Крајишки добровољци у српској војсци

Добровољци су након повлачења српске војске преко Албаније у Грчку били једини извор попуне српских јединица које су захваљујући добровољцима добиле потребну снагу да након опоравка у Грчкој пробију Солунски фронт и донесу слободу у све наше крајеве.

***

Најбољи познавалац ове теме је др Милан Мицић, историчар из Новог Сада који је потомак добровољаца са Баније. Он је о добровољцима написао већи број дјела и одржао већи број предавања. Једно од ових дјела је и књига „Српско добровољачко питање у Великом рату 1914 – 1918“ (објављена од стране Банатског културног центра из Новог Милошева и РТС –а). Добровољци са подручја Хабзбуршке монархије су током I свјетског рата долазили у редове српске војске након предаје снагама Антанте на италијанском и руском фронту или су долазили из Сјеверне Америке. У овом раду се описују крајишки добровољци који су у српску војску дошли из Сјеверне Америке.

Др Мицић каже да су српски добровољци из САД –а долазили преко канадских сабирних кампова, енглеских и француских лука… прво одредиште је била Бизерта (Тунис) гдје су добровољци прошли војну обуку, а затим су распоређени као дио српске војске на Солунском фронту. Влада Николе Пашића је све до окупације Србије 1915. године занемаривала добровољачке јединице јер је била у сукобу са организацијом „Уједињење или смрт“ која је окупила бројне добровољце који су били у елитним комитским снагама српске војске (Раде Малобабић, Мустафа Голубић и др.). Ипак, након окупације Србије и повлачења српске војске преко Албаније добровољци су били неопходни.

Средиште окупљања српских добровољаца из САД –а је била Бизерта у Тунису гдје је било и средиште опоравка једног дијела рањеника српске војске. Од ранијих чланова српске војске који су се опорављали у Бизерти је основан Десети пјешадијски комбинивани пук (од дијелова четири пука) са укупно 2.311 чланова. Овај пук је касније расформиран јер је имао много чланова који су служили у митраљеским одјељењима својих ранијих јединица док је у другим јединицама српске војске на Солунском фронту било мало обучених митраљезаца.

У Бизерту је из САД –а стигло 5.026 добровољаца који су ради обуке распоређени у Добровољачки пук, али су касније распоређени у друге јединице српске војске. Основна, регрутна обука је трајала 35 – 40 дана, а четна обука је трајала 10 – 15 дана.

Постојала је и Подофицирска школа у којој је извођена важна обука која је обухватала руковање француском артиљеријом (модели које српска војска раније није имала), обуком за митраљесце и пушкомитраљесце, обуку јуришних трупа и понашање у случају напада бојним отровима. Дио полазника је остао у Бизерти и 1918. године је враћен у предратно сједиште ове подофицирске школе – Скопље.

У Бизерти су постојали и богати културни садржаји (српско војничко логорско позориште, музика Коњичке дивизије (бринули су о музичкој школи и приређивлаи су концерте), сликарске изложбе, основан је лист „Напред“ у којем се радио и Веселин Чајкановић, итд.).

Грађани Бизерте су на све начине олакшавали боравак српске војске која нарочиту захвалност дугује гувернеру Бизерте, адмиралу Емилу Гепарду (по коме је једна улица у Београду добила име). Адмирал Гепарт је дочекивао и испраћао конвоје са српским војницима, редовно обилазио српске рањенике, учествовао у српским културним приредбама, а често је и прекорачивао службена овлашћења (тако се побринуо да српске јединице добијају пуна сљедовања хране упркос оскудици која је владала на савезничким фронтовима). Током рата је настао већи број српских пјесама и анегдота посвећених овом српском пријатељу, а композитор Ренд је компоновао „Адмиралов марш“.

Грађани Бизерте су покренули иницијативу да се упокојеним српским војницима подигне споменик, а подршку овој идеји је дао и туниски беј, ректор Универзитета у Алжиру (професор Ардонај), предсједник Црвеног крста Д‘Жантал и друге угледне личности. Тако је на Видовдан 1916. године одржана прва заупокојена молитва за страдале српске војнике. Српско војничко гробље се налази у Феривилу, а гробови су обиљежени крстовима у облику мача са именом, средњим словом и презименом свих упокојених војника.

Солунски процес из 1917. године је изазвао смутње и у Бизерти одакле је у Солун одведен мајор Љубомир Вуловић (и стрељан заједно са Драгутином Димитријевићем Аписом и Радом Малобабићем). Први транспорт српске војске из Бизерте за Солун је кренуо 14. маја 1916. године, други 21. јуна, а трећи 14. јула (у част француског националног празника). Из Бизерте је у Русију кренула група официра која је тамо формирала штаб добровољачке дивизије која се борила у Добруџи.

