Odlazak najvećeg srpskog disidenta

In Memoriam – Dragoslav Mihailović (1930- 2023)

Pisac, scenarista i dramaturg, akademik Dragoslav Mihailović preminuo je u Beogradu u 93. godini. Bio je jedan od naših najznamenitijih pisaca, stvorio je književne junake, uzore plemenitosti, časti i odvažnosti – Kad su cvetale tikve, Petrijin venac, Čizmaše… Bio je je jedan od najvećih disidenata u vreme Titove vladavine, a iz ličnog pakla Golog otoka izašao je s književnim rezultatom.

Dragoslav Mihailović je od 1981. godine član Srpske akademije nauka i umetnosti i dobitnik brojnih priznanja, među kojima su i: Oktobarska nagrada Beograda (1967); Andrićeva nagrada (1976); Zlatna arena za scenario u Puli (1978); Nagrada „Bora Stanković“ (1994); NIN-ova nagrada (1984); Nagrada Narodne biblioteke Srbije (1985); Nagrada Vukove zadužbine (1994) Kočićeva nagrada (2011); Nagrada „Ramondia serbica“ (2016).

Čitav život posvetio je prozi i još sa sedam i po godina odlučio je da postane pisac. Studirao je Filozofski fakultet u Beogradu na Grupi za jugoslovensku književnost i srpskohrvatski jezik. Fakultet je završio 1957. godine, ali nije uspeo da nađe stalno zaposlenje; često je menjao posao.

Za žovota je govorio: Ja sam pisac od osnovne škole, odnosno, od osnovne škole sam želeo da budem pisac. Međutim, velikom književniku, koji je preminuo u 93. godini, nije polazilo za rukom da postane pisac čitave dve decenije. Zapravo, i više.

I odjednom se sve promenilo. S 36 godina objavio je knjigu „Frede, laku noć“, koja je, na piščevo čuđenje, dobila Oktobarsku nagradu grada Beograda. Ali, pre toga prošao je tušta i tma. Rođen u Ćupriji, Kao mladić dolazi u sukob s Upravom državne bezbednosti pošto se pobunio protiv hapšenja svojih drugova, koji su tamičeni zbog političkih viceva. Potom je do vrhuške stiglo da je Mihailović rekao kako je Tito „američki špijun“ i da je partija „likvidirala SKOJ“ i 1949. izbačen je iz kandidature za člana Komunističke partije Jugoslavije, a 15. septembra 1950. je uhapšen. Na Goli otok prebačen je 28. februara 1951. i tamo je proveo 15 meseci.

Na Golom otoku, kako je govorio, bilo je najviše Srba. Bila je to, kako je pričao za „Vreme„, državna politika protiv Srba:

–Treba da postanemo svesni toga da je Tito izabrao Srbe kao svoje neprijatelje. To je bio jedan opasan režim, nije bilo ništa lakše u njemu nego u drugim socijalističkim zemljama. Izgledao je samo prihvatljivije, ali za one koji su u njemu stradali, to nije bilo opravdano. Josip Broz bio je vešt u tome da svoje strašne poteze prikriva i opravdava. Istoriografija se nije dovoljno bavila problemima titoizma. Na izvestan način, taj režim je postojao i posle Titove smrti. Bio sam praćen sve do 1990. godine i mislim da su u to vreme prestala takva postupanja u tadašnjoj Jugoslaviji. Kad je ta država već bila na umoru. Jugoslavija se kao jedna zajednička zemlja obrukala u istorijskom smislu i tokom njenog trajanja srpski narod je sve vreme bio na udaru. Dok je Tito bio živ i nekoliko godina posle njegove smrti, kao i dok je Slobodan Milošević bio na čelu Srbije. Mislim da se savremena Hrvatska hrani lažima o Srbiji iz tog jugoslovenskog perioda, dosta su lagali Evropu i svet o tome šta su im Srbi navodno učinili.

O Golom otoku napisao je četiri hiljade kucanih stranica:

–To je ogroman rad. Imam šest knjiga koje govore samo o toj temi. I u drugim mojim knjigama na neki način ta tematika je spominjana…

Radio je, što se malo zna i u cirkusu:

–Imao sam zvanje impresarija, to je u stvari bio organizator putovanja jednog državnog cirkusa. Šest meseci sam se time bavio. Vratio sam se u decembru u Beograd i sa mukom sam diplomirao, jer sam jako loše živeo kao student. Nisu hteli da me prime ni u jedan studentski dom, nisam dobio stipendiju već socijalnu pomoć, i to pri kraju treće godine, kada je prodekan postao profesor koji me je cenio. On mi je pomogao da dobijem pomoć dekanata Filozofskog fakulteta, gde je Jugoslovenska književnost bila jedna od katedri – sećao se.

