Легендарни говор поручника Тасића на Церу

Церска битка, позната и као Јадарска битка, одиграла се у свгусту 1914. године између српске и аустроугарске војске. Био је то први део офанзиве Аустроугарске на Србију у којој су непријатељи поломили зубе а српска војска извојевала прву и величанствену победу савезника у Првом саветском рату.

Међу бројним чињеницама и причама о Церској битки остао је забележен и говор поручника Тасића војницима и инвалидима уочи удара аустроугарске војске, који представља прави пример војсковође који жели и уме искрено да мотивише своју војску.  Маестрални комад Душана Ковачевића о овом догађају написао је позоришну представу „Свети Георгије убива аждаху“, која је први пут изведена 1975. године у Атељеу 212. Упркос бројним контроверзама и забранама успешно је протутњала позориштима од Бањалуке до Атине, а видело ју је неколико милиона људи. Године 2009. године на велико платно ову потресну причу пренео је Срђан Драгојевић.

Ратна мелодрама која прати дешавања у српском селу на приобаљу Саве надомак границе са Аустроугарском и то од битке против Турака у Првом балканском рату 1912. до избијања Првог светског рата 1914. и пресудне Церске битке, како то бива са свим сценаријима Душана Ковачевића, пуна је болних истина о српском народу. Ево легендарног говора поручника Тасића на Церу 1914. године:

„Кад испалиш сву муницију, а непријатељ и даље наступа – на бајонет, кад ти сломе нож – на руке, кад ти поломе обе руке – на зубе, кад ти избију и последњи зуб,све док можеш да мрдаш, док те има – нападај! Кад те смртно погоде, гледај да им паднеш на сред пута, да те заобилазе, прескачу, склањају, да им мртав сметаш! Затим, подофицира који викне „Јуриш браћо!“ – одмах ћу убити. Виче се само: „За мном браћо!“ Тако подофицир виче ако је испред стотину војника, тако виче и кад остане сам – и јуриша. Највише на свету мрзим да видим мртвог војника и живог подофицира… …Затим, ако сте икада чули за реч „повлачење“, од данас је заборавите. Ту реч, док сте под мојом командом, док су нам куће и деца иза леђа, док су нам раке очева на поглед удаљене, ту реч из мојих уста нећете чути. Повлачење неће бити. Сви се могу повући, сви могу прећи на друге положаје, ми нећемо педаљ назад! За мене постоје две команде: команда Врховне команде и команда моје земље, а земља је узад сваке друге команде и она наређује: ни корај назад! Ко се осврне, угледаће цев мога пиштоља и то ће му бити последње што је угледао. Ја и ви смо, браћо, од наших кућа кренули мртви – то да вам увек буде на памети! Пошли смо мртви, немамо шта да изгубимо. Ако Бог да да победимо, у овом рату ћемо се родити! У овом рату бранимо отаџбину – земљу отаца наших, боримо се за синовину – земљу наших синова. Између отаџбине и синовине нас нема!“

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.