Крст и мач

Пише: Ненад Илић, старешина храма Светог Николе у Холандији

Хвала Богу да смо се последњих деценија сетили личности темељних за српски идентитет.

Сваки споменик дођагај је у коме се неко време среће са увек живим великим личностима. Одражава сусрет духа времена са оним трајним. А велике личности, без обзира на моћи неке генерације да их разумеју и сачувају себи за узор најбоље од њих, ступају и преко споменика у симболички додир са неким следећим генерацијама.

Наша потрага за угроженим идентитетом остаће као траг будућим генерацијама забележен и у нашим споменицима.

Многи се тренутно баве заменом крста у руци на споменику Стефану Немањи, Светом Симеону – мачем, испред некадашње железничке станице у Београду.

И заиста занимљиво је да је највећи освајач у српској историји, цар Стефан Душан, остао на споменику у престоници са закоником у руци, а оснивач светородне династије Немањића, Свети Симеон се појављује на монументалном споменику са мачем у руци.

Занимљиво је како је прошао споменик цару Душану у Скопљу на коме је цар у рукама држао инсигније – жезал и земаљски шар са крстом. Побеснели Албанци су поломили и жезал и крст са шара. Као што су ломили крстове са купола на Косову и Метохији.

Да ли је крст ипак моћнији од мача? Дубљи и трајнији симбол. Важнији за идентитет српског народа.

У праву су и они који ових дана правдају замену Немањиног крста мачем – идејом подвлачења државности и силе без које се држава не може очувати. Али није свеједно да ли је сила оплемењена вером у васкрслог Христа или је гола, сама себе оправдавајућа.

Али добро – мало узбрдо па се долази и до храма Светог Саве.

Истински сусрет са Светим Симеоном ионако остаје у молитвеном простору Цркве. Једино што много више људи пролази улицама и трговима него што улази у цркве. А у временима кад се масом диригује једноставним знацима то није без значаја за судбину народа.