Лепо српско село у коме више нема Срба

 НАШ РЕПОРТЕР У ФАЈТОВЦИМА КОД САНСКОГ МОСТА

Пише: Душан Марић

И СВЕТИЊА ПОРУШЕНА: Остаци српског храма у Фајтовцима

Фајтовци код Санског Моста су вековима били једно од најлепших српских села испод Грмеча. Фајтовци су и даље лепо село, само што данас у њему више нема Срба. Ни једног јединог.

У срећна времена, хоризонтом изнад села „господарила“ је српска православна црква, саграђена на падинама једног од фајтовачких брежуљака. Данас хоризонт изнад села „парају“ високи минарети две џамије. Од православне цркве остао је само један зид који пркоси ветровима са Грмеча, љутим крајишким зимама и олаком људском забораву.

Упркос вековима исламљења српског становништва, Срби су у Фајтовцима одувек били већина. Чак и после геноцида који су Хрвати и муслимани над српским народом Грмеча и околине починили од 1941. до 1945. године, а у којем је само на подручју Санског Моста заклано 10.000 Срба, православаца је у селу било дупло више него муслимана.

А онда је српство почело да плаћа данак све мањој спремности Српкиња да рађају више од једног или два детета, као и одласку младих људи према Бањалуци и Београду, па је разлика између броја припадника два народа бивала све мања. По попису становништва 1971. године село је имало 376 становника. Срба је било 216 (58 одсто) а муслимана 150 (40) одсто. Десет година касније, Фајтовци су поново имали 376 становника, Срба је било 206 (57 одсто), а муслимана 161 (43 одсто).

На попису становништва 1991. Срби су први пут, формално-правно, постали мањина у Фајтовцима. Од 369 становника њих је било 172, муслимана 183, а „осталих“ 14. Незванично, и тих 14 су били Срби, па су православци и рат у БиХ 1992. дочекали за једну „главу“ бројнији од своје поисламљене браће.

Рат су први почели Туђман и Хрвати, а затим су им се придружили Изетбеговић и муслимани. Кренули су да на силу, са пушком у рукама, БиХ отцепе од СФРЈ и доврше оно што су њихови очеви започели у геноциду од 1941. до 1945. године – свођење Срба у БиХ на статус националне мањине.

Рат није заобишао ни Сански Мост и Фајтовце. Прво су 1992. године, након спорадичних борби које су вођене на падинама Грмеча, власт у општини успоставили Срби. Као и у целој Босанској крајини. Али на крају се ратна срећа окренула. Заједно са Седмим и Петим корпусом муслиманске војске на Србе у Босанској крајини напало је и десетак понајбољих бригада из суседне Хрватске, подршку им је дала и авијација међународне војне терористичке организације НАТО, па су јединице ВРС потиснуте надомак Санског Моста и Бањалуке. Да би последњих ратних дана, у октобру 1995. године и Сански Мост пао у муслиманске руке.

Муслимани сматрају да је за то заслужна њихова војска. Међутим, када се након завршетка рата командант Петог муслиманског корпуса Атиф Дудаковић једном приликом у Сарајеву почео хвалити својим успесима, па је међу местима које је заузео поменуо и Сански Мост, тадашњи лидер муслимана у БиХ Алија Изетбеговић му је одбрусио да ућути јер је он, како је рекао, Сански Мост купио за 40 милиона марака и у њему је „платио сваку кокош“.

Било како било, Сански Мост и околина, па тако и Фајтовци, су по Дејтонском споразуму припали хрватско-муслиманском делу БиХ. Ни после 20 година мира у БиХ нико од Срба из Фајтоваца није се вратио у своје село. Започели су нови живот у Приједору, Бањалуци, Србији…по белом свету, далеко од сваког свог.

У ово крајишко село путујем 17. новембра из правца Приједора и Санског Моста. Пролазим кроз Хусимовце, Доњи Каменград, скретање за Горњи Каменград и, након шест-седам километара вожње, наилазим на саобраћајни знак Фајтовци. Испред мене питома долина дуга два километра и широка 600-700 метара, са једне стране окружена шумом, са друге ту и тамо пошумљеним брежуљцима. Кроз сред долине пролази магистрални пут од Санског Моста према Босанској Крупи, а око пута са једне и друге стране сместило се насеље.

Испод насеља, до шуме, зелене ливаде, изнад насеља остаци порушених српских кућа, утонули у ретку листопадну шуму и напуштене воћњаке. Неколико зидина наднело се над сам магистрални пут. Размишљам да ли их Срби још нису продали или су их купили муслимани који су сиромашни па немају новца да их обнове.

НЕМА КО НИ МРТВЕ ДА ОБИЛАЗИ: Српско гробље зарасло у коров

Аутомобил заустављам у центру села, испред џамије коју су муслимани подигли у част свог најпознатијег земљака Мехмеда Алагића, официра некадашње ЈНА који је у последњем рату који се у БиХ водио против српског народа догурао до генерала и команданта корпуса. Улазим у пекару. Дочекује ме лепа и насмејана девојка. Есма. Питам где су се налазиле куће Дошеновића и других Срба. Јој, каже, слабо ја то знам. Ја Србе нисам ни упамтила. Рођена сам после рата. Питајте неког старијег.

