Kolona

Sećanje na najveći zločin posle Drugog svetskog rata, egzodus Srba iz Krajine u monstruoznoj akciji „Oluja“ pre 28 godina, oživela je u svom autentičnom svedočenju novinar RTS-a i Radio Beograda Djurdjica Dragaš. Njen tekst prenosimo u celosti: 

Piše: Đurđica Dragaš

U tu nepreglednu, nesrećnu kolonu stali su vekovi trajanja i borbe. Iako tada nije tako izgledalo, jasno je danas da nismo poraženi i uništeni. Dokaz se nazirao već u koloni, u radoznalim dečjim očima koje su virile ispod cerada, u plaču beba koje su se rađale usput…

Sunce je lagano rasterivalo poslednje senke noći. Svitalo je nad Banjalukom, ali taj veličanstveni trenutak rađanja novog dana, jutros nije doneo ništa dobro.

Bilo je nekako lakše dok je svuda oko nas bio mrak. Bilo je lakše zatvoriti oči i praviti se da je sve u redu, da spavaš u svom krevetu, u svojoj kući i da su prethodna tri-četiri dana samo košmar iz kojeg će te probuditi novi dan. Ali novi dan je doneo samo potvrdu košmara.

Probudila sam se ispod traktorske prikolice, prljava i umorna, još mokra od kiše koja nas je neumoljivo progonila. Kao da smo i nebu nešto skrivili, ovako nesrećni i rastrgani…

Samo me je zrnce neizmerne sreće zbog toga što smo od juče svi na okupu sprečavalo da jaučem iz sveg glasa. Da jaučem za svim ovim ljudima, našim sapatnicima koji su, kao i mi, polako i bezvoljno otvarali oči i prihvatali još jedan dan, još jednu potvrdu da ništa više nikad neće biti isto.

Gledala sam ih, te obične, male ljude koji su do juče imali život, nadu, planove….Bila sam nemi svedok njihovih praznih pogleda, straha i neizvesnosti koji su nas prekrivali kao gusta paučina od koje nema spasa. U svakom oku, u svakoj bori i suzi bilo je samo jedno pitanje-šta će biti s nama!!!

A ko da odgovori, objasni, uteši, povede?! Lutali smo obezglavljeni, tražeći spas u nemoćnom besu i malim ličnim pobedama kad ugledaš onoga koga tražiš danima, svoga, voljenoga.

Ništa drugo nije postojalo osim tog iskonskog poriva da nekako preživiš, stisneš se uz poznato telo i moliš boga, svemir, višu silu da vas zaštiti i izvuče iz zla u kojem ste se našli.

Oni koji su uspevali da pronađu članove porodice, da prebrode taj najveći strah, kretali su dalje. Krenuli smo i mi. Ostavili smo iza sebe Banjaluku, crnu od muke koja ju je pritisla. Sklanjali smo pogled od ljudi koji su, baš kao i mi do juče, unezvereno i sa očima punim nade, išli od jednog do drugog traktora i auta, tražeći, moleći, verujući da je baš tu, među umornim licima, ono jedno, najvažnije. Kao da nas je bilo sramota vlastite sreće u ovom moru nesreće.

 

Odmicali smo polako, ne razmišljajući kojim pravcem. Kolona nas je vodila, kao neko odmetnuto, mitsko biće koje vlada našim životima i sudbinama.

A u koloni ništa nije isto kao ono što ste doživeli i videli pre nje. Kilometri koje smo sporo savladavali, putevi, sela i gradovi kojima sam se radovala putujući u Krajinu i tugovala vraćajući se iz nje, sada su bili neprepoznatljivi.

Da, život i svet zaista izgledaju drugačije sa otvorene traktorske prikolice dok se mokar od kiše, ošamućen od sunca, prašine i jada pitaš da li ti se sve ovo zaista dešava.

Vozimo se sporo, dugo… Dani i datumi nisu važni, i ne brojimo ih. Vreme više nema neku veliku ulogu u našim životima. Merimo ga povremenim osećajem gladi i tatinim i ujakovim umornim očima dok se smenjuju za traktorskim volanom.

Kolona usporava i pomalo zastaje samo kad padne mrak. Stajemo i mi i tražimo mesto pored puta na kojem ćemo dočekati jutro.

Oni sa dobrim i ispravnim automobilima odavno su se domogli Srbije. Ovde smo sada samo mi, obični ljudi u poluraspadnutim traktorima i autima koji samo nekim čudom savladavaju put kojim nas kolona vodi.

Ima i konjskih zaprega i pitam se kako li su samo uspeli da stignu ovako daleko. Žao mi je izmučenih životinja, al’ možda je bolje da skapaju ovde, usput, nego da ih love kao zveri oni koji su nam oduzeli sve.

Na našem traktoru ne rade svetla jer je akumulator neispravan i svaki put ga guramo da krene ili zaustavljamo na nizbrdici.

Kad se pomole prvi znaci jutra, krećemo dalje. Kako vreme odmiče sve smo umorniji i razdražljiviji. Svađamo se ponekad, plačemo, optužujemo jedni druge što nismo učinili više, bolje, pametnije.

