Вратио се у завичај и подигао цркву

Свуда пођи, својој кући дођи, знали су да кажу наши стари, а Миљан Kонатар је поруке својих предака и те како послушао.

Безбрижне дане детињства Миљан Kонатар је провео у селу Височка на Пештеру и већ као голобради младић отишао је из завичаја. И сада, у најлепшим успоменама носи лепоту сјеничког краја.

-Било је снегова, метар и матар и по. Некад смо се враћали из школе, пробијали пртине, али углавном то је било све кроз дечји жагор и смех и нисмо ми то толико озбиљно схватали. То је била једна дечја радост – присећа се Kонатар.

Миљан је имао напуних 19 лета када се опростио од завичаја, иза себе оставио је родитељски дом и каменити брег на којем су почивали његови ђедови и црква која се већ није видела из корова. Успео је у свету, постао је један од 100 најбољих градитеља на овом делу Балкана иза којег је остало десетине мостова, километри саобраћајница и огромни хотелски комплекси.

Међутим, једно здање му је најдраже, и то, она мала црквица у корову која се ових дана уздигла у пуном сјају и на коју су Конатари и на небу, и на земљи више него поносни. Цркву је посветио Вазнесењу Господњем, Спасовдану, а локални свештеник наглашава да је она понос свима.

-Јавила се једна велика жеља, коју тешко да могу да опишем. Ипак су нам овде дедови сахрањени, сви најмилији су нам овде сахрањени – каже Миљан.

Иза себе је оставио многе мостове, саобраћанијце и хотелске комплексе, али и најдраже здање – малу цркву која се уздигла у пуном сјају и на коју су Kонотари и на небу и на земљи и више него поносни.