Мач истине Светог Саве
Сматрам да је један од главних разлога зашто Законоправило Светог Саве није преведено и због чега није доступно обичним људима, јесте његов јасан став око тога шта јесте а шта није права вера. Данас унутар наше цркве дувају јаки екуменистички помирљиви ветрови и због тога сматрам да ће бити интересантно да видимо шта то пише у Законоправилу о католицима, Јеврејима, Грцима, богумилима и муслиманима.
О католицима
Сава о католицима има најгоре мишљење, што је разумљиво јер је пад Цариграда био за време његовог живота. Католици су 1206. на превару освојили престоницу православног царства Цариград (Констатинопољ). Претварали су се да долазе да помогну и да иду у рат против муслимана, а онда изненада напали главни Ромејски град и заузели га.
Ватикан је позвао на свети рат а Венеција финансирала бројне витезове католичких земаља од каталонских витезова, па до франака, енглеза, немаца и других. У граду су поставили католичког бискупа који је следећих 75 година владао Цариградом.
Најгоре од свега је да је град опљачкан и наставили су да га плачкају следећих пет деценија и односе сво богатство из града. Град је након тих 75 година католичке владавине са 500.000 становника пао на свега 30.000 и изгубио свој претходни значај. Опљачкан и ослабљен Цариград је био бледа слика своје некадашње славе и отворен је пут османским освајачима. Са друге стране, на западу, се од силне пљачке и миграције ромејских становника десила Ренесанса. Дивљаци са запада су били препорођени и то је почетак модерне Европе.
Зато није чудно што у глави 51. законоправила каже:
51. глава; о Францима и другим Латинима
„Папи римски и хришћани колико их је на западним странама… сви су са папом од пре много времена ван саборне цркве, отуђили су се од јеванђељских, апостолских и отачких предања“
Овде нема много недоумица, међутим морам да нагласим да правила из Законоправила нису само лични став Светог Саве, већ су то чланови законика Ромејског царства (Византије) донесених на црквеним саборима. Сава само даје тумачење тих закона на српском језику. Католици се у Законоправилу сматрају јеретицима.
Правило 31. Не треба давати јеретицима своју децу ради брака, него узимати њихову ако обећају да ће бити хришћани.
До доласка комуниста на власт после II светског рата код нас је венчање било могуће само у оквиру једне вере. Ако би рецимо момак и девојка хтели да се венчају, а рецимо момак је крштен као католик, прво је морао да пређе у православље да би могло венчање да се обави. Ово правило је до скоро примењивано.
Правило 5. Јеретик који се на крају живота покаје, са провером да буде примљен.
Законоправило каже да се јеретику не верује чак ни пред крај живота, већ се тражи да се провери да ли се покајао и одрекао лажног учења.
Глава 9. О епископима и о свештеним лицима што узимају благослов или просфору од јеретика или од Жидова, и моле се у црквама или манастирима јеретичким и незнабожачким, то јест поганским; или о онима који празнују суботу, или празнују са Жидовима, или приносе нешто у њихова зборишта или незнабожачке храмове; и о јеретицима званим ангеловци. Светих апостола правило 65, 70; сабора у Лаодикији правило 9, 29, 32, 35, 37, 38, 39; сабора Шестог васељенског у Константинграду, у Трулској палати правило 11.
Законоправило изричито забрањује сваку службу, приношење дарова или славље са представницима других цркви. О овоме се говори на много места са пуно детаља и цитирање свих чланова појединачно би одузело превише простора. Морам да истакнем да је ово у потпуној супротности са данашњом политиком СПЦ. Сава све јеретике дели на три групе и каже:
”Они који се не приопштавају Саборној цркви, деле се на троје: на јеретике, на расколнике и на подцрковнике. Јеретици су, дакле, они који су се потпуно отуђили од Божије вере, као што су то: пепузини, и манихеји, и валентијани, и маркионити и многи други.
У јеретике спадају католици, протестанти и већина западних варијанти хришћанства. У јеретике такође сврставју Муслимане. Богумили су расколници.
Расколници су пак они који су себе од Цркве удаљили, као и донатијани, и звани ”чисти”, и ”водослужећи”, и ”уздржаници”. Ти дакле ако се врате Саборној цркви, и јереси њихове прокуну, биће примљени као крштени, па се само светим миром помазују.
А подцрковници су епископи или презвитери који су осуђени за неке кривице и одстрањени од службе и нису се повиновали правилима…”
Дакле Законоправило је правило врло јасне разлике између разних подгрупа, варијација и противника. Постоје многи чланови и објашњења о томе како се односити и поступати са којом групом да би се постигло уједињење и да би се вратили правој вери, а са којим групама нема мирења.
