Командант 1. пролетерске у Алеји заслужних грађана

Јагош Жарић, последњи командант легендарне Прве пролетерске бригаде, под чијим је вођством ова јединица ослобађала Београд, ускоро ће се наћи у Алеји заслужних грађана, на Новом гробљу. То је потврдила његова кћерка Александра, урна са Жарићевим пепелом, две деценије после његове смрти, биће пренета са Централног гробља и, у присуству највиших званица, положена у Алеју, 21. децембра.

Тог дана обележава се тачно 80 година од када је формирана Прва пролетерска, из које је касније израсла ЈНА, у Рудом, 1941. Жарић је у њеном саставу био од самог почетка.

Овај заборављени херој биће сахрањен поред Зденка Дупланчића, учесника НОР-а и пуковника Ратног ваздухопловства ЈНА, ком је уједно био командант. Дупланчић је имао само 15 година, када је под Жарићевим руководством учествовао у ослобађању Београда, а преминуо је последњег дана прошле године.

-Мој отац је био првоборац, носилац партизанске споменице са бројем 45. Одмах, на почетку рата, учествовао је као заменик командира чете у чувеној Пљеваљској бици. У Првој пролетерској бригади је од њеног оснивања, па све до краја рата, увек на руководећим местима – командир чете, командант батаљона, заменик команданта бригаде, да би од фебруара 1944. па све до краја рата и њеног распуштања био командант. Прошао је све непријатељске офанзиве током рата, имао је значајну улогу у пробијању обруча на Сутјесци, ослобођењу Београда, пробијању Сремског фронта, заробљавању припадника СС Принц Еуген дивизије, ослобођењу Загреба, на крају је стигао до Трста и чувао га до његове предаје – каже Александра Жарић.

Јагош је важио не само за храброг борца, већ и за одличног стратега. Своје умеће показао је приликом извлачења партизанских трупа приликом битке на Сутјесци, али и прављењу пролаза на Сремском фронту. Борбе су трајале данима, много људи је изгинуло, када се неко сетио и позвао Жарића. Овај је погледао мапе и видео минско поље. Знао је да је оно најслабије чувано. Предложио је да се туда потера стока, а за њом су јуришали борци и тако пробили фронт. Американци су затим послали новинаре да сниме човека који је заробио припаднике елитне немачке СС Принц Еуген дивизије.

Током борби за ослобађање Београда ратовао је са генералом Владимиром Ивановичем Ждановим, са чијим је војницима ослобађао улицу по улицу, кућу по кућу. Најтеже борбе водили су око Главне поште, Палате „Албанија“, Народног позоришта… Руски генерал тражио је да га Жарић, који је тада већ одслужио казну на Голом отоку као ибеовац, сачека на аеродрому приликом посете 1964. До сусрета никада није дошло јер се авион са делегацијом из Москве срушио на Авали. Три деценије касније, представници Руске думе донели су Јагошу одликовање поводом педесетогодишњице Отаџбинског рата, а указ је потписао тадашњи председник Борис Јељцин.

После рата Јагош је завршио Вишу војну академију ФРУНЗЕ у Мосви, а по повратку био је командант дивизије у чину пуковника. Предложен је за народног хероја, али одликовање не само да никада није добио, због Резолуција ИБ, већ су му, после хапшења,

одузета и она која је имао: два ордена за храброст, Орден Отаџбинског рата првог степена СССР, Орден партизанске звезде првог и другог реда, Орден заслуга за народ и Орден братсва и јединства првог реда и чин пуковника. Остављена му је само Партизанска споменица.

Ухапшен је 7. новембра 1949. под оптужбама „да је покушао да припоји Црну Гору и М

акедонију Великој Албанији“. Прошао је кроз Бањички логор, Стару Градишку, Голи оток и Билећу. У ком год да је затвору био, премлаћиван је и мучен. Хапсили су га и тукли дојучерашњи саборци из Прве пролетерске. Робијао је у озлоглашеној Петровој рупи, на „пакле

ном острву“, са саборцем, Владом Дапчевићем. На Голом отоку је, иако су му услед батинања поломљена ребра, морао да вуче „трагач“ препун камења. Ноћу је рукама тукао камен о камен и ситнио га у шодер. Кад заспи, будили су га и терали кроз шпалир батина.

Амнестиран је на Дан републике, 29. новембра 1956, али су га до краја живота пратили удбаши. Умро је 2001, а рехабилитован, на кћеркин захтев, 2013. године. Породици, међутим, до данас нису враћена његова одликовања.

-Обратила сам се Генералном секретаријату председника Републике и министрима војске и полиције, па се надам да ће се ући у траг одузетом ордењу или бар урадити реплике. Жеља нам је да их изложимо приликом полагања урне – каже Александра Жарић, која се нада да ће њеном оцу постхумно бити враћен и чин пуковника, са чим је упозната Управа за кадрове Сектора за људске ресурсе Министарства одбране, али и додељен Орден народног хероја, који му је својевремено ускраћен из политичких разлога.

Из Министарства одбране, Управе за традицију, стандард и ветеране, потврђено јој је да постоји документација о додели ордења Јагошу, али нема акта о њиховом одузимању, нити се зна где се сада налазе. Овај сектор предложиће министру одбране да, у сарадњи са Канцеларијом ордена председника Републике, породици уручи уверење о додељеним одликовањима, а „затим ће се посветити покушају да их пронађе“.

Добио улицу на Вождовцу

Јагош Жарић је, уз огромно залагање кћерке, добио улицу са својим именом, на Вождовцу, 2019. године. Свечано откривање табле одржано је те године, 20. октобра, на Дан ослобођења Београда. Између осталих, присуствовао му је и један од последњих, у то време живих бораца, Зденко Дупланчић.

Извор: Новости

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.