***

Краљевина СХС је била политички нестабилна држава, а српски добровољци су били основно везивно ткиво које је нова држава у процесу аграрне реформе и колонизације насељавала на несигурним границама нове државе. Тако су добровољци као у вријеме насељавања Војне крајине добили улогу Крајишника.

Процес колонизације добровољаца Великог рата (1914 – 1918) није био промишљено организован па су добровољци често остављани да се сами сналазе. Добили су по пет хектара земље и празан плац да граде кућу, а нису имали пољопривредне алате, стоку, сјеме, искуство у обради земље… Проблем је била и храна за породице, а ново поднебље је било другачије од родног краја па су у почетку многи обољели и помрли.

Ипак, животна виталност, жилавост добровољаца – колониста су пресудили па су до 1941. године настала добровољачка насеља са црквама, општинским зградама, школама, соколским домовима. Овладали су савременим техникама обраде земље па је и привреда процвјетала. Држава је требала да им посвети много већу пажњу јер су они ризиковали своје животе за стварање те државе и омогућили су јачање српске војске која је захваљујући доласку добровољаца добила снагу да пробије Солунски фронт.

Др Мицић каже да је до 1941. године издано 43.408 добровољачких увјерења (углавном за добровољце из I свјетског рата, али и за добровољце ранијих ратова (Босанско – херцеговачки устанак 1875. године, ратови 1876. – 1978., године и балкански ратови). Многи добровољци су страдали након окупације Краљевине Југославије 1941. године.

***

Међу добровољцима који су ступили у редове српске војске у I свјетском рату је био и Симо Живковић из Доњег Будачког (брат мог ђеда Петра).

Симо је рођен 1896. године (отац Павле и мајка Петра), а 1912. године је емигрирао у САД. Симо је бродом „Noordam“ отпутовао из Ротердама у Њујорк и најприје отишао код ујака у државу Охајо и тамо се уз ујакову помоћ запослио у руднику. Поред посла у руднику, Симо се бавио и зидарским послом и добро је научио овај занат (што ће му вредити и касније у животу). Симо Живковић је у Чикагу постао члан српског друштва „Србобран“, а у овом граду је уписан у добровољце. Упис добровољаца је вршио потпуковник Прибићевић (родом са Баније) којег је на овај задатак послао војвода Петар Бојовић.

Са другим српским добровољцима је из Њујорка отишао у Канаду, а из ове земље је кренуо дуг пут око Јужне Африке и кроз Суецки канал до одредишта Бизерта 1917. године (њемачке подморнице су угрожавале бродове сила Антанте па су добровољци због тога морали да иду овим заобилазним путем до Бизерте). Из Бизерте је отишао на Солунски фронт, а српски добровољци су први кренули у пробој бугарских линија (за око осам сати жестоке борбе је погинуло преко 2000 српских војника) и омогућили пробој Солунског фронта.

Симо је након завршетка рата и проглашења нове југословенске државе упознао Петру Павловић и са њом је основао породицу. Заједно су изградили кућу у Кривој Бари (на румунској граници). Касније су се преселили у Београд. Њихови потомоци и данас живе у Београду. Фотографије приложене уз текст су из породичне архиве Слободана Живковића.

***

Наш народ је током историје био изложен бројним искушењима, али је опстао јер су га чувале истинске вриједности на којима се ствара свака истинска заједница (брачна, породична, народна). То су искрена љубав, међусобно поштовање и разумијевање.

Подстакнути љубављу многи наши преци су отишли у Сјеверну Америку да зараде новац којим су помагали своје породице које су остале у завичају. Неки су основали породице у Сјеверној Америци, али већина је долазила само да би олакшали живот својим породицама у завичају. Због тога заслужују наше љубав и поштовање.

Осјећај припадности заједници и љубав према народу су омогућили оснивање Српске банке, Савеза српских земљорадничких задруга и „Привредника“. Ове установе су на основу идеја Николе Беговића основали Владимир и Паулина Матијевић и њихови сарадници. Ове и све друге економски успјешне и социјално одговорне установе и предузећа која су наши преци основали након I и II свјетског рата су основане на врлинама и оне су омогућиле да се знање стави у службу цијелог друштва.

Врлинама наших људи се може објаснити и учешће Крајишника у редовима српске војске у балканским ратовома и у I свјетском рату. Др Мицић каже да се српски добровољачки покрет разликује од других добробољачких покрета у I свјетском рату. Наш покрет је почео да јача 1916. године када је воља за борбом сплашњавала у другим земљама, а наши добровољци су баш тада почели масовно ступати у редове српске војске која је била у најтежем положају јер је за разлику од других чланица Антанте Србија била окупирана.