Треба напоменути јер то није свима јасно да је православље права вера Римског царства које данас зову Византија. Није дошло ни до каквог ”разлаза” две цркве како често пише у уџбеницима историје, већ се католичка црква одвојила од православне догме и почела да мења учење у складу са својим потребама. Слично се десило са Богумилима и Исламом.
Читајући књиге професора Миодрага Петровића, приметих једну интересантну ствар а то је да Сава није хтео да посети Рим иако је имао прилику. Наиме он је пар пута ишао на велика путовања на којима би посетио сва битна хришћанска света места оног доба; од Јерусалима до манастира по египатским пустињама.
На једном таквом путовању Сава је кренуо бродом из Бара за Бари у коме је морао да остане више од месец дана о чему постоје белешке. Тада је имао прилику сасвим сигурно да посети Рим али он то није урадио. Зашто није то урадио можемо само да нагађамо… да ли је то из протеста или зато што тада није било ничег битног у Риму да се види.
Не бих претерано да улазим у разлике између православне и католичке цркве јер о томе сам већ писао. Рећи ћу само да су католици сматрани милитаристичком вером која је мачем и огњем (инквизиција и крсташи) наметала своје уређење и папску власт углавном на територијама које су отимане од православног ромејског царства. Данас, вековима касније државе запада и даље су задржале исти дух и воде серије ратова по целом свету намећући своје вредности и визију света. Међутим, и поред економског напретка цркве на западу су празне што доказује да је Свети Сава на неки начин био у праву.
О Јеврејима
Сава и ромејска православна црква нису имали поверења у Јевреје. Данас је забрањено говорити против Јевреја и тај недостатак поверења се банализује причом да је мржња против Јевреја чисто религиозне природе због тога што је Јуда који је био Јеврејин издао Христа. Ипак морам да кажем да постоје дубљи, практични разлози за овај анимозитет.
Пре свега Јевреји оног доба (данас то није тако) су чинили мале трговачке групе у градовима. Хришћанско учење не цени превише трговце јер се баве штицовањем цена и позајмљивањем новца. Јевреји нису имали своју државу, није им ни била потребна јер су били присутни у свим градовима света и само се бавили трговином и прометом новца. Тај моменат хришћанство препознаје као противан човечности јер уместо идеала они су за циљ имали само зараду (среброљубље).
Поред греха среброљубља, постојао је још један разлог зашто је налаган отклон од Јевреја. Наиме, они су трговали са Венецијом, Ђеновом, Римом, арапима и зато су их хришћани у време освајања Цариграда сматрали неком врстом пете колоне. Једноставно знали су да ће они пратећи своје интересе лако продати информације о ситуацији иза зидина.
Све чешће се чује израз јудео-хришћанство, па се разним научним емисијама са запада доказује како је уствари хришћанство нека врста наставка јудејске приче. Мислим да се Сава и православна црква оног доба са тиме не би сложила. Ево шта каже Законоправило у пар примера:
Правило 8. Јевреје, односно Жидове, не треба примати ни на општење, ни на молитву, ни у цркву, уколико се не покажу да се истински и од свег срца обраћају правој нашој вери. Ово је јасно.
Сваки облик комуникације са Јеврејима је забрањен. Видљиво је да према њима постоји јасан отклон у XII веку.
Глава 9. О епископима и о свештеним лицима што узимају благослов или просфору од јеретика или од Жидова, и моле се у црквама или манастирима јеретичким и незнабожачким, то јест поганским; или о онима који празнују суботу, или празнују са Жидовима, или приносе нешто у њихова зборишта или незнабожачке храмове; и о јеретицима званим ангеловци. Светих апостола правило 65, 70; сабора у Лаодикији правило 9, 29, 32, 35, 37, 38, 39; сабора Шестог васељенског у Константинграду, у Трулској палати правило 11.
Намерно сам оставио референце ка саборима и правилима да бисте видели да постоји читава серија правила која забрањује свештеницима и епископима да имају везе са јеврејском црквом и обичајима. Ко год крши ова правила бива разрешен свештенства или положаја епископа.
Правило 12. Ко следи јелинске бајке или жидовске обичаје, ако не одустане од тога, да се извргне.
Правило 29. Сваки хришћанин да не празнује суботу, него недељу.
Савино тумачење: Ако, дакле, неки хришћанин празнује и не ради суботом, такав са Јудејима празнује и жидовствује. Због тога треба радити у суботњи дан, а у недељу не радити, већ празновати.
