Чаробни свет књига у Адлигату

Четврт века прошло је од када је деветогодишњи Виктор Лазић постао једини наследник породичне библиотеке Лазић. Пасионирани љубитељи књига осам генерација Лазића, сакупило је у библиотеци више од 20 хиљада свезака, али у турбулентној балканској историји велики део је неповратно изгубљен. Викторови преци књиге су носили ушивене у шињелима повлачећи се преко Албаније, неки су их закопавали у породичном винограду, неки су утамничени због неподобних књига, и тек мали део породичне колекције је доспео до девете генерације Лазића, Виктора.

Поносан због указаног поверења, Виктор је замишљао како попут јунака из авантуристичких прича путује у удаљене делове света и одатле доноси егзотичне књиге за своју библиотеку. Спајајући две љубави, путовања и књиге, чак ни у најлуђим дечијим сновима није замишљао да ће за само четврт века сачинити колекцију од више од милион књига и исто толико уметничких предмета. Тако је настао Адлигат – Музеј књига и путовања и Музеј српске књижевности.

Шетња кроз књижевну „Алибабину пећину“

Соба Азија: Виктор Лазић путује, пише и доноси књиге са путовања

Био је смирај летњег дана у доба короне када је Ричард Шнајдер, еколог, истраживач удаљених предела и гостујући професор на Харварду стигао до адресе Јосипа Славенског 19а у београдском насељу Бањица. Седиште Адлигата, удружења помало чудног назива, ризнице књига и уметничких предмета, „црвеног крста за књиге“ налазило се у белој вили коју је назирао иза високе капије. По савету пријатеља, то је било место које је обавезно морао да посети на путовању по Балкану.

Када је Ричард Шнајдер позвонио у музеју се те вечери случајно затекао Виктор Лазић. Два пасионирана путника и љубитеља авантура брзо су успоставила контакт. Следећих неколико сати изгледали су као шетња кроз Алибабину пећину – књиге, уметнички и археолошки предмети, потписи и посвете чувених писаца, оригинални рукописи и писма из више од 100 земаља света. Низале су се књиге од различитих материјала: јестиве књиге на пиринчаном папиру и нејестиве од слоновог измета. Књиге-лепезе за читање и хлађење, из појаса Еквадора и оне направљене од најквалитетније кинеске свиле. Књиге са листовима од пергамента фетуса оваца, са корицама од људских костију.

Међу ретким књигама налазилли су се и један од најређих француско-арапских речника, лутеранска Библија из 1756. године и 150 година стар јапански свитак. У посебном делу могла се видети збирка више стотина минијатурних књига од којих је најмања мања и од нокта, као и 16 књига класичне књижевности Јерменије које све заједно са полицом стају у џеп. Међу раритетима су била и прва издања Пабла Неруде и Гинтера Граса са посветом, као и столица на којој је седео Рабиндранат Тагоре. Застали су да погледају једну од најређих књига о бившем југословенском председнику Титу коју је превео тајландски краљ и поклањао је виђенијим гостима. Међу књигама били су и Наполеонова оригинална повеља и документ Салме Легерлеф прве жене добитнице Нобелове награде за књижевност. На полицама се налазило више од 50 хиљада књига са потписима и посветама чувених писаца и државника попут Харукија Муракамија, Габријела Гарсије Маркеса, Пепе Мухике, Марија Варгаса Лјосе, Жака Превера, Орхана Памука, Хајлеа Селасија и многих других.

Музеј српск књижевности са легатом породице Леко

Потом су следиле просторије са књигама, документима и уметничким предметима из Србије – прво издање Новог завјета Вука Караџића, позлаћена књига из библиотека кнеза Михаила Обреновића и његов први познати рукопис када је имао пет година, као и писмо Хајдук Вељка Петровића. Међу рукописима била је и фотографија краља Александра и Драге Машин са убицама, настала непосредно пре убиства. Низали су се рукописи познатих домаћих писаца – Тина Ујевића, посвете Бранислава Нушића, писмо Данила Киша из кога је настала књига … А за крај обиласка Виктор је Ричарду показао писма Николе Тесле, међу којима и једно са белешкама Томаса Едисона.

Поп у свету, али не и у свом селу

Када је Петер Урбан, један од најпознатијих преводилаца словенских писаца на немачки језик завештао овом музеју библиотеку са више од 15 хиљада публикација, међу којима је и једна од најбољих колекција Чехова у Немачкој, сви немачки медији су објавили вест о томе. Сваке године више стотина странаца посети овај музеј, па се Виктору чини да су препознатљивији у свету него у Србији. На ту констатацију лаконски одговара да је најтеже бити поп у свом селу, а разлог великог интересовања странаца види у споју српске и историје других народа.