-Да ли би волела да у селу има Срба?

-Не знам.

-Да ли би могла да се удаш за Србина.

-Ако је леп и ако је добар човек, зашто да не.

Службеник у пошти, средовечни мушкарац, ми даје прве информације о Дошеновићима, Дрчама, Ћургузима, Дошенима…Говори о њима са топлином. Присећа се школских дана, дружења, братства и јединства…Покушава да се сети где је ко од њих избегао. Али, каже, боље иди у ону кућу преко пута, тамо живи брат генерала Алагића, он више зна. У дворишту куће преко пута домаћин, са још двојицом људи, бетонира носеће стубове за неки нови помоћни објекат.

БРАТ МУСЛИМАСКОГ ГЕНЕРАЛА: Наш репортер Душан Марић са Екремом Алагићем

-Ја сам Душан Марић са Купреса.

-Ја сам Екрем Алагић.

-Мехмедов брат?

-Јесам.

-Ратовао сам против њега. Око Купреса и Бугојна. Три године смо били јачи, а онда су нас с леђа напали Хрвати.

-Ми смо и ослободили Купрес, а онда га предали Хрватима.

-И да нисте, они би га ионако добили.

-Исто нам је. И њима, и нама и вама. Јунаци и сиротиња изгинуше, лопови се обогатише, поштени људи једва састављају крај с крајем. Можда код вас у Србији и буде неког добра, овде код нас мрка капа – одмахује руком.

Објашњавам му због чега сам дошао, а он мени где се налази срушена српска црква, где су биле куће Дошеновића и осталих Срба, где су њихова гробља.

-Дошеновићи су били и овде уз магистрални пут, где је сада бензинска пумпа. Тамо горе су ти Долови, са остацима цркве. Ишао бих ја са тобом, али не могу прекидати бетонирање и оставити људе.

За успомену, правимо неколико заједничких фотографија.

Неми сведоци о животу српског народа у Фајтовцима

После пола километра вожње према селу Лукавица, остављам аутомобил на раскрсници и настављам пешице, путем уз брдо, који су трактори и кише потпуно изровали. Минут-два пешачења и у сплету дрвећа и шибља наилазим на прве зидине, остатке српских кућа. Једва се примећују. На првој заравни дочекују ме зидине православне цркве.

Од српске куће остале рушевине
Део села у коме живе муслимани

Од светиње је остао само предњи зид олтара и звоника, који од рушења чувају комади железне арматуре. Све остало је рушевина зарасла у шибље и коров. С друге стране пута из шибља и непокошене травурине појављују се први крстови. Од клесаног камена и углавном накривљени, само што нису пали на земљу. Пробијам се кроз грање, читам натписе на крстовима и где год су они читљиви, фотографишем. Неко, негде у даљини, у Великој Плани, Бечу, Минхену…можда преко мора и океана, ће у новинама или на интернету слике видети, гроб неког свог препознати и обрадовати се.

Ранко Дошеновић, Илија Дошеновић, Аврам Дошеновић…Затим споменик мученици Ранки Дошеновић која је 1943. погорела са својом децом Лазом, Душанком, Милевом и Јелком. Милка Инђић и Драго Инђић. Мало са стране два свеже ископана гроба, једина око којих је трава покошена. На дрвеним крстачама имена Боже Инђића и Јеле Инђић. Обоје умрло ове године. Обоје живот завршило негде у избеглиштву, па их је родбина вратила у родни крај. Да почивају у свом гробљу. Међу својим људима. Тамо где их све познаје. И околни висови, и ливаде, и дрвеће и птице. И облаци. И заљубљени пар орлова који кружи изнад ове питоме пустоши и повремено се огласи веселим кликтањем.

Стотинак метара уз пут дочекују ме нове рушевине. Поједине зидине још одолевају зубу времена, стоје усправно. Уместо цвећа кроз прозор ишикљало шибље и трње. Бунари затрпани. Воћњаци остарели. Леп српски засеок, из којег се пружа леп поглед а у којем више нема Срба.

У ЧАСТ ГЕНЕРАЛА: Џамија у центру села

Уз степенице, једини очувани део некадашње куће, нечијег некадашњег дома и уточишта, пењем се у двоспратну рушевину. Док покушавам да кроз прозор кроз који је проникло дрвеће ухватим најлепши кадар неба изнад умрлог села, део бетонске плоче изнад мене се руши. Са себе тресем шут и, задовољан због срећног исхода своје непромишљености, размишљам шта би било да ме је бетон притиснуо. Ко би нашу поисламљену браћу опрао од сумње да су ме она докрајчила. И ко би одговорио на питање одакле ја у Фајтовцима. Када сам јуче из Велике Плане пошао за Бањалуку и Купрес, никоме нисам ни поменуо да ћу „застранити“ до Санског Моста и Грмеча.

У следећој кући на средини остатака дневне собе старински дрвени сто. Некад су око њега седели насмејани укућани, испуњени топлином дома и породичне љубави. Милорад, Стана, Мира, Љиљана, Јелена, Душан… И сањали лепшу будућност. Где ли су сада, ко је од њих жив? Шта год су сањали, ни један од тих снова није се могао замислити без Фајтоваца и овог породичног гнезда.