Правило је овде изричито и Сава својим речима даје објашњење. Међутим, када би несрећни Сава данас бацио поглед на своје српске потомке схватио би да већина не ради преко викенда (”weekend” – субота и недеља) потпуно несвесна да на тај начин празнује јудејски празник.
О Грцима
У време Светог Саве, Грци су називани Јелинима (Хелини-Хелени). У данашњим уџбеницима често пише како ”тада постоји јасан план да се српска црква коначно ослободи грчког утицаја и постане аутономна”. Међутим, ја налазим да је ова изјава врло проблематична зато што у време стварања Законоправила Цариград и већи део Грчке се налази под католичком управом. У Цариграду ће седети католички бискуп следећих 75 година.
Од Ромејског царства је остала Никеја са седиштем у данашњем Изнику у Турској. Ту се из Цариграда повукао Ромејски цар и цариградски патријарх. Дакле Сава није веровао Грцима због тога што ће они за његова живота бити у католичкој држави. Сава Номоканон није носио на одобрење Грцима, већ ромејском цару у Никеју од кога је поред аутокефалности добио и манастир Хиландар на Светој Гори.
Када Сава у Законоправилу помиње Грке он мисли на лош утицај грчке филозофије, на предхришћанске обичаје, на раскалашност, на неумереност у сваком погледу. То угађање својим жељама које је тако карактеристично за Грке, али и за наш модерни свет данас, је у потпуној супротности са православним вредностима. Прекор према Грцима се може видети кроз следеће чланове:
Правило 12. Ко следи јелинске бајке или жидовске обичаје, ако не одустане од тога, да се извргне.
Израз ”јелинске бајке” се вероватно односи на сваколику грчку филозофију или можда ”Езопове басне”? Дакле такав да се ”извргне”, тј. избаци из цркве.
…Ако је одлучен ни мирјанин, не прихвата се против епископа или против свештеног лица да подноси тужби или сведочи.
Правило 129. И роб, и ослобођен, и претходно оптужен за неке страви неприхватљиве од јавног суда, и лакрдијаш, и Јелин, и јеретик, и Жидов – не прихватају се.
Укратко, не прихвата се сведочење против наших свештеника и епископа ако је то учинила противничка страна (католик-јеретик, Јеврејин, Грк или неверник) или неко ко је избачен из цркве. Очигледно је било више мудрости и опреза у 12. веку него данас када нашу цркву и епископе у медијима може да блати било ко.
Правило 62. Да се избаце из живота верника вота, и врумалија, и каланде и плесања што су у почаст боговима; и комични, и сатирски и козји ликови; и над точилима призивање Диониса; и над крчазима смех. Они пак, који после овог правила остају у томе – свештена лица, дакле, да се извргну, а мирјани да се одлуче.
Савино тумачење: Каланде су први дани сваког месеца, у које обичај Јелина беже да творе жртве. А вота и врумалија беху јелински празници. Јер Врум је надимак Дионису. И све друго што је идолска превара и сујета, избацујући из живота верника, свети оци забрањују хришћанима да тако нешто творе и да упражњавају у народу; и плесање жена, којим распаљивање блуда изазивају код оних што у њих гледају; и све оно што јелински мушкарци и жене твораху на празнике својих лажних богова; и мушкарцима не дозвољавају да се облаче у женску одећу, нити женама у мушку, што твораху они који су плесали на
Дионисов празник; а ни космате ликове да стављају на себе, ни козје, ни сатирске. Космати ликови су, дакле, изумљени на поругу, а козији – као жалосни, да и на плач подстичу, а сатирски беху оних који Дионисов празник празнују. Јер сатири, као плесци око Диониса, треба да изгледају као изопачен лик. … А Дионис се зваше бог у Јелина – учитељ пијанства и винодавац. Ово пак правило прописујемо за оног ко то свесно чини – ако је свештено лице да се извргне, а обичан човек да се одлучи.
Дионис је очигледно био велики непријатељ хришћанства пре свега зато што је његово слављење било претеривање у свему што је потпуно контра хришћанској уздржаности и скромности. У Риму, култ Диониса, се назива Бахус и отуда назив данас за ”баханалије”. Тада се пило вино, певало и плесало, било је голотиње, жртвовале су се животиње, јело печење често од коза, мушкарци би облачили женске хаљине, а жене мушку одећу, јело се неумерено, организовале оргије и слично…
Ако погледамо ствари из модерног угла, ово је одприлике слично данашњим журкама по сплавовима, кафанама и дискотекама.
Правило 63. Мучења светитеља који су саставили Јелини, у цркву да се не уносе.
Савино тумачење: Не треба у црквама читати, већ напротив, огњем спалити што су Јелини на поругу мученика Христових лажно написали њихова мучења. Ако се ко нађе да то прихвата и чита – проклет да буде.
Ово је врло интересантан члан. Често у медијима када слушамо о житију неког свеца можемо прочитати како је римски цар ухватио некога а онда га мучио, пекао, секао и слично… А онда дођу историчари и кажу да је све то претерано и да нису баш била толика истребљивања хришћана. Можемо претпоставити да је Сава ово имао на уму.
Да резимирам, у Савино време Грци су католици. Када помиње јелине он пре свега мисли на прехришћанско време Ромејског царства када је седиште било у Риму. Након пребацивања главног града у Константинопољ (Нови Рим) и настанка православног Ромејског царства хришћани забрањују грчке спортове, олимпијске игре, обичаје Дионисија, играња, голотиње, неуморна пијења и једења. Такође забрањена је педерастија и проституција која је била део античког света. Зато није чудно што се јелини у Законоправилу сматрају непоузданим.
Што се тиче грчке филозофије, треба имати у виду да се православно учење ослања на филозофију Платона. Та једна грана филозофије се сматра исправном, човечном и она је позлаћена у православљу, све остале гране грчке филозофије су забрањене јер воде збуњивању човека.
О богумилима
Богумили су као покрет настали у Македонији, вероватно у време цара Самуила и бугарског царства које је обухватало тада територије Србије, Бугарске и Македоније. Сава их сматра за расколнике, што они заиста и јесу били.
Ова врста православља је настала за време Бугарског царства и проширила се целим Балканом јер су у то време и Срби, и Бугари говорили истим језиком. Међутим богумили су представљали проблем за ново српско краљевство које свакако није могло толерисати утицај Бугарске државе на својој територији.
Да ствар буде још гора у време похода крсташа на Цариград, бугарски цар је у једном тренутку на кратко обећао верност римском папи, па су и због тога богумили сматрани јеретицима и са истока и са запада.
У Србији је богумилска црква већином припојена новој Савиној цркви, а они који су били против уједињења су протерани. Међутим, у Босни и другим српским крајевима над којима нису владали Немањићи исток и запад су се утркивали ко ће их на своју страну приволити па је папа чак позивао Мађаре на крсташки поход на Босну.
Свети Сава их у тексту помиње као ”о месалијанима који се сада зову богомили – бабуни”. Ево шта још Сава каже о њиховој вери:
Болујући од манихејске јереси, масалијани изумеше и друга оскврнављења. Тако, говоре којешта – да су човечији ум запосели бесови, да је човечија природа здружена са бесовском и да крштење не усавршава човека; ни причешће не помаже, него само молитва коју они изговарају. А говоре и то, да су зла по природи у нама, и да душа припајање Жениково осећа као жена када се смеша са мужем својим. Гнушају се крста. Богородицу не поштују. Они који хоће, међу њима, одрезују своје децородне удове. Куну се без бојазни. Заклињу се лажно. Проклињу јерес своју.
Богумилско учење је било поприлично аскетско – практикован је стриктан пост, молитва, а све човекове страсти су сматране ђаволским, па су и брак сматрали ђаволском институцијом – отуда помињање одсецања уда. Нису признавали ромејску црквену хијарархију, нити иконе, нити Богородицу, као ни причешће, ни крштење.
Манихеји два начела уводе, међусобно супротна и подједнако моћна; и говоре да једно начело створи светлост, а друго таму; и сунце и месец творе бога; и ђавола називају господарем материјалног; и брачну установу називају бесовском; и давање онима који моле као безакоње оцењују; и да Господ наш Исус Христос ништа људско није примио када се оваплотио, односно није примио наше тело од Свете Деве.
Другим речима ово је у приличној контри у односу на православље где је Бог светлост, а тама није од Бога већ је одсуство светлости; материјално није по дефиницији ђаволско већ богатство може бити благослов од Бога ако се употреби на прави начин; брак се сматра једном од светих тајни и поштује се; а сам Господ има и људску страну коју је добио од Богородице и божију. Видимо да се овде ради о фундаменталним разликама у тумачењу.
Сава помиње да су богомили – манихејци и месалијани. Манихеји су правац у хришћанству настао у 3. веку који је настао комбиновањем хришћанства и зороастризма. Интересантно св. Августин који је један од оснивача католичког учења је у почетку био манихеј. Отуда данас католици имају тумачење које укључује борбу Бога и Ђавола, пакао, чистилиште и слично… Месалијани су такође настали у 3. веку у Сирији и они су придавали огроман значај непрестаној молитви. Оба правца су још крајем трећег века проглашена за јеретике.
