sam odrastao.

Mnogo je, zaista, više stvari, koje spajaju ljude od onih koje ih razdvajaju, u to me je moj kolektiv najbolje uverio. Pitam se, kolika je veština trebala onima koji su uspeli da zavade ljude na osnovu verskih, nacionalnih ili političkih razlika, primoravši ih zaborave sve ono što im je ljudsko i zajedničko? Kako je nešto efemerno uspelo da nadjača ono istinsko? I šta uopšte znači nacija, religija, boja kože… ako čovek pri tom dušu svoju izgubi?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.