Како живи сиротиња на Флориди

Зовнух ових дана једну адвокатску канцеларију из Мајамија да се распитам како могу да добијем радну визу за Америку. Искрено зачуђена, дежурна секретарица упита ме зашто би неко ко живи у Паризу икада желео да се досели у Америку, а затим се извинила што је била тако отворена. Одговорих да су у Мајамију много јефтиније некретнине, да је клима топлија, те да бих волела да опет негде одем и почнем од нуле.

Париз је прелеп, отмен град са фантастичном архитектуром и разноврсном кухињом, а културна догађања су толико бројна да човек може сваке недеље да излази на неколико различитих изложби или концерата.

Међутим, после десетак година, сваки град досади осим можда родног и човек пожели да испита друге земље и друге градове. Као у оној песми Арсена Дедића „Да су ме украли Цигани” у којој аутор прижељкује да живи животом без обавеза, без конвенција, водећи медведа на ланцу и спавајући у неком шатору поред аутопута.

Било ми је потребно много времена да први пут одем у Америку, где иначе живи моја једина сестра са породицом. Некако ми је било страшно да летим преко океана, тако да сам се дуго тражила изговор, али сам на крају ипак морала да одем да је посетим.

Први утисци су били веома лепи, много ми се допала тропска клима, ниске цене хране и одеће, широки друмови, оптимизам и раздраганост Американаца, као и њихова спремност да помогну било коме у невољи.

Једног дана сам изгубила папучу шетајући се плажом и пришао ми је непознат човек да је са мном тражи, све док је није пронашао. Упитала сам га да ли можда ради као спаситељ на плажи, а он је одговорио да је само обичан пролазник.

Такође ми се допао конзервативизам Американаца који се све више губи у декадентној Европи, као и њихова везаност за породицу, веру и неке основне животне вредности као што су истина и поштење.

Што се тиче друге стране медаље, телевизијски програм је веома сиромашан а храна преслатка и једва јестива, тако да сам помислила да ћу имати више времена да се бавим спортом и читам књиге, те да нећу имати проблем са вишком килограма.

Наиме, зет ме је водио у ресторан „Шиверс Барбекју” у коме се јело месо алигатора, додуше толико зачињено да се није осећао његов прави укус. Као прилог сам наручила пасуљ и салату од кромпира, мислећи да неће доћи до непријатног изненађења.

Међутим, пасуљ је био у сирупу од шећерне трске, а кромпир помешан са лепљивим и хладним жутим сиром који је такође био сладак. Не схватајући како сир може да буде сладак, упитала сам сестру да проба и она је изјавила да укус долази од познатог соса од меда и сенфа. Никада у животу нисам пробала горе јело, а у тако лепој друмској крчми.

Флорида је једина тропска област на свету која није сиромашна, а непостојање смене годишњих доба чини да човек стекне утисак да се време зауставило. Међутим, тропска клима доноси са собом и животиње великих димензија.

Поред огромних алигатора и фламингоса, ту су и летеће бубашвабе три пута веће него код нас, као и језиве игуане величине мало веће мачке, са репом од читавог метра, које се успињу на дрвеће поред стамбених кућа и брсте им лишће док га потпуно не оголе. Градске власти су затражиле да се ове штеточине убијају, јер копају канале и тиме подривају темеље кућа.

Стамбене куће су прелепе, простране и функционалне, аутомобили су модерни и огромних димензија, а бензин се продаје у бесцење. За само двадесетак долара се напуни пун резервоар, што је можда и разумљиво за земљу која је тако велика да се раширила преко целог континента.

Многи Американци уопште не излазе из кола када нису на послу или код куће, тако да су чак и банкомати постављени тако да можете да их користите директно из аутомобила. За многе је то дефиниција комфора.

Онда сам прошле године поново кренула у Мајами, овај пут са својом јачом половином. Њему се Мајами такође јако свидео, иако је због лоше хране за две недеље смршао десет килограма и направио неколико саобраћајних прекршаја са укупним казнама од 1075 долара.

Мајами га је подсећао на детињство, јер је упознао све његове улице играјући игрицу ГТА у којој се краду аутомобили. Као реп музичара, посебно су га одушевили уметнички графити на фасадама у Винвуду и луксузни аутомобили као створени за видео снимке. Посетили смо острво на коме се налази вила у којој су снимане последње сцене из филма „Скарфејс” са Ал Паћином, као и хотел на Мајами Бичу у коме је снимана чувена сцена са моторном тестером.

Нажалост, чувену вилу је за четири милиона долара откупио нови власник коме се није свидело како је изграђена, порушио је и направио нову.

Обишли смо и „Либерти Сити”, црначки гето у коме живе језиво сиромашни и до зуба наоружани људи који немају шта да изгубе. Возећи се поред наизглед напуштених кућа, видели смо дотрајале радње у којима се храна купује на бонове, а на паркираним колима су рупе од метака, као и постер шестогодишње девојчице због које је полиција обећала награду од 30.000 долара ономе ко донесе било какву информацију о њеном убиству.

Наравно, нисмо се усудили да изађемо из изнајмљених кола са њујоршким таблицама – ко зна како се ту чува територија – тако да смо се само провозали како бисмо видели како живи америчка сиротиња.

У туристичком водичу је писало да је у Мајамију најпаметније не закључавати гепек и не остављати у њему ништа вредно, јер ће га сасвим сигурно неко обити. Ту смо ипак успели да снимимо неколико сцена за музички спот „Твоје име на мом списку” (Ton name sur ma liste) али смо искористили само фрагменте, јер су нас приметили људи на мотору и морали смо да бежимо.

Мајами је сав изграђен у плаво белим тоновима, ваљда да се боље уклопи у боје океана и пешчаних плажа.

Богаташи живе у облакодерима са погледом на океан, а они сиромашнији у приземним кућицама које се лако руше када наиђе олуја.

У Паризу је супротно, јер богаташи више воле изоловане куће у којима неће ни видети ни чути комшије са горњег спрата, док сиромашни живе у лоше изолованим сивим зградама од по двадесетак спратова. Некако је све наопачке, ваљда зато што се Европа и Америка налазе на супротним странама земаљске кугле па се дословно осећа да сте из старог дошли у нови свет.

Распитујући се о различитим визама које постоје за имигранте, сазнала сам да највећи број америчких универзитета омогућава да се готово бесплатно припреми докторат, пошто вас у исто време ангажују да радите као предавач на факултету и да објављујете научне радове, уз скромну новчану надокнаду.

Радне визе се дају на принципу лутрије, отприлике осамдесетак хиљада годишње, а потражња је таква да су мале шансе да се оне добију. Што се тиче студената који се одлуче на магистарске студије, за њих је потребно издвојити најмање тридесетак хиљада долара, али у заузврат омогућавају да се добије краткотрајна радна виза која касније може да се продужи. Само они најспособнији и најупорнији могу имати приступ и могућност да живе и раде у земљи која још увек има статус највеће светске силе.

Тако смо одлучили да покушамо, па шта нам Бог да. Можда ћемо успети, можда и нећемо; можда ће нам се тамо допасти, а можда и не; али у сваком случају ћемо стећи још једно богато искуство.

Можда ће се и за нас двоје, тамо на далекој Флориди, у сенци неке палме, зауставити време.

Текст и фотографије: Наташа Јевтовић

Извор: Политика