-Не можете направити значајан музеј који ће да изађе из локалних оквира ако се бавите само локалном грађом и локалном историјом. Колико год да имам љубав и поштовање према краљу Милану и Карађорђу, Кинезу, Вијетнамцу или Колумбијцу наши великани нису значајни. Али ако им покажем невероватне ствари из Колумбије, Кине или неке друге земље, па им онда представимо спрску историју уз то, то је најбољи начин упознавања и наше историје и народа. Кроз сарадњу са међународним институцијама трудимо се да представимо Србију. Када представљамо Индонезију, молимо и да они Србију представе у Индонезији и то је двосмерна сарадња. Ја сам одржао 20-ак предавања о Србији у свету која су углавном долазила као одраз захвалности за представљање тих земаља у Србији – наводи Виктор.

Међународна препознатљивост је разлог и што највеће донације за овај музеј стижу из иностранства, Индонезије, Немачке, Велике Британије, па тек онда из Србије, наводе у Адлигату. И док су задовољни међународном сарадњом, сматрају да у земљи немају довољну институционалну подршку.

-Има пуно тапшања по рамену и то не мањка. И на томе сам захвалан, то је напредак од времена пре 10 година када нас нико није примећивао. Али прерасли смо своје ресурсе и ја и цео тим се осећамо као људи на стероидима. Правимо нешто што треба да траје вековима и што треба да остане овом народу и држави. И у једном моменту тај народ и та држава морају то да препознају и помогну и на други начин, не само тапшањем по рамену – додаје Виктор.

Знаће за нас од Беча до Истанбула

Кућа у којој се налази више од милион књига и експоната

-Када су недавно рушили кућу Ђуре Јакшића у Крагујевцу да саграде старију и већу, у року од сат времена од када нам је дојављено, послали смо екипу и преузели један зид куће. Да ноћас неко избацује књиге, ко ће из државних органа, из било које институције да скочи, да пробуди директора и да оде да спасава. Мој лични телефон се налази на сваком нашем проспекту и укључен је 24 сата. Могу да ме добију и у три ујутру ако се нешто хитно дешава – илуструје Виктор однос државе и приватне иницијативе према културној баштини. Додаје да овде постоји неповерење према приватној иницијативи и сумња да постоје неки други интереси, док се сматра да само држава може да има добре намере.

-Гарантујем да 90 одсто легата који се налазе код нас никада не би били дати државним институцијама због односа државе према задужбинама, легатима и донаторима. Зато је и настало ово удружење где донатори брину о својим донацијама. Од 53 оснивача, 40 је дало своје легате.

На питање на који начин успева да финансира музеј каже да је његовој породици реституцијом враћена велика имовина и захваљујући томе музеј неће остати без елементарног финансирања. Потом ту су чланарине, коришћење и изнајмљивање материјала, организовање књижевних вечери, изложби и наравно донације.

А када је о плановима реч, самоуверено одговара:

-Циљ нам је да постанемо репрезентативна институција на простору између Беча и Истанбула.

Музеј српске књижевности са легатом породице Леко

Више десетина легата и заоставштина

Музеј српске књижевности и Музеј књига и путовања Адлигат настао је на темељима породичне библиотеке Лазић, званично основане 1882. године у Војводини. У породичној кући Лазића у 16 просторија изложено је више од милион књига и исто толико уметничких предмета. У колекцији су и више десетина легата и заоставштина, међу којима и Милована Данојлића, Пере Зупца, Србе Игњатовића, Миодрага Павловића, Петра Урбана, Мирјане и Павла Вујисића, Ивана Бекјарева, Зорице и Феликса Пашића. Од 53 члана оснивачког одбора Удружења Адлигат, међу којима су познати писци, академици, уметници, њих 40 је своје легате поклонило Музеју.

Поклонили милион књига

Када чујем да се негде књиге уништавају и избацују, покушавамо да их спасемо. И спасили смо 100 хиљада књига које би завршиле у старом папиру или ђубрету. Од пре пет година започели смо велику акцију поклањања књига и поклонили смо више од милион књига другим библиотекама. Слали смо књиге школама, болницама, затворским библиотекама. Више од 300 институција је добило књиге од нас. Некако спонтано се догодило да постанемо „скретничари“ за књиге – ми их добијамо, а онда упућујемо тамо где су потребне.

Насловна фотографија: Виктор Лазић, оснивач Адлигата/фото: Адлигат

Текст: Слађана Димитријевић/Пресс центар

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.