Кум Хрват хтео да ме убије јер сам Србин

Пише: Васко Вукоје, Србин који је у Дубровнику живио 1991. године 

Навршава се 30 година од дана када је Дубровник постао ратна зона, и када смо ми Дубровчани постали глинени голубови. Тридесет година од најстрашнијих дана, мјесеци и година у нашим животима.

Нама, који смо вољом наших родитеља, рођени „погрешних крвних зрнаца“, било је посебно тешко, јер смо, баш и управо због тога, били на мети будућим „херојима“, „ослободитељима“, „драговољцима“ у граду и наравно, као и сви остали становници Дубровника, на мети тадашњој ЈНА и онима који су им се придружили у жељи да створе још „старији и љепши“ Дубровник.

Тридесет година истраживања, дало ми је за потврду сумњу да је (сада бивши) супруг моје родице Марије Микељ, данас Палунчић, Иво Гјаја, предратни бољшевик и стаљинист, а од деведесетих, по мени, најжешћи усташофил и клерофашист (као већина комуниста постао је острашћени католик-вјерник, како би се то модерно рекло, католибан), пуцао на мене док је обављао послове најважнијег ХДЗовог повјереника у Мокосици од 1.10.1991.

Склониште у Мокосици, у којем су се Вукоје крили

Пуцао по ондашњој једино прихватљивој тези, уби Србина. Промашио је као и Марин Миоц, звани Мађар на груској плаци, јер је срећом метак прошо поред мојег десног рамена и одбио се од зида, промашивши ме неколико цм, док сам на тренутак био у стану.

Ове су слике и одговор на питања оних којима живот почиње профитерским ратом 1.10.1991, а који гласи већ офуцано, гдје си био 1991? Био сам у склоништу и повремено у стану. (У међувремену отетом и никад враћеном).

До прогона, сваки дан је био дан чежње и дан наде да ће дјевојчице старе 6 и 8 година преживјети. Колико је тога „откривено“ у ових 30 година, колико страдања Дубровчана нехрватске националности и некатолика, колико злочина у опкољеном граду, за које никад нико није одговарао, колико измишљотина и оптужби на рачун дубровачких Срба, Хрвата који нису плесали по нотама ХДЗ-а и Бошњака-муслимана, који у међувремену нису промијенили идентитет.

Сјећајући се оног стравичног јутра од прије 30 година, када ме је као и друге у Мокосици пробудио рат, сјећајући се патњи, страха, болести и глади у склоништу, клањам се свим невиним жртвама убијеним од оних с брда, многим познатим и драгим људима и надам се да ће ИСТИНА, једнога дана кад ХДЗ више не буде на власти, угледати свјетло дана.

И да ће они ЗЛОЧИНЦИ који су УБИЈАЛИ Дубровчане погрешних крвних зрнаца, силовали старе жене и дјевојцицу од седам година (а тај је ратни злочинац јуче свечано примио кључ у руке новог стана у Мокосици) одговарати за своје злочине, једнако као што се залажем да СВИ који су окрварили руке, кад тад заврше тамо гдје злочинци морају завршити.

Клањам се свим протјераним, пребијеним и заувијек осакаћеним Дубровчанима, које су злочинци у униформама разних хрватских војних и паравојних формација, мучили, пљачкали и протјерали, надам се, ако биологија не буде брза, да ће Иво Гјаја и сви мали и искомплексирани људи, као што је он, одговарат за убиства и покушаје убиства.

Нажалост, да поновим, док је ХДЗ на власти, то се неће догодити, нити ће истина о убијеним Дубровчанима, прије свих Срба и Бошњака, угледати свјетло дана.

Али, остаје нада…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.