Kako je Srbin postao zaštitini znak Aboridžina?

Put do njegovog konačnog odredišta u Centralnoj Australiji vodio je kroz pustinju, pa je čitavu svoju ušteđevinu potrošio na – kamilu. Do mesta zvanog Kimberli drugačije se nije moglo, a put je po njegovoj lošoj proceni trebalo da traje nedelju dana. U međuvremenu kamila se razbolela, on je dehidrirao, a preživeo je zahvaljujući Džuburu koji ga je pronašao, okrepio vodom iz korena neke nepoznate pustinjske biljke i – zakopao u pesak ne bi li mu sačuvao to malo preostale vlage u telu. A put je, umesto nedelju dana potrajao dva meseca.

Džuburu, čupavi tamnoputi Aboridžin koji je pustinju poznavao kao svoj džep, spasio je tada Srbina Sretena Božića gotovo sigurne smrti, a svom obespravljenom starosedelačkom narodu u Australiji obezbedio iskrenog prijatelja i borca protiv njihovog nestajanja. Sve to što se dogodilo prilikom dolaska na najmanji svetski kontinent pre više od pola veka, ne samo što je donelo Sretenu novo ime Vongar, koje su mu dali Aboridžini, nego su uz pisanje, oni i australijski pas dingo, postali centar njegovog života.

Danas ovaj 82-godišnji Aranđelovčanin, plemenite srpske loze, poreklom iz kuće odakle je Karađorđeva majka, živi na svom imanju pored Melburna sa čoporom dingo pasa, svodeći svoj podugački račun u borbi za prava ugnjetenih i poniženih Aboridžina, zbog kojih je i sam imao velikih problema. Narod, čiji je jezik naučio i kome je kao pisac posvetio i najveći deo svog stvaralaštva, uvek je povezivao sa – Srbima:

– Sličnost sa nama je u drevnom nasleđu, a ne etnička. I oni imaju svoju usmenu literaturu, umetnost, folklor i način prenošenja tih vrednosti sa kolena na koleno. Živeli su desetinama hiljada godina izolovani od sveta i razvijali sopstvenu kulturu, slično kao što su to Srbi činili pod Turcima. Srpska deca su odvođena u janičare, a belci su odvajali decu Aboridžina od roditelja i slali ih u internate pod kontrolom države ne bi li ih asimilirali – veli, prisećajući se da su u vreme njegovog dolaska Englezi vršili česte nuklearne probe u pustinji Australije, nije bilo dozvoljeno mešanje sa domorodcima, kako su zvali Aboridžine, niti pisati o atomskim probama, a ko se toga nije pridržavao sledile bi drakonske kazne po Atomskom zakonu. Da su ga našli u pustinju, dodaje, ”pojeo bi ga pesak”.

Stigao je bez znanja i jedne reči engleskog jezika, a danas je priznati i nagrađivani australijski pisac, koga će prvo primetiti u Americi i Nemačkoj, pa tek onda u novoj domovini. Budući da je jedno vreme boravio u Parizu, gde se upoznao i sarađivao sa Sartrom i Simon de Bovoar, mnogi od njegovih tekstova objavljivani su u francuskim književnim časopisima, zahvaljujući ovim velikim imenima.

– Pre napuštanja Jugoslavije bio sam u zabludi da je Zapad med i mleko, gledajući pozorišne predstave Artura Milera bio sam oduševljen, ne shvatajući da je to surovo društvo u kome uspeva jedan od hiljadu. A kad je reč o piscima jedan od milion. Za pisca je propast ako ne piše na svom maternjem jeziku. Danju sam radio, a noću pisao. Za spavanje nije bilo vremena. Prilikom nekoliko mojih dolazaka u Beograd prijatelji su me savetovali da se ne zanosim pisanjem na engleskom jeziku. Govorili su mi: ”Ni Crnjanski to nije uspeo!” Crnjanski je imao gde i čemu da se vrati, a ja sam morao da istrajem – otvara za trenutak svoju dušu, podsećajući da je Srbiju napustio nakon što mu je kao novinaru u užičkim ”Vestima” otkaz lično dao Slobodan Penezić Krcun, sa zabranom da ikada više radi u toj struci.

Iako su mu na ulasku u Australiju dali samo papir umesto pasoša – sa tekstom ”Ova osoba tvrdi da se zove Sreten Božić” – Vongar će nekoliko decenija kasnije postati ozbiljan kandidat za Nobelovu nagradu, koja je providnom manipulacijom izbegnuta, a povod su opet bili Srbi i Aboridžini. I za pisanje, ali i za manipulaciju.

– Reč je o romanu ”Raki” (Konopac), mog ”nuklearnog literarnog kvarteta, koji govori o uporednoj sudbini Srba i Aboridžina, štampana 1994.godine. Izdavač se nije usuđivao da promoviše knjigu zbog mog imena i porekla, ali je ona povoljno primljena u Americi i Evropi kao novi literarni žanr. Ipak 1997. dobio sam najveću australijsku književnu nagradu, koju daje država, ”Emeritus”. Na promociji i primanju nagrade bilo nas je troje: ja, moja supruga i čovek koji uručuje

nagradu, iako je u sali bilo mesta za sto zvanica. U javnosti nije bilo vesti o nagradi, valjda jer sam bio prvi dobitnik kome engleski nije maternji jezik. Dobitnik ”Emeritusa” automatski je, do tada, postajao i kandidat Australije za Nobelovu nagradu. Mene nisu predložili, pravila su se izmenila – veli naš sagovornik, ponosan što je ovaj roman, uprkos svemu, uvršten u lektiru australijskih učenika i setan, budući da takav predlog nije prošao za škole po Srbiji. A bombardovanje 1999.godine je sprečilo da se po tom romanu u koprodukciji sa Kusturicom snimi i film.

Srpska publika uskoro će moći da pročita prevod njegove zbirke kratke proze ”Zadnji čopor dingova”, o Aboridžinima podvrgnutim kulturnim i ekonomskim promenama. To je njegova prva knjiga koja je odmah štampana u Australiji, dok je prethodnih 12 prvo izdato u Americi i Nemačkoj. Sreten Božić Vongar je i dobitnik nagrade Matice iseljenika Srbije ”Rastko Petrović” kao najuspešniji pisac za 2005.godinu u rasejanju, čime otadžbina pokušava da se pomiri sa nekim, koji je ni danas, uprkos svim dešavanjima, ne zaboravlja.

– Pisao sam i pišem o našem vremenu, uključujući u to i Srbe, koji su demonizacijom pogođeni u celom svetu. Suštinski Srbi su i danas nevini, kao i pre nekoliko decenija, kada je Zapad pravio prvi prodor na Istok da bi se dokopao prirodnih sirovina. Bacanje uranijuma na Srbiju je zločin veći i od holokausta, jer uništava i buduće generacije. A to se ne zaboravlja. Kao što se ne zaboravlja ni slika našeg sela iz koga se vidi Rudnik, Oplenac, Kosmaj i Avala. Kad legnem u noć pomislim na tu panoramu i imam prijatan san – vraća se Vongar zavičaju, koji je srpsko izdanje svoje kratke proze predstavio u rodnoj Trešnjevici. I nije bio prisutan, jer mu obaveze prema njegovim vernim prijateljima to ne dozvoljavaju. Ima ih čitav čopor, ponosan je na njih, kao i na činjenicu da je zahvaljujući i njemu u Australiji dingo prestao da se uništava.

Tekst: Radivoje Petrović (Global Serbia)