Зарија и Стана Марић из српског Купреса у браку 65 година

Зарија и Стана Марић из Шеменоваца на Купрешкој висоравни у браку су 65 година. Он „гура“ деведесет и прву, она осамдесет и девету. И, како кажу, надају се да доживе и седамдесету годину заједничког живота, а после „како бог да“.
-У понедељак сам пристала да се удам, у уторак сам спремала рухо, а у среду ујутро, 13. новембра 1952. Зарија је са сватовима дошао у моје Барјемовце и довео ме овде. Било је то уочи Врачева, светих Козме и Дамјана. Пут од моје до његове куће, то је око пет километара, прешли смо пешке. Сећам се да је била магла – каже Стана, чије је девојачко презиме било Милишић.
Био је то почетак једне лепе животне приче.
-Много смо се намучили, много радили, било је и неимаштине, али кад се данас осврнемо иза себе, обоје се слажемо да су нам бог, судбина а и људи били наклоњени. Дуго смо поживели и изродили захвалну децу. Много пута сам се запитао, боже чиме сам то заслужио да имам овакве синове – истиче Зарија.
На питање да ли су се икад озбиљно посвађали, Зарија уз коментар „мој јуначе, сам бог зна колико пута“ одмахује руком, а Стана одговора.
-Па да се нисмо свађали не би оволико дуго живели. Најгоре је кад човека нешто мучи а он то држи у себи. Од тога се разболи. Ми богу хвала никад нисмо мудровали већ једно другом отворено говорили шта мислимо. Посвађамо се али никад се није догодило да се наљутимо и не говоримо.
Марићи имају два сина, две унуке, два унука и троје праунучади. Старији син Митар, ратни председник општине Купрес, од 1998. године са породицом живи у Чикагу.
-Водио је општину Купрес од јуна 1992. кад је било најтеже, људи говоре да је био добар и поштен председник, али о свима је више водио рачуна него о себи. Многи од оних што су као он заједно са Радованом Караџићем кренули да стварају СДС и Републику Српску су крали, стицали богатство на леђима страдалог народа, а он то није хтео. Кад је схватио да се од поштења не живи, са женом и две кћерке отишао је у Чикаго.
Кажу да им је „као и сваком родитељу“ најтеже било у рату.
-Душан је командовао извиђачко-диверзантском четом 7. бригаде ВРС, глава стално у торби, а Мићо стално крив. И у миру је тешко бити председник општине, а камоли у рату, кад сваког дана неком страда дете, неком кућа. Митар се у Америци бави транспортом, добро се снашао. Супруга Милка ради у индустрији меса. Обе кћерке су им завршиле факултет, магистрирале, удале се и имају потомство. Јелена предаје на факултету, Наташа ради у једној агенцији за финансије. -Богу хвала, обе су се удале за Србе. Наташа за Будисава из Љига, Јелена за Милоша из Сврљига. Само нека су се удале за наше људе. Имамо и три унука, Данила, Филипа и Давида – каже Зарија.
Други син Душан, новинар и политичар, живи у Великој Плани. Био је народни посланик у Скупштини Србије, објавио је седам књига о страдању српског народа на Купрешкој висоравни и у БиХ. Ожењен је Јеленом, професором музике. Њихов старији сун Милош студира физику у Београду, млађи Марко је у школи за музичке таленте у Ћуприји.
-Најважније нам је да ни једно од унучади није застранило. Не зна се које је од њих пристојније и скромније. Никад у животу нисам заспао а да се богу нисам помолио и бог је моје молитве услишио – наставља витални старац.
Иако заједно имају 178 година Зарија и Стана још увек издржавају сами себе. Синови им помажу, доносе, али они се уздају „у се и у своје кљусе“.
-Па кад бих престао да радим, ја бих одмах умро. Видим како неки људи само гледају да се не узноје. Леже, гледају телевизију и мисле да живе. Стара и ја имамо две краве, држимо свињу, имамо четири кокоши. До лани смо имали кобилу Зеку, на којој сам ја вукао сено и дрва из шуме, али су ме деца натерала да је продам. И данас ми је криво што сам то учинио. Требали смо је оставити код нас, па нек живи колико живи. Око куће смо избројали шест мачака.
-Пола је наших, а пола од комшија Митра и Драгојла. Они умрли, у кућама више нико не живи, мачке остале саме, па се код нас преселиле.
Цели живот живели су од сточарства.
