Да ли је Ђиласова критика убила Исидору Секулић?

Пише: Донко Ракочевић

Многи су вољели Његоша, али нико као Исидора Секулић. И не само да је вољела Његоша, вољела је и Црну Гору, њен народ, а посебно Цетиње коме је посветила стотинак страница у „Књизи о Његошу“.

Многи књижевни критичари имали су само ријечи хвале за поменуту књигу, али комунистички цензор Милован Ђилас је негативно критиковао њену књигу, што је Исидору толико погодило да је одлучила да спали за штампу припремљену другу књигу о Његошу, после чега је пала у очај из кога се никад није извукла.

„Једног јутра, зове ме Исидора Секулић, с молбом да цели сутрашњи дан проведем с њом“, присјећала се Лепосава Бела Павловић, чувена сликарка и професор Београдског универзитета, у свом последњем интервјуу, 2004. године.

Отишла је у девет увече код Исидоре на Топчидер. Исидора јој је рекла да је завршила своју другу књигу о Његошу, али и да је прочитала критику Милована Ђиласа о првој књизи.

„Е, кад је тако како каже овај велмож, не вреди више ни радити ни живети. Спалићу овај наставак ‘Дубоке оданости Његошу’“ – рекла јој је Исидора.

Ипак, хтјела је да неко чује шта мисли. Узела је своје наочаре, и јасним гласом почела да чита. После тога је направила ломачу од свог рукописа. Потом се обратила Лепосави:

„Узмите своје ствари и идите. Нећемо се више видети, осећам то. Много сам вас волела.“

Те ноћу, сусједи су је затекли згрчену на поду, испред каљаве пећи у коју је убацивала странице своје друге књиге о Његошу. Лежећи на кревету, бунцала је.

„Путоваћемо драги мој, знам да ћемо путовати Отићи ћемо даље од свих. Звезде ће нам осветљавати пут. Познајеш ти добро звездане стазе. Радујем се томе…. Путоваћемо дуго, дуго…“

После неколико дана је умрла.

На њеном писаћем столу нађено је само једно писмо. Писмо је испуњено сјећањима на дане младости. То поетско писмо, са пуно топлине, написао је Милан Кашанин, 31. марта 1958. године.

Исидора је пред смрт многа писма спалила, али ово је остало на столу.

Исидора је путовала, обилазила музеје, изложбе, слушала концерте, али то није био циљ њеног путовања. Сва своја крстарења по Европи она предузима да би се увјерила како човјек све живи, страда и ипак се одржава и бива некад велики, упркос несрећама које га руше и носе. Она је пратила смисао свег постојања и смисао људског живљења да би уопште, сама, могла живјети.

Вољела је људе, и свој српски народ, а изнад свих, и изнад свега – Његоша.

Текст преузет са Фејсбука