U Beogradu je upisao Filozofski fakultet, Grupu za jugoslovensku književnost i srpskohrvatski jezik. Iako je diplomirao 1957. godine, nije uspeo da nađe stalno zaposlenje… A kao da nije bilo dovoljno Golog otoka, tek kreću nove muke za Dragoslava Mihailovića:

Bio je decenijama unazad dugogodišnji borac za otvaranje istine o Golom otoku. Tajnu policiju nikada nije „skinuo sebi s vrata“, a DB ga je pratio, kako je isticao, iz tri razloga:

–Kao golootočanin, kao nacionalista i kao francuski špijun. U mojim knjigama ja sam te optužbe objasnio. To se sve nalazi u jednom dosijeu koji je, prema onome što sam 2001. video, imao oko 250 do 300 strana, tako mi se bar učinilo. Naravno, u dosijeu je bilo i mnogo materijala sa Golog otoka, što me je prosto bacilo u šestomesečnu depresiju, jer mi smo tamo prolazili kroz fazu „ispiranja mozga“. Ja sam bio dečko koji nije dao da od njega prave krpu za brisanje podova i deset i po meseci u istražnom zatvoru i logoru, gde smo takođe bili podvrgnuti istrazi, branio sam se da im dam ona priznanja koja su od mene tražili. Kada sam bio već takoreći na samrti, na izvestan način sam ih ipak dao. I to me je sada prosto ubilo. To će, verovatno sa zanimanjem, čitati istoričari književnosti koji se budu bavili mojom literaturom – prognozirao je, a u jednom razgovoru naglasio je kako ga je Ivo Andrić spašavao:

–Andrić je moj dobrotvor. Ali isto tako znam da je od političkih napada branio i Branka Ćopića, i Ćamila Sijarića, a branio je i Tasu Mladenovića kada je bio napadnut zbog „Književnih novina“…

Sredinom oktobra 1969, bio sam pozvan na „Borinu nedelju“ u Vranje. Tada predstava „Kad su cvetale tikve“ još nisu bile zabranjene, ali afera je uveliko ključala. U svakome listu bio je objavljen poneki napad, neki put sa mojim imenom, neki put bez imena. Da su nešto takvo mogli da predvide, organizatori me sigurno ne bi pozvali. Među gostima je bio i Andrić. Jedanput-dvaput popili smo zajedno kafu i imao sam utisak da me simpatiše. Tek dve i po decenije kasnije, iz jednog neobjavljenog rukopisa novinara „Politike“ Siniše Paunovića, koji se čuva u Andrićevoj zadužbini u Beogradu, a o čemu me obavestio Petar Džadžić, saznao sam kako me je nekadašnji diplomata branio pred provincijskim zvaničnicima. Jednom im je rekao: „Baš je dobro što ste pozvali mladog Mihailovića“. Drugi put kaže: „Vidite vi kako se on lepo, skromno ponaša“. I sve je činio kao da protiv mene naokolo ne besni kampanja koja izaziva strah.

A 1969, nakon premijere predstave „Kad su cvetale tikve“ u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, u kojoj su igrali Ljuba Tadić i Miša Janketić, sve je proključalo. Naime, predstava je pred svoje šesto izvođenje bila zabranjena.

Već na prvom dokumentu, koji predstavlja izveštaj o strašnom događaju zvanom Kad su cvetale tikve u JDP-u, stoji u gornjem desnom uglu olovkom dopisano latiničko „Ne!“ Izveštaj je 11. oktobra 1969, dakle, pet dana posle premijere, potpisao agilni predsednik Gradskog komiteta Saveza komunista Beograda Bora Pavlović.

Na svakom od 54 lista raspravlja se o čoveku s mojim imenom. Jedanput se može naći da sam negde nešto čak i rekao, iako se ne vidi gde sam rekao. I gotovo na svakom dokumentu stoji svračja latinička oznaka, koja se tumači kao „VT“. „Video Tito“. Kada je pričao o „Tikvama“, koje su pre nekoliko godina „oživele“ na sceni Beogradskog dramskog pozorišta, isticao je kako se protiv straha borio drskošću:

–Tito je u govoru, u kojem je pomenuo mene i moju zabranjenu predstavu „Kad su cvetale tikve“, tada rekao: „Mi njega nećemo sada hapsiti“. Očigledno mu je to izletelo dok je glumio da je jedan moderan, demokratičan državnik. Bio sam uplašen svega jedan minut. Znao sam, carska se ne poriče, da me neće dirati ako ne napravim neki težak prestup. Imao sam tada dve knjige „Frede, laku noć“ i „Kad su cvetale tikve“, bile su izbačene iz izdavačkih planova i iz knjižara, devet godina niko nije znao da li sam živ.

A nakon toga izašao je „Petrijin venac“. Bilo je to 1975. godine:

I to je priča o jednoj ženi iz nekog rudarskog naselja u Srbiji. Ona u knjizi pripoveda o svom teškom životu. U vezi s tim, jedna žena iz rudarskog naselja sličnog tome tužila me je da sam joj ukrao njenu sudbinu. Njen advokat je to formulisao kao da sam joj naneo duševni bol i posle 13 godina razvlačenja po sudu tužba je ipak bila odbačena.

Za „Petriju“ biva nagrađen, a Srđan Karanović će snimiti istoimeni film, u kojem je naslovnu ulogu igrala Mirjana Karananović:

Ubrzo je Tito umro, a godinu dana posle toga primljen sam u Srpsku akademiju nauka i umetnosti. Tada sam imao 51 godinu i izvukao sam se iz kaljuge u koju me je gurnuo jedan neljudski sistem!

Njegovu biografiju napisao je Robert Hodel Reči od mramora, Dragoslav Mihailović – život i delo.