Како нас је видео Минимакс?
Ненадмашни радио и ТВ водитељ, афористичар, хумориста, забављач, песник, писац. Све то у себи је носио Милован Илић Минимакс, Крагујевчанин, несвршени студент Правног факултета, кога је страст према новинартсву прво одвела у лист „Јеж“, а почетком 60-тих година прошлог века и у Радио Београд.
Постао је познат као водитељ радио програма „Минимакс“, који се на Радио Београду емитовао седамдесетих година прошлог века суботом пре подне од 8 до 12 сати. „Минимакс“ је била једна од првих емисија у којој је било доста забавне музике, а његова крилатица из најаве емисије је била „минимум говора максимум музике“. Био је један од првих неконвенционалних водитеља који је поред класичне најаве убацивао вицеве, доскочице и џинглове.
Са емисијама „Сутра је петак“ и „Тачно у подне“, познатијом под називом „Туп-туп“, коју је водио 22 године, постигао је велики успех. Након укидања неких његових радио емисија, каријеру наставља на Радио-телевизији Србије, где је водио емисију „Од главе до пете“.
Када је и она укинута, од 1990. године једно време на ТВ Политика водио је забавну емисију под називом „Минимаксовизија“. Своје емисије („Минимаксовизија“, „Максовизија“, „Недеља код Минимакса“ и „Фонто“) радио је за ТВ Пинк и Палму. По први пут је представио јавности бројне народне певачице и певаче, а најпознатије од њих су Лепа Брена и Светлана Цеца Ражнатовић. Године 2001. постаје водитељ емисије Гранд шоу са Тамаром Раонић Поповић.
Кроз његове емисије прошао је велики број српских певача, музичара, глумаца, политичара и других јавних личности. За сваког госта Минимакс се темељно и детаљно припремао користећи своју обимну новинску документацију. Аутор је неколико књига афоризама и песама, као и многобројних колумни у разним листовима. Прве две књиге афоризама које је написао су „Ситна размишљања“ (1967) и „Из малог мозга“ (1988).
Предавао је једно време на курсу за водитеље народног универзитета „Божидар Аџија“ у Београду. Одликован је Орденом рада са златним венцем.
Крајем 2004. урађено му је пресађивање јетре на Универзитетској клиници у Падови. Преминуо је 9. фебруара 2005. у Падови, после дуге и тешке болести.
Иако нас је напустио пре 14 година његови аформизми или боље рећи минимаксовизми актулени су и данас. Ево само малог опуса онога што нам је оставио овај несвакидашњи човек и мајстор свог заната:
Не знам да ли ће нас Европа примити, али Африка нас је већ ставила на листу чекања.
Годишњица Косовске битке биће прослављена чим се битка заврши.
Рад је створио човека, а човек – Празник рада.
Рекли смо историјско НЕ. Можда бисмо рекли још нешто да смо знали стране језике.
Вешт комуниста од два црвена картона направи партијску књижицу.
Ми смо мала и сиромашна земља: нама су и краљеви на привременом раду у иностранству.
Примиће нас на Европско тржиште чим поправимо кантар.
У односу на међуљудске односе, храна нам и није много затрована.
Док су остали пратили модне трендове, ми смо деценијама носили једно те исто – штафету.
Да је жив, Достојевски би се определио за малу привреду: отворио би фабрику – идиота.
Откако гладују, Срби су сити свега.
Оволики неуспеси. Па, то још никоме није успело!
Оно што нам нису могли Хитлер и Стаљин, постигли смо сами.
Више се не сматрам Србином. А ни мање.
Блиски исток нам је, на жалост, све ближи.
Срби желе да живе у једној држави. Шведској, рецимо.
Развили смо једра. Још само да набавимо брод и море.
У почетку беше Тито, а на крају – Титаник.
Наша земља све више личи на заједницу. Првобитну.
Гледам шта се ради око мене… Ништа се не ради.
Европо, не можеш ти толико да се ујединиш колико ми можемо да се разјединимо.
Били смо земља чуда: сад смо само чудо.
У праву сте, мада би логичније било да сте у затвору.
Није трагично што смо у блату до гуше,
већ што смо искаљали нове опанке.
Слепо смо га следили.
Кад смо отворили очи – следили смо се.
Човеку су биле потребне ноге
све док није измишљен даљински управљач.
Није истина да ми радимо једни против других:
ми смо ленштине.
Видимо ми да је то прст судбине.
Видели бисмо још боље да нам га нисте гурнули у око.
Дилема: да ли да обијем банку или да оснујем странку?!
Ми смо отворена земља: нама су и лопови на слободи.
Чим набавимо штаке, изаћи ћемо на светску позорницу.
Сваки народ има вођу каквог је заслужио.
Шта ли смо ми Богу згрешили?
У земљи у којој надвлада животињски нагон бајке постају басне.
Много је забрљао:
не гине му затвор или – нека амбасада.
Били смо пет векова под Турцима.
Питајте их како су преживели.
Почећу да штрајкујем чим нађем посао.
Прави људи на права места. Али, где наћи толике затворе?!
