Век српске историје у Белој цркви Каранској

Пише: Немања Девић, историчар

Као да је цео један век, чак и цела историја једног народа, сабијенa у малу сеоску црквену порту. Задужбина српског велможе Петра Брајана из 14. века налази се одмах поред пута у селу Каран код Ужица, као неми сведок успона и падова земље која је у време градње сијала као и све њене светиње, побијајући тезу о мрачном средњем веку у Срба. Али ова црква није знаменита само по својој унутрашњости и раскошном фрескопису који приказује време Немањића, већ и по белезима 20. века споља, на самом улазу у храм.

Са леве и десне стране врата, попут два невидљива стуба који подупиру здање, исписана су имена палих ратника из овог и других села некадашње општине, у времену од 1912. до 1918. године. Писана су ситно, као писаним ћириличним словима, у сваком реду је по једно име. Много их је, превише. Нека су и избледела, једва читљива. Покушавам да их пребројим бар у Трнави, првом селу уклесаном на плочи. Више сам се пута забројао и кретао изнова, док нисам дошао до збира од 94 палих. Из те мале сеоске општине их је, дакле, неколико стотина.

Највише је Костића, њих 13, а свештеник, дивни домаћин, говори ми да је од ове фамилије у селу преостало свега 5-6 кућа. Привлаче ми пажњу презимена којих нема у мом крају. Мурићи, Миловићи, Гускићи, Цвијовићи… Знао сам у Студењаку једну девојку из ужичког краја која се тако презивала. Јесу ли то њени и зна ли за њих? Један је, видим, био и капетан…

На самом врху спомен плоче уклесани су ликови краља Петра Карађорђевића и Милоша Обилића – два косовска јунака и сведока завета који живи 800 година. И исписан текст: „

Општина Каранска својим јунацима, за спомен и славу, за понос и углед.“ У доњем делу су архетипски ликови јуначина, онакви какви су 1914. кренули на Цер, и 1918. стигли на Солун. Испод плоча засађено је шарено цвеће, види се да о украсу брине брижна рука попадије.

Читава композиција је дирљива и нетипична, па тера на истраживање ко би могао бити њен аутор. Од свештеника ћу сазнати да је то био нико други до Михаило Миловановић, херој у Првом и наводни издајник у Другом светском рату. Некадашњи добровољац у боју на Косову 1912. и сликар српске Врховне команде 1914-1918. (прве асоцијације на ликове војвода заправо су његови портрети), аутор бројних споменика палим друговима (између осталог и саборцима из Дринске дивизије на Крфу), Миловановић је 1941. оптужен од партизана да је немачки агент и онда стрељан у терору који је завео Слободан Пенезић Крцун у Ужичкој републици.

Изашао сам из ове порте пун дивљења према храму који као да је израстао насред Косова, а не на 20-ак километара од Ужица, и који сам на своју срамоту тек ових дана први пут посетио. О томе како су некадашњи јунаци обноћ 1945. били проглашавани за издајице. О томе какво све благо имамо око себе и јесмо ли његови достојни чувари. О томе како смо изгинули као мрави у Великом рату, а како нас сада, у друштву безнађа, у истој мери побише без метка.

О томе како је Србија велика тајна. Како су њене лепоте видљиве само реткима, који истински искораче из лажне медијске слике и отисну се пут њених села и гора. Мисао је сустизала мисао у самом сутону дана. А онда, преко пута храма, налетех на стару чесму. Подиже је, веле, за душу родитељима, “а на опште добро и употребу народу“, Спасоје Пенезић, кафеџија из Ужица, који беше рођен баш у овом селу. Па то је Крцунов отац, сетих се! Зидао је своју малу задужбину баш наспрам древне задужбине, уклапајући се у меморијалну целину коју ће његов син са друговима тако безбзирно рушити само двадесетак година касније.

Да, превише је ово историје за једно село и један дан. Треба гледати цвеће, травњак и дрвеће. И дивити се јесени чији мирис лагано надолази у Белу цркву Каранску…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.