Књига о српском јунаку на Сајму књига у Београду

Пише: Здравко Елез

Личанин Милош Шупица, који више од шест деценија живи у Сједињеним Америчким Државама, а последњих година пензионерске дане проводи у Тенесдију, својим доброчинствима задужио је српски народ, посебно у отаџбини, али и многе људе широм света од Етиопије до далеких Филипина.

О овом јунаку нашег доба, савременом Обилићу,  портал „Тамо далеко“ објавио је опширну причу, а потписник ових редова имао прилику лично да разговара са Милошем о његовим доброчинствима и животу од родних Плитвица до Тенесија и пренесе утиске са недавне емотивне промоције у Удружењу књижевника у Београду њеогвих мемара „Од Српске Крајине до Америке“, коју је приредио његов пријатељ Београђанин Предраг Карасовић.

На овогодишњем београдском Сајму књига, на штанду Управе за сарадњу с дијаспром и Србима у региону, посетиоци ће такође имати прилику да се у петак, 25. откобра у 13 часова,  упознају са ликом и делом Милоша Шупице, а домаћин на штанду у биће им Предраг Карасовић, који се активно укључио у Милошеву хуманитарну организацију „Спасимо српску децу“, коју је овај велики човек основао 1992. године, када се широм бивше Југославије ширио ратни пожар.

-Како сам полако улазио у организацију, све сам више схватао величину овог човека. Он је осетио потребу да помогне свом народу. Размишљао је на који начин може да помогне и дошао је до закључка да би било најбоље да оно што наши људи не могу да обезбеде, да он проба да им обезбеди. Прва акција коју је радио била је да се деци којој су родитељи погинули у Републици Српској, да им се додели стипендија сваког месеца – каже Карасовић.

За рубрику веровали или не су подаци о акцијама помоћи Милоша Шупице Србији и Републици Српској. Од рата деведесетих година прошлог века допремио је помоћи отаџбини, која се процењује на око 80 милиона евра, а словом и бројем обукао је, нахранио и лечио око 20.000 српске деце. У његовом дому у Тенесију лично је боравило и лечило се на десетине српских рањеника и тешких инвалида, а вишеструко више још код његових, пре свега америчких пријатеља широм Америке.

Милош је једини Србин из ратних 90-тих који је успео да дође до тадашњег америчког председника Била Клинтона и убеди га да и српски рањеници треба да имају право да се лече у Америци.  Како се то десило описано је у његовим мемоарима, у којима су испричане и бројне судбине ратних страдалника, породице Јокић, младе деминерке Љиљане Дакић, Слађане Кобас… Слађана је једина од 13 бањалучких беба која је успела да преживи недостатак кисеоника у инкубатору. За овај невероватан злочин криве су снаге НАТО, које нису дозволиле да се у Бањалуку допреми кисеоник. Нажалост и Слађана је изгубила битку са животом у 13. години, али је Милош лично учинио све да је спасе и лечио у својој кући у Тенесију.

-На идеју господина Шупице, који је и данас председника организације Спасимо српску децу, покренута је иницијатива да се донесе Декларација којом ће се Сађана Кобас прогласити симболом страдања српске деце у ратовима деведесетих на простору бивше Југославије – каже Карасовић.

Из богате биографије Милоша Шупице издвајамо део који је портал „Тамо далеко“ објавио 20. јула ове године. Рођен је 1936. године у селу Горње Језеро подно Плитвичких језера у Лици. Као данас се сећа куће у којој је провео детињство и три мала језера настала од воде која се низ брдо сливала од Плитвичких језера. Дом Милошеве породице био је на свега стотињак метара од језера. Ту је рођен његов деда Никола и отац Михајло који је отишао у Америку, живео је у Каназас Ситију, где је радио као месар, али се почетком Првог светског рата врато у завичај. Милош је био најмлађе од шесторо деце Михајла и Петре. Срђан је био најстарији, па Душан, Гојко, Милица и Ђорђе.

-Сви смо добили косовска имена, на чему је отац посебно инсистирао. Он је био веома национално орјентисан и у његовом срцу је било тврдо српство. Безгранично је веровао у, како је говорио, мајку Србију – пише Милош у мемоарима.

Када је почео Други светски рат браћа Срђан, Душан и Гојко, прикључили су се Ђујићевим четницима, а он је остао код куће са оцем јер је био премлад за борбу. Крајем рата, 1944. године мајку су му убиле усташе, а иста судбина задесила је Срђана и Душана. На сву несрећу отац Михајло је ослепео. Тешка срца Милош је у 14. години напустио завичај и отишао у Костолац у Србији, где су имали родбину, на занат. После три године завршио је школу и запослио се  као металостругар за плату од 10.000 динара за коју је тада могао да купи само једне ципеле.

-Тада сам на кредит купио браон капут, црне сомотске пантолоне, кошуљу и машну и решио тог јуна 1955. године да побегнем у Аустрију. Кредит никада нисам отплатио, али бих и сада врло радо отишао у Пожаревац и вратио дуг само да знам коме дугујем – наводи овај невероватни човек.

Милош Шупица добитник је и медаље
Милош Шупица добитник је и медаље „Никола Тесла“ Теслине научне фондације из Питсбурга

После силних перипетија некако је успео да се домогне Аустрије где га је један фармер, као роба откупио за 350 шилинга и код кога је провео наредних шест месеци, а онда му је један Хрват, који је мислио да је „њихов“ помогао да дође до Есена у Немачкој, где се брзо запослио у руднику. Већ тада је размишљао како да дође до Америке и због тога путовао у амерички конзулат у Дизелдорфу где га је један пуковник питао да ли би ратовао против Србије ако би се сукобила са Америком.

-То никако – рекао сам одлучно. – Никада се не бих борио против свог народа, против моје браће и сестара.

Снови су му се срушили када му је овај одговорио да због тога нема никакве шансе да добије виза за Америку. Ипак, на његово велико изненађење после два месеца добио је позив из Дизелдорфа где га је сачекао исти онај амерички официр и уручио му визу. Рекао му је том приликом да је он био једини Југословен који је рекао да се не би борио против свог народа и да је то било пресудно код добијања папира.

Тако је Милош дошао у обећану земљу, прво у Кливленд у држави Охајо, где је провео наредне три године, а онда се преселио у Лос Анђелес у Калифорнији, где му је био и брат Ђорђе. Ту је упознао и супругу са којом је добио сина Марка, а потом и близанце сина и ћерку Дамона и Колет. Данас су то одрасли и врло успешни људи. Овај вредни човек у Калифорнији је направио бизнис, прво је отворио једну аутомеханичарску радњу, потом још неколико. Упознао је многе људе, којима је одржавао и поправљао аутомобиле, лекаре, који су му узвратили на сву доброту и поштење бесплатним лечењем српских рањеника и деце.

Пре десет година затворио је и последњи сервис, пензионисао се, а онда по својој и жељи супруге запуцао у планинску државу Тенеси, где је у мало месту Севиервил, у подножју Апалачких планина, нетакнутој природи, која га подсећа на родну Лику, направио брвнару о којој је, каже, одувек маштао и коју је желео. Овде је нашао свој мир, свој рај, али овде скупља снагу и енергију и ослушкује потребе отаџбине и мало, мало па се запути да некоме донесе помоћ. То је нешто што га чини срећним и што ће свим срцем радити до краја живота.

И како рече свештеник Михаило Микић из Индијанополиса Милош Шупица је подигао себи још за живота достојан споменик, који ће вечно да сија у душама православних Срба докле год буде српства и Савине Свете Србије.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *