Катарина и Бранка одгајиле 65 напуштене деце

 Србија је пуна племенитих људи, спремних да помогну другоме у невољи, сваког дана у медијима можемо прочитати вест о неком хуманом гесту или подвигу, али тешко је наћи пример хуманости као што су две жене из Милошевца код Велике Плане. Бранка Филиповић и њена комшиница Катарина Дешић, сада већ обе покојне,  су , као хранитељице, заједно са Центром за смештај напуштене деце у Милошевцу, на пут извеле 65 напуштене деце.

Због тога их је пре пет година председник Србије Александар Вучић, на Сретење, одликовао Златном медаљом за заслуге. Орден председника Републике добио је и Центар за смештај деце у Милошевцу.

Одлука председника Србије да чак три одликовања пошаље у Милошевац има још већу тежину кад се у виду има чињеница да су у време пријема одликовања хуманитарна установа из тог поморавског села и њене некадашње раднице иза себе имале укупно 270 година живота и рада, а да до тада нису добиле ни једно признање од своје државе!

Катарина Дешић рођена је 1927. године у Дубовцу код Окучана. Преживела је усташке и нацистичке логоре, половина њене породице је страдала од усташа, своју децу није имала, али ни ужасне патње које је преживела у њој нису угасиле љубав према људима и деци, па је као хранитељица на пут извела цели један разред напуштене деце.

Катарина је имала 15 година када су, у августу 1942. усташе убиле њеног брата Милана. Неколико дана касније у логор су одвеле цело село и целу породицу Дешића: оца Петра, мајку Јелену, кћерке Катарину, Милку и Милеву.

Мајка је заклана у Јасеновцу, Петар одведен у Аушвиц, а његове кћери у логор у Сиску. Игром судбине није их задесила судбина 40.000 српске деце која су заклана или убијена секирама и маљевима у Јасеновцу и другим усташким логорима.

Захваљујући надљудским напорима српске хероине Диане Будисављевић, која је из хрватских кланица спасила 10.000 српске деце, Милеву, која је имала тринаест година и две године млађу Милку одвели су у Загреб и сместили у једну хрватску породицу.

Катарина није била те среће. Њу су прво пребацили у логор у Марибору, а после неколико седмица одвели у немачки логор Битерфелд.

Милка и Милева су побегле из Загреба и пешке дошле у Дубовац, где су се до краја рата криле код тетке. Када је завршен Други светски рат, кући су се вратили и отац Петар и Катарина. Петар пешке, а Катарина возом.

У јесен 1950. године Катарина је дошла у посету родбини у Смедереву, где је упознала Матеју Рајковића из Милошевца и после два месеца са њим склопила брак. Од тада, кроз скромни дом у Милошевцу, уз безграничну љубав Катарине, Матеје и његових потомака, прошло је двадесет и петоро деце.

-Колико је Катарина  била скромна жена и колико је била преокупирана обавезама око подизања туђе деце, говоре и податак да је до краја живота користила личну карту коју је добила 1947. године, да никад није тражила и добила држављанство  Републике Србије и да није тражила пензију – каже њена снаха Зорица.

Председник Републике је Катарину Дешић одликовао Златном медаљом за заслуге.

Центар за културу у Милошевцу одликован је Сретењским орденом првог реда. Од 1931. године, када је почела са радом, кроз ову установу прошло је више од 5.000 напуштене деце.

Kњига би била потребна да се поброје сви дечаци и девојчице које су трагичне судбине и неодговорни родитељи оставили над животним амбисом, а који су играјући се на ливадама овог питомог села на левој обали Мораве пронашли свој животни пут. Постали људи, одговорни и корисни чланови друштвене заједнице.

Од више стотина жена из Милошевца и  околине које су се бавиле хранитељством, по броју малишана које је извела на животни пут Бранка Филиповић је апсолутни рекордер. Заједно са својим супругом Мирославом и осталим укућанима, однеговала је четрдесеторо туђе и напуштене  деце, која су у њеној породици остала до пунолетства и осамостаљивања. И зато је од своје домовине одликована Златном медаљом за заслуге.

Бранка је рођена 1929. у Београду. Није имала ни две године када је, у марту 1931. године, доведена у Милошевац и, у организацији тек основаног центра за бригу о напуштеној деци, дата на чување и васпитање мештанима Милану Пашићу и његовој супрузи Фросини.

Своје родитеље никад није упознала, нити зна ко су. Годинама је покушавала да их пронађе, да открије своје порекло али није успела. Каже да је управо у томе што је трагала безуспешно, што до рођења своје деце никад није упознала блискост коју људско биће осети кад се нађе поред неког свог, налазила најачи мотив да деци о којој се бринула пружи што више љубави. Да им буде и мајка и другарица.

Судбина је хтела да на прагу десете деценије живота бригу о Бранки Филиповић води брачни пар Горан и Марина Петровић. Горан је и сам некадашњи штићеник Центра, који је, као и Бранка, доведен „из белог света“, а кад је стекао пунолетство одлучио је да остане у Милошевцу, где се оженио и изродио двоје деце.

Насловна фотографија: Бранка Филиповић са орденом председника Србије

Текст: Тамо далеко