Кроз зидине гледам простране ливаде испод умрлог села. Некада су за Аранђеловдан, Никољдан, Јовањдан….одјекивале од песме домаћина и њихових кршњака. Сада одјекују од завијања ветра и вукова. Враћам се до центра села и скрећем макадамским путем уз брдо. Девојка из пекаре иде ми у сусрет.

-Нашао сам ти момка у Србији.

-Важи. Пошаљи ми слику.

Аутомобил остављам код две очуване српске зидине, које доминирају на улазу у Фајтовце из правца Санског Моста. Као да чувају стражу. И сваком ко улази у село поручује: „И овде су некада живели Срби“.

Из оближње куће излази човек.

-Земљаче, да ли си староседелац?

-Нисам, из Зенице сам. Шта ти треба?

-Где се овде налазе српска гробља?

-Стотинак метара напред имаш неке споменике, а лево у оној шуми је право гробље.

ЖРТВА БЕЗУМНОГ РАТА: Споменик Светку Дошеновићу

На првом узвишењу два споменика. Дошеновићи. Испод једног споменика од мермерне плоче сахрањени Перо, Мара, Радојка, Коста и Перица. Радојку и Косту 1942. убиле усташе. На другом Мирко и Ђуја. Мирко умро 1992. а Ђуја рођена 1918. Нема године њене смрти. Вероватно умрла и сахрањена у избеглиштву, негде у туђини.

Иза гробова воде два пута. Оба тешко проходна. Око оба тужно зјапе рушевине кућа и воћњаци. У једном трава прошарана великим опалим црвеним јабукама. Очуване,  као да су данас отпале. Али, јабуке нема ко да бере. А очигледно ни ко да купи. Требало ми је више од сат времена провлачења кроз у коров зарасле воћњаке и дворишта порушених кућа док нисам пронашао тражено гробље. Смештено на ивици шуме, на узвишењу са којег пуца леп поглед на Фајтовце и Погрмеч.

Поред гробова које има ко да посећује трава покошена, други зарасли у коров. Мирко Дошеновић. Светко Дошеновић. Погинуо 1992. Имао је 29 година. И на другим споменицима највише Дошеновића. Боја, Никола, Петра, Зора. Раде Шајиновић. Драгица Родић. Ђурађ Панић. Јелка Вукша. Крај једног споменика проналазим у више кеса чврсто умотане свеће и упаљач. Палим једну свиећу и, срећан што сам данас овде, молим се богу. За покој душе овде сахрањених и за здравље Срба из Фајтоваца расутих по белом свету.

У сумрак се враћам у село. Код прве куће ме дочекује лавеж великог пса шарова. Кидише према мени а онда, ваљда збуњен што ћутим и идем право на њега, помирљиво се склања с пута. Излази домаћин. Ибро. Мршав човек, намученог и питомог израза лица. Објашњавам због чега сам дошао.

-Нека си дошао да обиђеш. И треба. Севап је. Ко зна од кад их нико није обишао. Ја сам родом од Лушци Паланке. И у мом некадашњем селу је пусто. Два муслимана и два Србина. Туга. Док сам био здрав ишао сам да косим српско гробље, али више не могу, Тешко сам оболио. Него хајде да попијемо једну ракију.

-Журим Ибро, кренуо сам родитељима, на Купрес.

-Стићи ћеш, болан. Не ваља журити. Ко је год кренуо, тај је негде и стигао.

Док с ногу испијамо љуту крајишку шљивовицу, питам овог доброг човека од чега живи.

-Од сиротиње, мој Душане. Пензија мала, лекови скупи. Невоља присла са свих страна. Упропастише нас нељуди. Мајку им њихову бандитску. Сиротиња гинула, а они народну муку пљачкали. Погледај какве куће и фабрике су лопови направили а видиш ову муку. У коров зарасла. Овде код мене муслиманска, а тамо код Дошеновића српска. Сиротиња кад удари не гледа на веру.

Враћам се према Санском Мосту. На хоризонту се удружили сутон и тмурни облаци са Грмеча. Музику у аутомобилу одврћем „до даске“. Крајишке песме. „Ој Крајино, ноћас си далеко, ал знај добро, на те мисли неко“.  У души помешана осећања. Задовољан што сам дошао и обишао, тужан због злехуде судбине мог крајишког народа. Ако је и од бога, превише је. Зар 1941. и Јасеновац нису били довољни? Присећам се и мојих ратних сабораца из Шесте санске бригаде ВРС како у лето 1992. године, под командом пуковника Бранка Басаре, на Подовима, планина Јелик, јуришали према Јајцу и пали  покушени рафалима митраљеза.

У Санском Мосту скрећем десно, према Кључу и Мркоњић Граду. Поред мене промичу у сумрак утонула села и градови. Српска села и градови у којима више нема Срба.

 

 

*Причу о српском селу Фајтовци подржала је и помогла Управа за сарадњу с дијаспором и Србима у региону Министарства спољних послова Владе Србије 

 

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.