Како је Панта донео први телефон у Београд?

Пантелејмон Панта Михајловић (1854 – 1932)

Први телефон у Београду инсталиран је 1883. године, само седам година после Беловог проналаска „апарата који говори на далеко“, и то захваљујући ентузијазму, упорности, па чак и луцидности Панте из Богатића. Панталејмон Панта Михајловић (1854 – 1932) електро-механичар из Богатића, кога је наука „водила“ преко Шапца, Беча, Берлина, све до Нјујорка, вратио се једнога дана у Србију и дошао на идеју да овде спроведе то исто чудо од „говорне справе“.
Својевремено шеф Сименсове њујоршке филијале и пријатељ Михајла Пупина и Николе Тесле, Панта је, да би добио концесију за увођење телефона у Србији, уложио не само свој углед, знање и труд већ и целокупан женин мираз. Интересантно је да он сам никада није добио телефон, тачније, на овог пионира српске телефоније и електрике никада се није водио ни један телефонски прикључак.
Пре него што се упустио у авантуру увођења телефона у нашој земљи, Михајловић је годинама радио за фирму Сименс – Халске, у Немачкој и Сједињеним Државама, и тамо постигао велики успех. Као човек „из бранше“, био је свестан предности телефоније, која се тада у Европи ширила великом брзином, али не и колико је Србија била изван тих токова.
Према речима Милорада Јовановића, кустоса у Музеју ПТТ-а, концесија је требало да гласи на 10 година, а услов је био да Панта положи кауцију од 2.500 ондашњих динара, као и да у року од шест месеци успостави прву телефонску линију.
-Краљ Милан Обреновић је 27. новембра 1882. године потписао концесију, а Панта је од мираза супруге Милеве уплатио кауцију, и у ондашњим престоничким новинама објавио огласе за увођење телефона. Међутим, у следећа четири месеца нико му се није јавио на оглас, па је био принуђен да моли за помоћ свог ратног друга, из Српско – турског рата, инжињеријског капетана Косту Радосављевића. Тако су њих двојица 14. марта 1883. успоставили прву телефонску везу у Београду, између Географског одељења Министарства војног, које се налазило на првом спрату кафане Три листа дувана, у Улици Кнеза Милоша број 1, и Инжињеријске касарне, која се налазила на удаљености од 300 метара низ Таковску улицу, преко пута Ботаничке баште. Тиме су услови за концесију били испуњени – каже Јовановић.
Панта је о томе касније причао:
„Године 1882. − сећам се као данас − паде ми на памет да инсталирам у Београду телефон. Нико ту није имао појма о телефону. Тада је у Александровој улици, на оном месту где стоје Три листа дувана било Министарство војно. Дођем ја покојном Теши Николићу и кажем:
-Ајде, бре, да почнемо нешто ново. Имаће војска користи. Да инсталирам телефон међу касарнама, министарством, утврђењем и где треба.
Он ме гледа, гледа, па ме одведе до прозора. Доле, у дворишту, стајала су три коњаника:
-Видиш ли ти ове?
-Видим. Коњаници…
-Е, то ти је. Шта ће ми тај твој телефон, кад ови коњаници за три минута стигну до града и јаве шта треба. Какав телефон…
Панта није губио ентузијазам, иако су многи на његов изум гледали са ниподаштавањем. Интересената за инсталирања телефона није било. Инсталиране су још само две државне линије: од Народне скупштине до Министарства унутрашњих дела и од Капетан Мишиног здања (на коме се налазила ватрогасна осматрачница) до Пожарне чете. Од приватних лица само је Ђорђе Вајферт наручио пет телефонских прикључака.
Видевши да од телефона неће бити зараде, Панта Михајловић се 15. августа 1885. године запослио у Српској државној железници, најпре као контролор телеграфа, инспектор, а касније и као шеф Телеграфско-телефонског одсека Дирекције државних железница.

Макета Беловог телефона из 1876. године која се чува у Музеју ПТТ-а у Београду

-Упоредо је радио и на пропагирању увођења електричне енергије у Србији. Заједно са Ђорђем Станојевићем вршио је пропаганду електрике, а као човек који је радио у Сименсу препоручивао Сименсове генераторе. Зато је Сименсов вишефазни генератор и примењен на првој српској хидроцентрали на Ђетињи, а касније и на хидроцентралама у Гамзиграду код Зајечара и Светој Петки код Ниша, грађеним 1909. године. У тим пословима Панта је увек био члан комисије за колаудацију, односно технички пријем – прича наш саговорник.
Неки сведоци тврде да је, на захтев краља Петра Првог, Панта инсталирао дворску електричну централу. ПТТ музеј има уверење издато од стране Двора, да је Панта Михајловић одржавао ову централу од 8. јуна 1908. до 18. марта 1914. године.
Овај наш пионир телефоније и електрике је Београд задужио за време Првог светског рата, 1915. године. Наиме, окупатор је, после првих победа Српске војске, имао намеру да у повлачењу из Београда уништи Електричну централу. Панта Михајловић је ступио у преговоре са аустријским официрима и предочио им доказе да је он својим радом код Сименса, а нарочито са Бечком филијалом те фирме, допринео развоју електрике и у њиховим земљама. Аргументовано је успео да их убеди у нерационалност рушења овог корисног објекта. Београдска електрична централа је била спашена. Исте године Михајловић са супругом напушта Србију у правцу Солуна.
Непосредно после Првог светског рата Михајловић је, због слабог здравља, пензионисан. Умро је у својој 78. години, 7. фебруара 1932. године и сахрањен на Новом гробљу у Београду.

Личне ствари Панте Михајловића чувају се у Музеју ПТТ-а

Вратио се да би ратовао

Панталејмон Панта Михајловић рођен је у Богатићу 1854. године. Уз помоћ шабачког трговца Дамњановића одлази у Беч и тамо завршава курс (школу) електротехнике. После школе најпре одлази у Швајцарску, а одатле у Берлин, где је ступио у фирму Сименс-Халске. Ту је био запажен, па је ускоро отпочео са радом у конструкторском бироу. Касније је био распоређен у Нјујорк за шефа Сименсове филијале. У Нјујорку је радио две године, када је обавештен да се Србија спрема за рат са Турском, па се 1875. године вратио у отаџбину да помогне својим знањем и вештином.
1877. године поново се вратио у Нјујорк, где је радио још годину дана. Тада је упознао и Михајла Пупина, свог вршњака. У дугим, пријатељским разговорима са Пупином расправљали су о једној новини – телефону, који је претходне, 1876. године, патентирао Александер Грејем Бел, и који ће и Панти и Михајлу обележити живот.

Пријатељство са Теслом

Док је чекао да му се концесија одобри, Михајловић је отишао у Пешту, где је у телефонској централи браће Пушкаш хтео да се ближе упозна са организационим и експлоатационим могућностима и проблемима нове врсте телекомуникација. У Пешти га је Ференц Пушкаш упознао са једним својим радником – Николом Теслом. Два Србина су се брзо спријатељила и изгледа да су Пантине приче о животу у Америци допринеле да се Тесла одлучи на пут у Нови свет.

Насловна фотографија: Зграда Три листа дувана у којој је инсталиран први телефон у Београду

Текст: Милорад Јовановић, Оливера Радаковић и Петар Блечић (Srbinside)

One thought on “Како је Панта донео први телефон у Београд?

  • 14. јуна 2019. at 21:35
    Permalink

    Hvala Vam Zdravko n aovom sjajnom tekstu.Predivno.Izuzetan portal i veom ag arado citam.Svako dobro Vam od Boga.Samo tako nastavite.

    Reply

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.