Dve oaze Srpske crkve na ledenoj Aljasci

Monaška laguna na ostrvu Sprus udaljena je otprilike četrdeset minuta brodom od ostrva Кodijak. Ovde apsolutno ne postoji “buke spoljašnjeg sveta”. Ovo mesto je kolevka pravoslavnog monaštva u Americi.

Sveti German Aljaski, član prvobitnog ruskog misionarskog tima iz manastira Valam i prvi kanonizovani pravoslavni svetac u Americi, živeo je ovde više od dvadeset godina, sve do svoje smrti 1836. Danas dve monaške zajednice – skit Svetog Mihajla za muškarce i skit Svetog Nila za žene, pod jurisdikcijom Srpske pravoslavne crkve u SAD – žive u neposrednoj blizini isposnice Svetog Germana i nastoje da slede njegov primer u molitvi i jednostavnosti života.

Monaška laguna leži na istočnoj ivici ostrva Sprus, i predstavlja važnu destinaciju za hodočasnike iz celog sveta koji dolaze da posete kuću i grob Svetog Germana.

Zvanično hodočašće u isposnicu Svetog Germana održava se svake godine oko 9. avgusta, na dan njegove kanonizacije, ali stotine posetilaca dolaze ovde tokom cele godine. Mnogi od njih hodočašće na mesta svetog Germana kombinuju sa posetama skitima Svetog Mihajla i Svetog Nila.

Skit Svetog Mihajla za muškarce osnovan je 1983. godine, čime je ponovo uspostavljena tradicija stalnog monaškog prisustva na ostrvu Sprus. Potrebno je oko sat i po pešačenja od takozvane Monaške lagune gde se brod iskrcava, do skita Svetog Mihajla.

Glavna zgrada skita, sa kapelom, trpezom i ćelijama za monahe i goste, nalazi se visoko na padini i nudi veličanstven pogled na more i okolna ostrva. Jedna od inspiracija za ovu zgradu bio je manastir Svetog Simona na Svetoj Gori.

Monaške zajednice Svetog Mihajla i Svetog Nila žive asketskim životom koji podrazumeva mnogo teškog fizičkog rada. Obe zajednice se oslanjaju na međusobnu pomoć i podršku. Monasi odlaze u ribolov, dok monahinje dime ulov.

Da bi preživeli duge zime na Aljasci, monasi pomažu časnim sestrama da iseku i sakupe drva za ogrev, što je jedini izvor grejanja u oba skita. Monahinje takođe održavaju staklenik, uzgajaju krompir, repu, kelj, kupus i repu.

U letnjim mesecima i monasi i monahinje sakupljaju pečurke i šumsko voće i konzerviraju hranu za zimu. Oba skita su odsečena od električne mreže, iako imaju solarne panele koji obezbeđuju ograničenu količinu energije. Nijedan skit nema vodovod.

Pa ipak, životi monaha i monahinja ovde nisu koncentrisani samo na fizički opstanak – oni su pre svega fokusirani na na stalnu molitvu i održavanje dnevnog, u slučaju monahinja čak i noćnog, ciklusa bogosluženja.

Surovi vremenski uslovi i negostoljubivo prirodno okruženje mogu službu učiniti vrlo izazovnom. Na primer, da bi došle u kapelu iz svojih ćelija, časne sestre moraju da pešače čak i noću kroz šumu, uskim stazama koje su zimi potpuno zaleđene!

U skiti Svetog Nila, monahinje nastoje da se ugledaju na monaške ideale siromaštva, askeze i unutrašnje molitve.

“Jaki smo u našem zajedništvu, ali ima mnogo prostora i za samoću. Najvažnija stvar koju možemo ponuditi su zapravo tišina i samoća. Ovde nam se sviđa, jer nema apsolutno nikakvog uplitanja spoljašnjeg sveta: celo ostrvo pripada skitu”, ispričala je mati Nina, igumanija skita Svetog Nila.

“Кao sestrinstvo, do pravoslavne vere smo došli preko ruske liturgijske tradicije, a sada smo deo Srpske crkve. Održavamo bliske odnose sa raznim američkim grčkim pravoslavnim manastirima. Shodno tome, naše službe su na engleskom, ali molitveno pravilo blisko je grčkoj tradiciji, dok u našem pevanju kombinujemo ruski i vizantijski stil”, objasnila je mati Nina.

Dok su tišina i samoća u samom srcu monaške zajednice Svetog Nila, sestre su veoma poznate i po gostoprimstvu. S ljubavlju i toplinom primaju sve goste na svom osamljenom ostrvu.

“Mi jako volimo svoje hodočasnike, ali imamo mnogo posla da obavimo. Ovo je veoma zauzeta zajednica: ‘dosada’ nije u našem rečniku”, kaže mati Nina.

U poređenju sa monahinjama, monasi skita Svetog Mihajla su nešto izloženiji spoljnom svetu. Tokom poslednjih decenija, nekoliko pravoslavnih porodica kupilo je zemlju i sagradilo kuće na ostrvu Sprus, gde su postali redovni posetioci bogosluženja u manastiru.

Pored toga, grad Кodiak, na susednom ostrvu, dom je misije, gde pripravnici borave dok se pripremaju da postanu verski misionari. Direktori misije često dovode ove stažiste u dnevne posete skitima kako bi ih bliže upoznali sa pravoslavnom verom i životom monaške zajednice. Oni pomažu monahinjama u raznim poslovima oko kuće, poput kopanja, cepanja drva za ogrev i sl.

Ček i nepravoslavne komšije povremeno prisustvuju bogosluženjima u manastiru i doprinose zajedničkom životu skita. Četvrtog jula  održava se zabava za lokalnu zajednicu, na plaži u Sani Kouvu, uz čitanja priča iz američke istorije i pevanje tradicionalnih američkih pesama. Monasi uvek učestvuju u ovom događaju.

Većina ljudi posećuje skite između maja i septembra, kada je vazduh topao i mora su mirnija. Ipak, čak i tada je putovanja teško planirati unapred, jer je vreme uvek nepredvidivo. Za one koji žele duže da se odmore od buke i stresa savremenog sveta, skiti Sveti Mihajlo i Sveti Nil dočekuju goste u svojim osamljenim domovima, u kojima dele zajedničku molitvu, rad i obroke.