-Док сам живео у заједници са оцем Марком и браћом Јовом и Даном, држали смо више од 100 оваца, по четири-пет волова и десетак крава. Живели смо овде и на Хрбљини. Мењали смо се. Једне године ми са благом летујемо у Хрбљини, друге године Јово са својом породицом. Од кад смо се 1972. године разделили, стара и ја смо имали по 50-60 оваца и пет-шест крава.
Преживели су два рата. Други светски и овај последњи верско-грађански.
-И Зарији и мени је у младости умрло по шесторо браће и сестара, али нам у рату није страдао нико од уже фамилије. У оном рату мени су комунисти на правди бога убили стрица Ђорђа Милишића, осветили му се јер је хтео да напусти партизане, а у овом рату у српској војсци су ми погинули сестрић Душан Чолић и братић Владимир Милишић. Душан је нестао у нападу на Сребреницу, никад није пронађен, а Владимир је страдао приликом пада Мркоњић Града.
Кажу да је Други светски рат био тежи, страдање је било веће, али су у овом рату први пут искусили горки избеглички хлеб. Скоро цели рат Купрес и Шеменовци били су у Републици Српској, под контролом Караџићеве и Младићеве војске. А онда у септембру 1995. ВРС је била принуђена да напусти Купрешку висораван. Заједно са војском кренуло је и српско становништво. Села су остала празна.
-Повлачили смо се са војском преко Шипова и Јајца. Зауставили смо у селу Страњани, десетак километара од Бањалуке, где смо се уселили у напуштену хрватску кућу. Овде нам је све остало. Истерали смо само две кобиле и нешто ствари, колико је могло стати на коњска кола. Доле смо живели од хуманитарне помоћи и краве коју су нам поклонила Станина браћа Душан и Ђорђе. Деца су нам помагала колико су могла али и они су тад били избеглице.
Мићине кћери су четири школе промениле. Због сеоба. Дејтонским споразумом Шеменовци су подељени између Републике Српске и Федерације БиХ. И имање Марића подељено је на два дела, граница им прелази преко дворишта.
-Чим је дозвољено, у пролеће 1996. године, ја сам се вратио овде. Затекао сам спаљену кућу. У целом селу није остало десет читавих кућа. Црква срушена. Хрвати су нам отерали свих седам крава, једног ждрепца, свиње, све што смо имали. Хрватска војска је још била овде близу, па смо спавали с пушкама. Ја овде, а Душан неколико стотина метара даље, у комшијином сену. Ако једног изненаде, да други може помоћи.
До пролећа 1998. на зидини старе саградили су нову кућу. Радост усељења у нову кућу помутио је растанак са старијим сином.
-У истом дану, кад смо стара и ја напустили кућу у Страњанима и из Бањалуке кренули овде, Мићо је из Бањалуке кренуо у Америку, у бели свет. Враћаш се на очевину, требало би да се радујеш, а како да се радујеш кад се растајеш од сина, који одлази у далеку туђину. Али стегао сам срце, тешио сам себе размишљајући како је онима који су своју дјецу у рату заувек изгубили. Тешко је у животу два добра саставити. И од сваког зла увек има горе.
Зарија каже да живе „обичним животом“.
-Водимо бригу о кравама. Све што нам је од поврћа потребно сами посадимо у нашој башти. И даље покосимо сву земљу коју имамо. Иако сам ушао у деведесет и прву, и ове године сам сам исцепао сва дрва за зиму. Кад не радимо, мало погледамо телевизију. Ја не пропуштам вести и фудбал. Највише волим кад играју Енглези. Старој мало смета, јер ја слабије чујем, па више појачам телевизор. Читамо књиге из историје. Обоје нас то занима. Често одем на ракију код комшије Шпире. Здравље нас солидно служи. Пијемо лекове за срце, али које су године, добро смо.
Кажу да их деца често обилазе.
-Иако је пут далек и скуп, Мићо долази сваке године. И то нам је продужило живот. А Душан, који је у Србији, мало, мало па дође. Више пута он дође за годину него нечија деца за десет година. Кад требамо негде ићи одбаци нас Шпирин син Момчило, пази нас као родитеље, а и моји братићи Владе и Славко, кад треба, притекну у помоћ.
Текст: „Тамо далеко“

У селу још четири куће

Зарија и Стана живе у Ћемалићу, засеоку Шеменоваца у којем живе само Марићи. У Ћемалићу је до рата било десет породица, сада су остале само четири.
-Овде до нас живи мој брат Јово, са женом Десанком и синовима Владом и Славком, у следећој кући је Шпиро са женом Анђом, сестром Јефом и сином Момчилом и мало даље је наш комшија Лазо са женом Мирјаном. А некад је из ових кућа у село ишло двадесет момака.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.