Baba i deda tuguju za imanjem i stokom. Tata ih teši-kaže da je pustio krave i konje iz štale, da ne izgore živi, vezani. Mama ga kritikuje što nije iz babine i dedine kuće uzeo nove stvari, posteljinu, peškire, garderobu. On joj se pravda, kaže da je našao samo ovo što je na traktoru. Gledamo u babu, ona je „krivac“ zato što je svih ratnih godina nove stvari držala spremne „za bežaniju“, u torbama, na „tajnim“ mestima, po kući i dvorištu.

U onom mraku, pakujući se sam, na brzinu, uzimao je ono što je bilo u ormarima, stare i iznošene stvari, a babine torbe su ostale, spremne da ih uzmu oni od kojih ih je tako dugo i brižljivo krila. Sestra preživljava ono što sam i ja pre četiri godine. Završen treći razred gimnazije i bezbroj pitanja….Mene čekaju dva nepoložena ispita za upis četvrte godine FPN-a.

Bože, šta će biti s nama?!?!

Mrak je i ponovo počinje kiša. Nekim čudom naiđosmo na autobusko stajalište sa nadstrešnicom. Srećni smo, bar će nas malo zaštititi. Nekako uspevamo i vatru da upalimo. Lakše je uz neko svetlo! Ćutimo, previše umorni za bilo šta osim tišine.

Odjednom, iz mraka se pojavljuje čovek sa baterijskom lampom. Pita nas kako smo, nudi da pođemo s njim, da prespavamo „pod krovom“, da se okupamo. Nepoverljivi smo jer ne znamo više ni sami gde smo i ko je ovaj čovek koji nam nudi neočekivano.

Oklevamo! Bolje je i ovde, na kiši, ali uz put, uz kakvu-takvu sigurnost koju nam daje kolona. Čovek razume i ubeđuje nas da smo sigurni, da je teritorija srpska, da nema razloga da ostajemo na kiši. Umorni i željni prizvuka normalnosti, popuštamo i krećemo za njim.

Okupale smo se ja, sestra i mama, prvi put posle ko zna koliko dana, večerali smo, jeli tortu pošto je porodica slavila dečji rođendan i konačno spavali pod krovom. Svi osim tate koji je ipak ostao „na straži“, kod traktora.

Ne sećam se kako se tačno zvalo to mesto u blizini Modriče (možda Dugo selo). Ne sećam se kako se prezivala porodica, ali se sećam te radosti i ljudskosti koju su nam poklonili. Žao mi je što smo u izbegličkom „seljakanju“ negde izgubili papir sa njihovim prezimenom i brojem telefona, ali evo…možda nekim čudom pročitaju ovo i sete se ljudi kojima su otvorili vrata svog doma i srca. Volela bih da se jave jer nismo zaboravili šta su te kišne noći učinili za nas.

Nastavili smo ujutru, sa nekom novom energijom i „krovom“ koji su tata, ujak i deda podigli na prikolici. Pod ceradom, koja je podsećala na one kaubojske kočije, u Koloni koja se nije prekidala, grabili smo dalje, putem koji je vodio preko Drine i Save, tamo gde su nas odavno „terali“!

Sad su i uspeli!

Razmišljala sam, čekajući na granici sa Srbijom, kako smo ustvari u toj koloni poslednji put zajedno, kako na Drini i Savi čitav jedan narod čeka svoju sudbinu. I nismo u njoj bili samo mi, umorni, prljavi, razočarani prognanici…

U tu nepreglednu, nesrećnu kolonu stali su svi oni koje smo ostavili iza sebe. Stali su vekovi trajanja i borbe. Stala je seljačka muka, zrno pšenice sa škrte zemlje, masline i kamen Dalmacije, ličke šume i livade, pitomi brežuljci Korduna i Banije.

Nosili smo sa sobom manastire Krku i Krupu, Lazaricu sa Dalmatinskog Kosova, naše more, bistrinu i snagu Plitvičkih jezera, Petrovu goru, Koranu, Kupu, Unu, Krku, Zrmanju…

U zavežljaje su stale njive i kućišta, šume kupljene iseljeničkim dolarima, krvavo zarađenim po američkim rudnicima. Stalo je sve što su kućile generacije, mučno, teško, vekovima se boreći, i sa prirodom, i sa ljudima.

U očima smo nosili tugu kraških jama, krvavih ognjišta, zatrtih porodica. Nosili smo Velebit i Dinaru, Jadovno i Jasenovac, Divoselo i Glinu.

Stajali smo i čekali, znajući da smo obeleženi zauvek, pečatom izbeglištva i stradanja, ali još živi, još sa zavičajem u srcu!

I iako tada nije tako izgledalo, jasno je danas da nismo poraženi i uništeni avgusta 1995. Dokaz se nazirao već u koloni, u radoznalim dečjim očima koje su virile ispod cerada, u plaču beba koje su se rađale usput, u peticama u sestrinoj đačkoj knjižici i položenim ispitima u mom indeksu.

Narod iz kolone živi i znam da će, dok nam je u srcu, živeti i Krajina!

Naslovna fotografija: Djurdjica Dragaš zidina porodičnog doma

Izvor: RTS