Треба напоменути да су богумили врста словенског православља која је одступила од учења Ромејске цркве и тиме упала у неколико заблуда због којих није било погодно за народ и српско краљевство. Пре свега богумили су у свом учењу носили једну заблуду а то је да нису поштовали елиту, племство, богате или црквену хијарархију. Они су били нека врста комунизма у средњем веку која је погубна за државу јер не води стварању елите, организације и моћи већ су људи упућивани само на прост живот, пост и молитву.
О муслиманима
Интересантно Свети Сава помиње мухамеданску веру скоро век и по пре него што су муслимани дошли на Балкан. Он у Законоправилу даје опширну анализу мухамеданске вере оштро критикујући многе обичаје и веровања – узимање више жена, сматрање да Исус није Бог већ божији посланик, дефиницују раја, свети рат (џихад), идолопоклонство…
Сава каже да су муслимани до времена цара Ираклија били идолопоклоници, а да су затим комбинујући доктрину Јевреја и хришћана аријанаца и несторијанаца на крају саставили Ислам. Несторијанци су гушили права жена и нису поштовали Богородицу. Аријанци нису веровали у сина божијег, већ само у Бога оца.
Савини закључци у Законоправилу о Исламу имају изузетан значај за нас, јер је питање колико би данас Срба остало непокрштено у муслимане да он није у Законоправилу заузео врло јасан став о Исламу. Та његова порука је резоновала вековима кроз црквено учење.
Ко је вера, а ко невера?
Сава нам кроз Законоправило преноси вредности православног друштва Ромејског царства. На чело државе није могао доћи нити Јеврејин, нити Грк, нити муслиман или неки јеретик попут католика или богумила. Ово је важило не само за цара, већ и за племство и унутрашње ткиво царства које је чинила православна црква.
Имају ли Савине речи и данас смисла? Може ли се његова порука данас применити? Мислим да итекако има смисла али да морамо отићи корак даље у тумачењу јер Сава нам пре свега говори шта ми не треба да будемо.
Ко би данас били Јевреји? Па то су пре свега велике корпорације, банке и сви они који свој живот гледају кроз новац и све су подредили заради и профиту. Ко би данас били Грци? То су сви они који живе раскалашно, једу неумерено, атеисти, затим они који филозофирају у празно или рецимо они који не разумеју своје православље али изузетно цене рецимо словенске богове. Чини ми се да су сви они који су себи за животни циљ ставили угађање својим жељама оно што су Грци били у средњем веку.
Католици су и данас на западу, оличени у јудео-хришћанској алијанси која и даље војно пљачка мале земље по свету. Ако погледамо на нивоу обичних људи католичанство ћемо вероватно наћи код свих оних који искључиво верују у законе и правну државу, а не ослањају се на људску доброту и слободу.
У Савино време наша вера је дубоко другачија од јеврејске (окренутост новцу), католичке (милитаристичко друштво), грчких обичаја (раскалашност), богумилства (комунизам) и муслимана (осветољубивост). То је пут уздизања човека и закон који штити народ од скарадности и превара, а породицу и децу чува.
Закључак
У Законоправилу Сава нам објашњава ко смо ми, пре свега дефинисањем шта то ми нисмо. Јасно је ставио до знања шта мисли о другим верама и ту нема пуно места за компромис што је потпуно у супротности са данашњим екуменистичким правцем цркве.
Ја нисам монах па ми не треба благослов, нисам ни професор па се не бринем да ми укину стипендију, нисам ни јавна личност па не морам да бринем о популарности, а нисам ни политичар па не морам да уклапам истину. Пишем јер сматрам да је битно за нас. Могу да погрешим у некој ситници али сигуран сам да погађам суштину.
Превод и презентација Законоправила Светог Саве би требали да буду главни пројекат наше цркве. Међутим то се не дешава и баш напротив, постоје струје унутар цркве које се труде да се то не деси. Кажу ”наша црква се мења временом” и није им у интересу детаљно изучавање поруке и закона Савиног. На сличан начин, данас у програму на Богословском факултету немамо Владику Николаја и Јустина Ћелијског. Највећи мислиоци српске цркве нису били подобни за време Југославије због величања српске историје, а данас остају скрајнути јер младе генерације нису свесне њиховог дела.
Надам се да ће овај текст понеког инспирисати да се замисли о томе ко смо и до чега треба да држимо. Молим се за нове генерације монаха, за нове генерације политичара, за нове уметнике и режисере који ће имати визију и професоре који ће некоме бити инспирација. Да васкрсне права Србија, даће Бог.
